Анализе

„ЋИРИЛИЦА“: КО ЈЕ, КАКО И КАДА ПОДМЕТНУО КЛЕЧКУ СРБИЈИ И СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ

КЛЕЧКА СРБИЈИ У КЛЕЧКИ И РАЧКУ РАДИ „ОПРАВДАЊА“ ПЛАНИРАНОГ БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ

  • Клечку Србији, ради њеног бомбардовања 1999. године, подметнута је, по опису и у Википедији, масакром 22 српска отета цивила у Клечки 1998. године и убиством неколико српских полицајаца од УЧК. Каснији сукоб у Рачку, када су вођене борбе између припадника албанске УЧК и српских полицајаца, и погибију више бораца УЧК искористио је Вилијам Вокер у име НАТО-а да оптужи Србију за „масакр над албанским цивилима“ То је послужило војсци НАТО-а да 1999. године „оправдано“ бомбардују Србију и поруше много зграда, болница, мостова, фабрика и других добара широм Србије, делом и Црне Горе, и, што је најгоре, убију око пет хиљада потпуно недужних људи, међу којима је било највише цивила а међу њима и деце. Била је то класична одмазда над српским народом у Србији да би српски политичари прихватили предају Косова и Метохије међународним снагама да у јужној српској покрајини „одржавају ред“
  • Српска војска није директно у сукобима с НАТО-ом поражена на Косову и Метохији 1999. године (као што није српска војска изгубила ни Косовску битку 1389. године против тадашњег агресора), али се, после политичко-војних договора у Куманову привремено повукла на територију Србије изван КиМ-а. Међутим, оно што војска НАТО-а није остварила 1999. године у директној борби са српском војском, остварио је на превару НАТО после договореног повлачења српске војске, после чега је било више одмазди над Србима и другим неалбанцима на КиМ-у
  • Држава Србија је на то привремено повлачење пристала како би се зауставила права одмазда НАТО-а над цивилном Србијом из ваздуха, како би међународне снаге завеле и одржавале ред на том делу Србије. А тај се ред, углавном, одмах претворио у шиканирање и убиства представника неалабнског народа (првенствено Срба), ради (само)проглашење „независног Косова“ уз подстицање признавања те „независности“ од највећих и најјачих западних сила у њиховом интересу, што је изван мировног споразума с великим силама Запада и одлуке у Уједињеним нацијама о слању међународних снага на КиМ да се „заведе и одржава ред“. Србија се већ нешто више од 20 година после тога и даље труди да прихвати сваки могући реалан и прихватљив предлог за решење државног проблема на КиМ-у како не би више гинули ни Срби ни Албанци. Једино што Србији није могуће да потпише – то је трајно решење садржано у државном отцепљењу територије државе Србије, што нико и нигде не би могао ад потпише

 

КЛЕЧКА СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ РАДИ ЊЕНОГ ЗАМЕЊИВАЊА ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЧКОМ ВЕРЗИЈОМ

Клечку српској ћирилици, ради њеног прогона замењивањем хрватском гајицом у српском народу подметнули су комунисти уз злоупотребу српских лингвиста и културних радника на Новосадском договору о српскохрватском језику и „равноправности писама“ како би српска азбука под лажном етикетом о „равноправности“ била суштински постепено замењена и тако окончана вишевековна намера о прогону ћирилице међу Србима.

Нажалост, последице претходне клечке српском писму озваничене у Новом Саду трају и данас тако што и лингвисти (у струци и правопису) и држава (у закону и примени Члана 10. Устава Србије) нису у пракси ништа конкретно учинили да се заустави вишедеценијска права анархија и шизофреничност (по проф. В. Ђорђевићу) у писању језика Срба.

КЛЕЧКА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ У НОВОМ САДУ 1954. ГОДИНЕ ДОНЕЛА ЈЕ ТРИ „НОВА ЈЕЗИКА“ И ЗАМЕНУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ ХРВАТСКОМ ГАЈИЦОМ ЧАК ОКО 90 ОДСТО

Попут преваре на КиМ-у против Србије и српског народа догодила се и превара против српске ћирилице на споменутом Новосадском договору (1954). На том договору лингвиста и културних радника озваничено је преименовање српског језика у „српскохрватски језик“, а за Хрвате је уведен званичан назив тога језика „хрватскосрпски“. Договорена је „равноправност писама“ (српске) ћирилице и (хрватске) латинице (3. тачка Новосадског договора). Хрвати су тај договор званично напустили већ после 13 година (1967; српски лингвисти га се и данас, после 77 година, доследно држе, нарочито у правопису у вези с решењем питања писма и у изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика).

Превара[1] с тог договора била је, практично, откривена већ у претходној, уводној Анкети поводом тог договора (1953) и расправи на самом договарању (8, 9. и 10. децембра 1954. у Матици српској у Новом Саду). Ту се већ чула намера комунистичке власти из уста члана Српске академије наука и уметности, али и из уста још неких представника Срба и Хрвата да се докрајче раније у окупацијама Срба и Србије све забране ћирилице, које су биле предвиђене ради буквалног одстрела српске азбуке заменом хрватском абецедом (гајицом). Сама расправа тим поводом није сакрила комунистички план да се ћирилица замени латиницом код Срба. Једни су мислили да то треба учинити брзо, практично забраном ћирилице и наметањем латинице, али су неки српски представници, па чак и један хрватски представник, рекли да је „незгодно“ одмах избацити ћирилицу због „свежег сећања Срба“ на забрану ћирилице у НДХ-у, него да се замена ћирилице изврши „постепено“ политичким средствима без формалне забране. Главни представник Срба на договору највећи српски лингвиста после Вука Александар Белић успео је да издејствује то да „писма остану оба у употреби, а време нека пресуди коначно решење“.

И комунистичка власт је то прихватила – да ћирилицу прогна без формалне законске забране политичким средствима и обманама. Та власт је за непуних 15 година од Новосадског договора српску ћирилицу у пракси довела до мањинског писма свуда међу Србима. Отпор неких српских представника том полатиничавању сурово су угушивани тако што су они претрпели политичка и животна иживљавања власти, па је планирано „постепено“ полатиничавање Срба за последњих 77 година успешно извршено чак око 90 одсто. Немања Видић добро објашњава да је српска ћирилица изгубила снагу и значај међу Србима када је, деловањем власти и злоупотребом српских лингвиста, сведена на техничке знаке“ за писање језика Срба, тј. када је она изгубила национални значај и кад је из српског симбола од идентитетског значаја у српском народу постала само „средство за писање“.

Ћирилица као српско национално писмо у трајању дуже од десет векова данас је у статусу „бити или не бити“. За њу је данас „бити“ у изузецима од једва десетак процената међу Србима, а „не бити“ преовлађује чак пуних 90 одсто у корист исфаворизоване хрватске абецеде. (Ових дана је један од водећих српских лингвиста данас М. Ковачевић убедљиво и мериторно објаснио шта се дешава са српским књигама објављеним на хрватском писму. Оне се „књиже“ као хрватско културно добро. То отрежњава данас мали проценат преварених Срба, па и оних који су одговорни и плаћени за (о)чување српских културних вредности, те у том смислу и за (о)чување ћирилице у језику Срба.

За српску ћирилицу је, што се каже, „последње време“. Време је да Одбор за стандардизацију српског језика нормира српски језик по обавези из Члана 10. Устава Србије и опште праксе у Европи и свету у решењу питања писма у свим престижним језицима.

Проф. др Милош Ковачевић у својој недавној књизи пише истину на овај начин: „Ћирилица је данас толико потиснута латиницом да јој пријети потпуни нестанак“[2] а то и ми у „Ћирилици“ у нашим књигама тврдимо и пишемо већ 20 година, на пример у књизи Српски језик под окупацијом латинице (Ћирилица, Нови Сад, 2004). Ковачевић додаје и ову велику истину: „Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом. Та два термина једино у српском језику, између свих језика на кугли земаљској, могу метонимијски да се замјењују: кад се каже српски језик, нужно се мисли и на српску ћирилицу, а кад се каже српска ћирилица, то истовремено значи и српски језик.“[3] Да би неупућен у ту истину могао то да разуме, треба да прочита целу Ковачевићеву књигу која објашњава мериторно зашто је то тако.

Нажалост, то се тако не спомиње у српској лингвистици нити је то примењено у српском правопису и у уџбеницима за српски језик, па то не учи тако српска омладина у школи. А политичари и државници не стижу од свог „посла“ да читају овакве књиге, па су зато већ 15 година потпуно неодговорни према значају српског језика и српског писма за српски народ и његову културу и идентитет, те стога деценију и по касне у важном послу за српско писмо: усаглашавање Закона о службеној употреби језика и писма с уставном/народном обавезом из Члана 10.

Опет нажалост, ни Одбор за стандардизацију српског језика није применио ове истине ни у српској лингвистици ни у правопису.

ЗАКЉУЧАК

Када српски лингвисти, окупљени у Одбору за стандардизацију српског језика, буду нормирали српски учевни (књижевни, нормативни) језик, по уставној обавези у Члану 10. и општој пракси у решавању питања писма у свим другим језицима Европе и света, у струци и правопису – тада ће држава (државни службеници, наравно, које плаћа народ) – бити истерани на чистац и тек тада ће они бити једини одговорни и криви за данашњу (али и дуго до сада, од 1954. године) праву анархију и шизофренију (оцена проф. В. Ђорђевића) у писању службеног (званичног) српског језика. Наравно, та неуставна и нецивилизована анархија у писању српског језика преноси се и на писање језика Срба изван Србије.

У хиљадугодишњој историји српског писма у наметању Србима туђег (латиничког, хрватског писма гајице, пре свега) одлучивали су, привремено, окупатори увођењем уредаба и закона о забранама ћирилице, затим најуспешније планском комунистичком фаворизацијом хрватског писма и ширењем заблуда о „богатству двоазбучја“ само за Србе и њихов језик, да би југословенска и српска власт најуспешније до сада, рашћириличила Србе у корист хрватског писма до данашње његове преваге у јавности од 90 одсто према 10 одсто ћирилице просечно у свему што је записано српским језиком у Србији и изван Србије.

У нашем овом, 21. веку (у последњих десетак година), за насиље против српске ћирилице користи се и грађевинска алатка (чекић), у складу с дугом традицијом у прогону српске азбуке само зато што је – српска. То је једина, али велика „мана“, и у свету оцењене од стручњака као најсавршенијег писма – српске ћирилице (вуковице).

(20. март 2021)

За „Ћирилицу“

Драгољуб Збиљић

[1] Истину о тој превари најдетаљније су до сада предочили Ђ. Јањатовић и Д. Збиљић у истраживачком раду „Данашња очигледна окупација српског језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора  из 1954. године“ (објављено први пут у књизи : Д. Збиљић, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149).

[2] М. Ковачевић, Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићев Институт, Андрићград, 2018, стр. 127.

[3] Исто.

 

Подели: