Анализе

Да ли је Христос заповедао свеопште јединство?

Да ли је потребно православнима уједињење с другим хришћанима или ти други треба да се врате у Православље? Фото: УПН
  • Све чешће чујемо о неопходности јединства свих хришћана. При томе се разговори о заблудама католика и протестаната сматрају непристојним. Шта је чинити православнима?

ПИШЕ:Кирил Александров

Последњих година и чак месеци видимо све више случаја међконфесионалних контаката. Католици причешћују протестанте, спроводе заједничка богослужења, а папа и патријарх Вартоломеј стално дају изјаве о будућем уједињењу. У Украјини видимо честе екуменске службе између унијата и представника ПЦУ.

Као заштиту свог става присталице екуменизма у улози неоспорног богословског  аргумента користе речи Исуса Христа о јединству његових следбеника. Пошто је врло вероватно да ће се у Украјини “испробавати”  уједињење православних и католика, веома актуелан одговор на питање: шта је стварно говорио Христос, да ли је заповедао јединство и шта су под тим јединством подразумевали свети очеви?

Основне тенденције у религиозној сфери

Данашња збивања која се дешавају у религиозној сфери нам дозвољавају да издвојимо две тенденције у које су у овој или оној мери увучене основне хришћанске конфесије или боље речено, које са различитим степеном успешности моћници овога света приморавају нас да следимо. То је промена става према ЛГБТ и екуменизам. Уз то као заштиту ових тенденција често се цитира Јеванђеље и на тај начин се  доказује  да то у потпуности одговара  ономе што нас је учио наш Господ Исус Христ. То да је промена става цркве према ЛГБТ одступање од хришћанства смо изанализирали у чланку “Признање права ЛГБТ: “љубав” према људима и одрицање од вере?”, овде ћемо се потрудити да схватимо поглед светих отаца на јединство оних који верују у Христа и то да ли савремени екуменизам одговара том разумевању  јединства.

Објективно цео екуменички покрет се не одвија у сагласности са Јеванђељем, него у контексту светског процеса који се обично зове глобализација. У различитим гранама људског живота глобализација има нешто своје: у политици то је појављивање универзалних међународних институција и давање њима све више овлашћења, у економици – стварање међународних корпорација, у сфери финансија – слобода померања капитала и исте оне међународне бакарске структуре, и тако даље. У свакој од ових грана глобализација се развија са ослонцем на унутрашње предуслове и тежње.  У политици – ефективно решавање противречности, у економици и финансијама – извлачење максималног прихода, т.ј. свуда присталице глобализације налазе тачке на које се могу ослонити. О питању да ли глобализација стварно помаже у постизању циљева постојећих у свакој грани, углавном се не дискутује. И у религиозној грани та тачка је природна тежња хришћана ка уједињењу, а мото екуменизма се сматрају речи Господа из Јеванђеља по Јовану: “да сви једно буду” (Јов.17, 21). Ове речи се прихватају као нека заповест Исуса Христа његовим следбеницима коју треба испуњавати или у крајњем случају тежити ка томе.

На пример, документ РПЦ “Основни принципи односа Руске Православне Цркве према другим верама” примљен на Архијерејском Сабору 2008 године (у суштини доста конзервативан документ) назива повратак јединства “богом заповеђеним” и усмерава нас ка речима из јеванђеља по Јовану: “Најважнији циљ односа Православне цркве са инослављем је повратак богом заповеђеног јединства хришћана (Јов. 17, 21) који спада у Божанствену замисао и припада самој суштини хришћанства”. И потом следи строго упозорење свима ко се усуди да се не сложи са таквом интерпретацијом: “Равнодућшност према том циљу или одбацивање његово јесте грех против заповести Божије о јединству”.

О каквом јединству је говорио Господ?

Речи Христа о јединству су речи из молитве Исуса Христа упућене Богу Оцу коју у теологији називају Првосвештеничком: “Не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове ријечи ради; Да сви једно буду, као ти, оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду, да и свијет вјерује да си ме ти послао” (Јов 17, 20-21).

Као прво, то да су те ричи усмерене Богу Оцу, а не ученицима тера нас да се замислимо: да ли је правилно називати их заповешћу која је дата хришћанима или ипак је то молитва?

Имамо заповест или молбу о јединству изречену светим апостолом Павлом у посланици Ефесцима: “Молим вас дакле ја сужањ у Господу, да се владате као што приликује вашему звању у које сте позвани, са сваком понизношћу и кротошћу, с стрпљењем, трпећи један другога у љубави, старајући се држати јединство Духа у свезу мира” (Еф 4:1-3). Исто он говори и у другим посланицама: “Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви једно говорите, и да не буду међу вама распре, него да будете утврђени у једном разуму и једној мисли” (1 Кор. 1, 10) и “А Бог трпљења и утјехе да вам да да сложно мислите међу собом по Христу Исусу, да једнодушно једнијем устима славите Бога и оца Господа нашега Исуса Христа” (Рим. 15, 5-6).

А као друго, да ли је Господ мислио на оно јединство које промовишу савремени екуменисти? Хајде да погледамо како су разумели тај део Светог Писанија свети Очеви.

Светитељ Атанасије Велики: ”Говорећи то дао нам да схватимо управо ово:” Нашим јединством “и ти” нека се уједине једно са другим исто тако као што смо Ми једини по суштини и у стварности, у супротном неће се научити јединству ако се не науче јединству “у Нама” …. јединство Сина и Оца за све служи као пример из ког, не обазирући се на природно јединство Оца и Сина људи могу да науче како и он и треба да се уједине у мислима једни са другима”.

Даље, светитељ тврди да „без Бога је немогуће постати„ једно “„ и „тако да се кроз Њега Дух даје верницима“. Али свети Атанасије ни не наговештава неку врсту јединства конфесија са различитим верским учењима. А чињеница да је ово тумачење садржано у његовој Трећој речи против Аријанаца говори о томе да уопште не може да буде јединства ако постоји разлика у вери.

Светитељ Иван Златоусти коментаришући овај одломак говори чак о раздвајањима у вери која се противе јединству: “А шта значи у нама? По вери у нас. Пошто ништа не искушава толико колико раздор он се труди да остану уједињени. Шта мислиш, да ли је постигао то? И врло је постигао јер сви који су поверовали кроз Апостоле суштински су уједињени иако су се неки од њих одвојили. Међутим, ни ово одвајање се није сакрило од њега; напротив, Он је предвидео и показао да оно произлази из људског немара”. Али опет ми нећемо наићи ни на какав позив да се ујединимо са онима који су се одвојили.

Из тумачења блаженог Теофилакта Охридског следи, да говорећи о јединству Христос је подразумевао јединство у вери, а не јединство са очувањем разлика у вери: “И како их је довољно предао Оцу да би их он осветио њиховом вером, и за њих учинио свету жртву зарад истине, каже коначно, опет о истомишљености, и одакле је почео, то јест од љубави, он тиме и завршава свој говор и каже: „Нека буде све једно“, тј. нека имају мир и истомишљеност и у Нама, односно вером у нас, нека сачувају потпуну сагласност”.

Други свети оци скрећу пажњу на ова или она значења Христових речи из Првосвештеничке молитве али их нико не разуме у смислу савременог екуменизма. Јединство које се помиње у Светом Писму јесте јединство у истинској т.ј. православној вери, што се у савременом екуменизму не види нити се предвиђа.

Свештеномученик Кипријан Картагински о јединству

«Не може више имати Бога за Оца онај који Цркву нема за мајку».

свештеномученик Кипријнан Картагински

Један од најбитнијих трактата о јединству Цркве међу ранохришћанским очевима а и очевима цркве уопште јесте трактат “О јединству Цркве (De Unitate)” свештеномученика Кипријана Картагинског, који је живео у III веку. Основна мисао трактата је да је Црква Христова уједињена и јединствена, сви они који су се одвојили  они су ван јединства. Основа мисао ове творевине светог Кипријана Картагинског може бити  следећи одломак:

«Христова невеста не може бити изобличена: она је чиста и неискварена, познаје једну кућу и невино чува светост једне постеље. Она нас чува за Бога, припрема нас за царство рођених Њоме. Свако ко се одвоји од Цркве, придружује се жени прељубници и тај постаје туђ црквеним обећањима; онај ко напусти Цркву Христову лишава себе награда које је Христос унапред одредио: он јој је туђ, непотребан, њен непријатељ. Не може више имати Бога за Оца онај који Цркву нема за мајку».

Полазећи од те тачке гледишта, свима који немају Цркву за мајку не могу називати Бога оцем. По ком основу је онда могућа тежња ка уједињењу у оквирима савременог екуменистичког покрета? За јединство једноставно нема заједничких потпорних тачака у религиозном димензији. У свакодневној димензији, људској таквих тачака има много. Али тада из екуменистичке сарадње треба да буду у потпуности избачени такви начини комуникације као што су заједничке молитве или друге свете радње, а такође изјаве о тежњи ка евхаристичкој комуникацији. Али ти облици постоје и развијају се.

Сви који немају Цркву за мајку не могу називати Бога оцем. По ком основу је онда могућа тежња ка уједињењу у оквирима савременог екуменистичког покрета?

Протојереј Георгије Флоровски о потрази за јединством

Један од најпознатијих богослова недалеког од нас ХХ века, протојереј Георгије Флоровски је много писао о екуменизму и баш се удубио у то питање. Његови лични ставови о Цркви изражени су следећим речима:

«Као члан и служитељ Православне Цркве верујем да Црква у којој сам био крштен и васпитан јесте воистину Црква то јест  истинска Црква и јединствена истинска Црква. Верујем у то  из многих разлога: из личног убеђења, и унутрашњег сведочења Духа који провејава у тајнама Цркве, и из свега што сам могао да сазнам из Светог Писма и васељенског црквеног предања. На тај начин приморан сам да сматрам све остале хришћанске цркве недовољним и у многим случајевима могу да определим недостатке поприлично тачно. Из чега следи, по мени, да хришћанско уједињење једноставно јесте  прелазак свих људи у Православље. Лишен сам конфесионалне лојалности, моја лојалност препада искључиво Una Sancta».

«Црква у којој сам био крштен и васпитан јесте воистину Црква то јест  истинска Црква и јединствена истинска Црква. Из чега следи, по мени, да хришћанско уједињење једноставно јесте  прелазак свих људи у Православље».

протојереј Георгије Флоровски

У овом случају нас занима природа савременог екуменистичког покрета. Тим поводом прот. Георгије пише: “Екуменистички проблем је непријатна тема за православне богослове. Искрено речено то није њихов проблем. Он се појавио на другом теолошком тлу, у другачијем историјском окружењу и клими. У свом савременом облику и садржини и у својој непосредној стварности  екуменистички проблем је проблем протестантског света. … У овом окружењу, главно питање је „деноминација“. А “деноминација” као таква и “деноминација” као изазов и потешкоћа су очигледно резултат или, можда, нежељена реакција историјске Реформације.  То је у суштини протестантска појава ».

То јест извори проблема екуменизма леже у томе што је протестантизам, који је почео пре 500 година отцепљењем Лутера и његових следбеника од католичанства и затим био подељен на хиљаде сукобљених међусобно деноминација, дошао, на крају крајева, до неопходности да се на неки начин врати јединству или бар изгледу јединства. Сасвим је очигледно да Православље не може да учествује у том суштински протестантском екуменистичком покрету једноставно зато што православље нема тих проблема  који постоје у протестантизму, и нема те аргументе уз помоћ којих протестанти покушавају да реше те проблеме. То је као да пробате да учествујете у игри чија правила не знате и неразумљива су вам. У том случају губитак је загарантован.

Сасвим је очигледно да Православље не може да учествује у том суштински протестантском екуменистичком покрету једноставно зато што православље нема тих проблема  који постоје у протестантизму.

Ватиканско-Фанариотски екуменизам

Ова врста екуменизма јесте део општег екуменистичког покрета чија суштина је описана раније, али има неке своје уникатне карактеристике.

Као прво, то су дискусије у суштини само око једног питања – доминације у Цркви. Више пута су се чуле изјаве из Ватикана и фанариотских ијерарха које сведоче да једно од основних питања о којем се дискутује на путу ка уједињењу то је питање о доминацији у будућој заједници.  Обе стране су изјавиле да се то питање да решити. Његове главне црте су следеће: римски папа има првенство у власти на условном западу, а фанариотски папа сходно томе на условном истоку. А то, у каквом ће односу бити папе, остаје предмет дискусије.

Као друго, сва остала разилажења међу православнима и католицима се стављају заграде и представљају се као она која не ометају евхаристичку комуникацију. А та разилажења су од великог значаја. Детаљно се можете са њима упознати у чланку “Шта није у реду са католицима”, овде ћемо набројити основне:

  • питање извора светог Духа (од Оца или од Оца и Сина);
  • питање видљивог поглаварства у Цркви (Христос или папа);
  • питање разумевања суштине спасења (исцељење душе или “зарадио-добиј”);
  • питање о непорочном зачећу Богородице (да ли је Спаситељ био потребан Пресветој Богородици или није);
  • питање чистилишта (не постоји или постоји);
  • питање начина мољења (духовно или екзалтирано);
  • питање  о искушењу (православни оци уче како да се не падне у искушење, католици га уздижу као истину);
  • питање о догматском развитку (православни одбацују, католици прихватају).

Мишљење које сад покушавају да наметну верницима је да је уједињење могуће “у име љубави” уз сва горе наведена разилажења. Помињање њихово или скретање пажње на њих се сада код присталица екуменизма сматра јако непристојним. А ако се и помињу њихов значај се максимално умањује.

Засад у том облику екуменизма учествују само Ватикан и Фанар али врло ускоро и друге Месне Православне Цркве ће се наћи пред тешком одлуком: да ли да учествују у томе или не. Посебно ће тај избор бити тежак за оне архијереје Александријске, Хеладске и Кипарске цркве који су признали ПЦУ и тим самим показали своју лојалност Константинопољском патријархату. Како је познато, ако си рекао  “А” тешко је да даље не кажеш и “Б”. Много је лакше ако не кажеш “А” одмах.

Закључци

Под један, стављати у темељ савременог екуменизма речи Господа из Јеванђеља по Ивану “да сви једно буду” (Јов. 17, 21), а такође сличне речи из Светог Писма је недопустиво. То значи мењати њихов смисао, у потпуности игноришући разумевање тих речи од стране светих отаца.

Под два, Господ наш Исус Христос је стварно кроз Свето Писмо и творевине светих отаца заповедио својим ученицима јединство, али је то јединство сасвим нешто другачије од оног ка чему тежи екуменизам.

Као треће, уједињена црква постоји, то је Православна Црква. Из чега следи да тежња ка уједињењу треба да буде тежња ка уједињењу у Њој.

Као четврто, комуникација, а поготово евхаристичка комуникација са јеретицима који настављају да се придржавају својих јереси то није повратак јединства већ нешто сасвим супротно.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/77937-zapovedal-li-khristos-vseobshheje-jedinstvo

Подели: