Анализе

„ЋИРИЛИЦА“: Помоћ проф. др Срети Танасићу и проф. др Милошу Ковачевићу у одговору на питање – „Зашто држава не штити ћирилицу?“

  • Српски лингвисти су у Одбору за стандардизацију српског језика решењем питања писма у Правопису српскога језика (прво издање из 1993. и последње из 2010. године, после четири године од усвајања Члана 10. Устава Србије) опструисали Члан 10. о стопостотној суверености ћириличког писма (ваљда из обеђења да за њих не важи уставна обавеза) и, тако, буквално 15 година језичка струка држи „спутане руке“ држави да доследно примени свуда у јавности Члан 10. Устава Србије, тј. Уставом/народом обавезану пуну сувереност српског писма у језику Срба
  • Нажалост, и Предлог измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма има појам „помоћно писмо“ (латиничко) Али, то није добро. Прво, по Члану 10. јасно пише стопостотна сувереност ћирилице у службеном српском језику на овај начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ То, вуковски јасно, каже да је ћирилица једино и независно писмо за писање језика Срба, као што су и сва друга писма суверена и независна у сваком другом језику. Друго, појам „помоћно писмо“ не постоји ни у Члану 10. Устава Србије, као што не постоји ни у било ком другом Уставу и народу и његовом језику.

Ових дана у Вечерњим новостима водећи српски лингвисти данас проф. др Милош Ковачевић (05. 03. 2021. под насловом „ОНАЈ КО ПИШЕ ЛАТИНИЦОМ ПИШЕ ХРВАТСКИМ“ и проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика   (16. 03. 2021, под насловом „ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Снага једног народа је у снази његове културе“) стручно, упозоравајуће, родољубиво и до краја добронамерно и сасвим довољно образложено упозоравају на велике опасности које су већ дуго надвијене над српским језиком и, посебно погубно над српским (ћириличким) писмом које се данас и у Србији и слично томе изван Србије једва држи о концу од десетак процената изузетака у односу на, супротстављену јој смишљено, дубоко преовлађујућу хрватску абецеду (гајицу) која је окупирала (и) у Србији 90 одсто српске ћирилице. Јасно, то је у Србији противно целокупној пракси у Европи и свету кад је реч о односу државе и државника према матичном језику и писму. Они су истакли да постоји у Србији, хвала Богу, једино за углед у свету, однос према праву на свој језик и писмо свих мањина, што је за похвалу (иако нам је не спомињу странци), али да је однос државе према државотворном матичном народу и његовом језику и писму у најмању руку крајње неодговоран и небрижљив, и поред сталних указивања на обавезе државе с тим у вези.

Проф. др Срето Танасић је посебно свео своје указивање на значај одговора на питање: „Зашто држава не штити ћирилицу?“

Обојица ових водећих лингвиста данас убедљиво су предочавали проблеме који прате српски језик и последице тих проблема, а проф. Ковачевић (који је недавно објавио драгоцену књигу Борба за ћирилицу и српски језик) посебно је говорио о чињеници да када Срби објаве неку књигу хрватским (латиничким) писмом, то дело се у библиотечком разврставању аутоматски књижи у хрватску културну баштину. (Напомињемо, Удружење „Ћирилица“ о томе говори и пише већ дуже од десет година а проф. Драгољуб Петровић је указивао да ће све српске књиге на латиници бити „прекњижене у хрватска дела објављена уназад до времена Брозовог (није реч о Јосипу Брозу, он се није бавио лингвистиком, а јесте његова политика најуспешније до сада прогнала српску ћирилицу из јавности) Хрватског правописа 1889. године. Они су изражавали праву бојазан, али и зачуђујући немар државе и српске тзв. интелектуалне елите. Посебно су спомињали петнаестогодишњу државну неодговорност која се огледа у правој уставној  анархији у писању српског језика. Они су тумачили да је узрок и доказ државне небриге за српску азбуку (и) чињеница да држава није 15 година усагласила с Чланом 10. Устава Закон о службеној употреби језика и писма из 1991. године, који ни тада није био довољно усклађен с тадашњим Чланом 8. Устава Србије из 1990. године.

Ова двојица врсних лингвиста данас, као људи који морално и колегијално „штите“ свој „еснаф“ и своје колеге и сараднике имају ту невољу какву имају сви лингвисти (и не само лингвисти) – устручавају се да дају пун, целовит и коначан одговор на њихово постављено питање: ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ?

Удружење „Ћирилица“ тачно две деценије води уставни рат за српски језик, с посебним акцентом на српско писмо ћирилицу. У том послу од почетка смо знали и данас знамо сигурно да се питање српског ћириличког писма и његовог (о)чувања ни почетно ни коначно не може успешно и трајно решити без учешћа и помоћи лингвиста и без, пре свега, лингвистичког решења питања ћирилице у струци  и правопису. Да смо у томе били у праву, уверили смо се и чињеницом да смо то питање могли да уставно на прави начин решимо кроз стопостотну сувереност ћирилице у Члану 10. Устава Србије из 2006. То решење донела нам је вишегодишња практична стручна сарадња с Одбором за стандардизацију српског језика, нарочито успешна директна сарадња  с првим секретаром Одбора мр Браниславом Брборићем који је имао запажену улогу у раду и Министарства културе Србије све до његове, нажалост преране, смрти 2005. године. Али његова подршка „Ћирилици“ и српској азбуци пре тога је оваплоћена у његовој формулацији Члана 10. Устава Србије, усвојеног убрзо по Брборићевој смрти на референдуму 2006. године. Тако је Члан 10. на предлог „Ћирилице“ био и остао коначно дело поч. Бранислава Брборића. И данас је та његова предложена па усвојена формулација постала легално  незаобилазан бедем (или кнедла заглављена дубоко у грлу) за све антићириличаре, којих се, вала, напатило и намножило и превише у време 77-годишње подвале униката у српској сербокроатистици – „богатства двоазбучја“ само за Србе и прогон њиховог писма, што је послужило за прогон ћирилице и њено постепено, планирано а неодустајно, замењивање све време после Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику и увођењу „равноправности писама“, што је била маска за планирано замењивање српске азбуке хрватском абецедом (тзв. гајицом). Тај бедем данас заклети антисрби и антићириличари неуставно и нелегално заобилазе разним махинацијама, као што су увођење само за Србе уместо „службене употребе“ „јавну употребу“ као немогућу супротност „службеној употреби“ или увођењем права на лични избор писма у једном, само српском језику, пренебрегавајући чињеницу да у сваком друго народу не постоји у пракси индивидуално право на избор писма, осим у личној употреби, за личне, а не колективне потребе. Свуда је то колективно право народа дотичног језика. А српски народ се определио за избор ћириличког писма као колективног права на језик и писмо и 2006. године. Кад би сваки појединац имао у народу право на избор писма за заједничку, службену употребу, онда би се могло или морало увести много писама. Зато ниједан народ на свету не бира више писама за свој језик, па се и српски народ 2006. определио за предложен избор српског ћириличког писма за српски језик. И зато је данас увек неуставно када неко пише српски језик хрватским писмом, као што би било неуставно када би Хрват писао свој језик не својим, него српским или енглеским или било којим другим туђим писмом у званичној, службеној употреби.

Једино код Срба и данас влада права свакодневна неуставна анархија у писању само језика Срба, што је последица лоше наметнуте навике и намере, чиме се допушта антисрпска традиција у наметању туђег писма из времена Југославије, посебно после 1954. године.

И коначно „Ћирилица“, као и раније, свакако добронамерно и корисно за српску азбуку и народну корист, прискаче у помоћ нашим водећим лингвистима, овога пута проф. Танасићу и проф. Ковачевићу у одговору на њихово питање: ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ“ и питање: ЗАШТО ЈОШ НИСУ УСВОЈЕНЕ ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ЗАКОНА О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСМА, које је припремило претходно Министарство културе у сарадњи с Одбором за стандардизацију српског језика? Следећи наш одговор на то питање, верујемо да ће они, али и други српски лингвисти,  убудуће имати у виду.

Ми смо покушавали да стигнемо до уредника у Вечерњим новостима како бисмо својом расправом и гледиштима помогли у решавању великог српског проблема данас – запостављању и нестајању српског писма из српског језика. Слали смо на њихову оглашену редакцијску е-пошту, али Новости данас ускраћују нама да објавимо и наша мишљења и  убеђења, за разлику од пре неколико година када су и наша гледишта објављивали. Данас неће да објаве. Неће јер се наша гледишта и наша искуства у понечему (тврдимо корисном) разликују од неких других тамо предочаваних тумачења. Дакле, Новости су данас, сасвим очигледно, једноумније него што су биле пре десетак година.

Држави су лингвисти у институцијама за српски језик, а посебно у Одбору за стандардизацију српског језика практично „везали руке“. То је кључно утицало на државу (мисли се, наравно, на државне службенике – од председника државе па до дна власти) да у пракси не брине за ћирилицу, него само  вербално обећавају да ће „спасти ћирилицу“, али увек додајући, по угледу на већину лингвиста, да – „и латиница је наша“ у складу са струком примењеном у Правопису српскога језика Матице српске (прво издање из 1993. и последње из 2010). Стога, ево, дакле,  одговора зашто држава не штити ћирилицу.

Држава не може да на прави начин, у складу с обавезом из Члана 10. Устава Србије, штити ћирилицу зато што су српски лингвисти у струци и правопису применили сербокроатистичку праксу за Србе па се и данас у вези с писмом примењује Новосадски договор по коме је Србима наметнута постепена замена српскога писма ћирилице хрватским латиничким писмом које је данас у српском правопису легализовано, противуставно, као друго писмо које је у стварности у употреби наметнуто одавно као прво писмо, као алтернативно писмо коме је обезбеђена данас превага од 90 одсто хрватске латинице перма 0 одсто практично изузетака ћирилице из времена српске лингвистике сербокроатистике. Да су српски лингвисти решили стручно питање писма у српском правопису и целокупној струци на начин како се решава питање писма у свим другим језицима и да су они први по обавези применили народну обавезу из Члана 10. Устава Србије, ћирилицу не би нико морао посебно да штити јер би она била у сувереној уставној позицији па би се сама моћно штитила без ичије „помоћи“ јер би била природно заштићена као суверено српско писмо, како је иначе суверено хрватско, енглеско или било чије друго писмо у било ком другом језику.

Да ли ико у Хрватској или Енглеској, па и у свету, спомиње било какву заштиту латинице или неког другог писма које је (свако) заштићено својом пуном сувереношћу у сваком другом језику? Наравно да нико други, осим Срба, не спомиње заштиту писма. То не спомињу никада ни Хрвати ни Енглези ни било који други народ јер немају у свом решењу питања писања свога језика два супротстављена писма у свакодневној употреби јер нико други није увео у свој правопис коришћење у службеном језику два писма: писмо и параписмо. То су урадили само српски лингвисти, раније под политичко-идеолошком присилом од комуниста, а данас су то учинили својевољно, без икаквих притисака политичара и државника у Србији да тако реше питање писма у струци и правопису.

Тим (уникатним, неприродним и непрактичним, па и шизофреничним) решењем у пракси српски лингвисти су српској држави буквално везали руке по стручној линији из сербокроатистичког времена комунистичке идеологије, па се држава сада не усуђује од српских сербокроатистичких стручњака да примени у Србији свој Устав, јер су га у правопису дезавуисали и опструисали најпре српски лингвисти.

Што се тиче другог често постављаног питања од лингвиста и легалиста ЗАШТО ЈОШ НИЈЕ УСВОЈЕН ИЗМЊЕНИ И ДОПУЊЕНИ Закон о службеној употреби језика и писма, на то питање је мериторно одговорио и дип. инж. Немања Видић који је успешно, у улози лингвисте, инжењерски тачно проценио још 2018. да тај измењени закон нити ће ући у Скупштину, а камоли да ће бити усвојен. Инж. Видић је то ових дана лингвистичко-правнички објаснио у тексту под насловом „МУКУ СРПСКОМ ЕЈЗИКУ ЗАДАЈУ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ“    (Балканска геополитика, 1. март 2021) на овај начин: „Задатак лингвиста је требао бити (свакако: стандардно је написати „требало је да буде“) да реше питање писма у српском правопису у једноазбучју, из чега би народ разумео да ћирилица има националну вредност па би њу користио, а не да се он приморава казнама да њоме пише. Наравно да је за неке казна нужна, али не сме бити нужна за већину Срба.“

Наравно, ми знамо да има случајева када се у оквиру српског језика у неким текстовима могу наћи грчка, латиничка или нека друга слова, али то се не може уврстити као „помоћно писмо“ ћирилици, јер је она сасвим довољно писмо српском језику, а употреба неких других слова у текстовима на српском језику, то би било и јесте у оквиру изузетака у употреби слова из још неког писма у језику Срба. Српски лингвисти су могли само тако да спомену изузетке. А не да уводе „помоћно писмо“ као појам, јер то у народу, логично, тачно може да сугерише фаличност ћирилице и њену неспособност да буде суверено писмо у језику Срба као што је суверено свако друго писмо у сваком другом језику. Ту непостојећу „фаличност ћирилице“ често спомињу и неки људи који мисле да су интелектуалци.

Немања Видић је проценио и написао да врсни српски лингвисти проф. Танасић и проф. Ковачевић немају подршку или немају довољну подршку за једино исправно и сврсисходно решење питања српске ћирилице у једноазбучју у струци и правопису, како то захтева решење питања писма српског језика у Уставу Србије.

То је и наше убеђење у „Ћирилици“ (2001-2021), па је овај осврт на мишљења проф. Танасића и Ковачевића, предочена у Вечерњим новостима наш озбиљан покушај да им се помогне у њиховој очигледној борби да убеде друге лингвисте и власт да питање писма у струци и правопису, али и у свакодневној пракси, реше у складу с Уставом Србије и општом праксом у решавању питања писма у свим другим језицима Европе и света.

За Удружење „Ћирилица“ (2001-2021)

Драгољуб Збиљић (с. р.)

Подели: