Анализе

„ЋИРИЛИЦА“: У СРБИЈИ СУ ЗАШТИЋЕНИ ИЗДАЈНИЦИ ЋИРИЛИЦЕ

  • Скупштина Удружења „Ћирилица“ одлучила је да се, одложена 15. фебруара 2021. због  короне, пригодна седница Скупштине поводом 20 година уставног рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021) одржи на Дан Ћирила и Методија (24. маја), под условом да се до тада укине потреба маски

 Осим ове одлуке о пригодној седници 24. маја, одражана телефонски у вишедневном трајању, Скупштина Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, која ја 15. фебруара 2021. навршила двадесет година уставног рата за ћирилицу, усвојила је 15. марта 2021. ове Закључке:

1) Србија је, изгледа, једина земља „рај“ за велеиздајнике у коме се не осуђују они који – супротно народном Уставу, историјским чињеницама и међународном праву – говоре своја „лична мишљења“ да „Косово није српско“ и „рај“ за оне који – супротно историјској стварности – из ситношићарџијских побуда, на очигледну штету српске ћирилице, преименовљавају хрватску гајицу у „српску латиницу“, чиме се збуњују Срби који не знају или су, тобож, заборавили истину о српском писму.

2) Неуставна јавна анархија у Србији (90 одсто хрватске латинице: 10 одсто српске ћирилице) у коришћењу писма у језику Срба наставља се и данас 15 година после усвајања Устава[1] Републике Србије с Чланом 10. у коме је народ изгласао јасну пуну (стопостотну) уставну сувереност српског (ћириличког) писма у језику Срба по вољи народа а у складу с положајем који има свако друго писмо у сваком другом језику Европе и света.

3) Уздајници[2] ћирилице (пре свега српски лингвисти – правописци у институцијама за српски језик преко неуставног Правописа српскога језика Матице српске и наслеђа сербокироатистичке струке у складу с одредбама Закључака Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику из 1954. године, а заједно с њима и представници власти у Србији преко, неусаглашеног већ 15 година, Закона о службеној употреби језика и писма с Чланом 10. у првом ставу у коме су изричито наведени као службени у Србији „српски језик и ћириличко писмо“) још се не изјашањавају хоће ли спроводити уставну вољу народа у Србији у вези са српским службеним језиком и писмом, него само вербално обећавају „спасавање ћирилице“, уз истицање неуставне лажи – „и латиница је наша“.

  1. Српски народ већ 15 година показује велику стрпљивост и опраштање српским лингвистима и властима који се понашају нехајно према матичном језику и писму у Србији, како се ниједан други народ у Европи и свету није понашао нити би се икада понашао тако мирно и трпељиво према својим издајницима матичног језика и писма у било којој другој држави, ако би се такви тамо појавили.
  2. „Ћирилица“ је задовољна што Србија предњачи у Европи и свету у поштовању права сваке националне мањине на њихове језика и писма, а нема разумевања, тачније осуђује сваку власт у Србији која и после 15 година тако масовно допушта очигледну анархију у неуставном писању само матичног српског језика и само српског (ћириличког) писма у Србији, као и изван Србије.
  3. Српски народ од 1954. године трпи стално планирано нескривано насиље над српским писмом и има права да очекује да актуелна српска власт данас то силовање ћирилице коначно заустави – макар у Србији – на територији која је под домаћом влашћу.

7) То се очигледно свакодневно противуставно насиље према ћирилици мора зауставити применом, усаглашеног с Чланом 10. Устава, новог српског правописа у струци и применом у јавности хитно усвојеног новог Закона о службеној употреби језика и писма, такође усаглашеног с Уставом.

За Скупштину „Ћирилице“

Драгољуб Збиљић (с. р.)

[1] Подсетимо се: Члан 10. Устава Србије из 2006. године у првом ставу изричито и јасно гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Тај први став Члана 10. је издвојен за српски језик и његово писмо и он је целовит и у потпуности у обавези сагласан са свим таквим одредбама о матичном језику и писму у свим другим уставима у којима се решава обавеза у вези с једноазбучјем у свим другим матичним, али и мањинским језицима у Европи.

[2] Изадјници ћирилице деле се на: „наивне или несвесне издајнике“ (то су неупућени људи који не читају Члан 10. Устава Србије како у њему пише, него се држе своје навике из Југославије и наметнуте Србима заблуде о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучаја“ из тзв. лингвистике сербокроатистике); „свесне издајнике“ (који знају шта пише у Члану 10. Устава Србије, али се, из неког свог разлога, устручавају да своју професионалну обавезу – уставну сувереност ћирилице у писању српског језика примене у стварности – лингвисти у Правопису српскога језика Матице српске и шире у струци као научно нелустрирани лингвисти сербокроатисти, а представници власти у задржавању 15 година неуставног Закона о службеној употреби језика и писма; „дрске издајнике“ и прогонитеље српске ћирилице који разумеју Члан 10. Устава Србије, али га – противно исказаној у Уставу вољи народа – обезвређују свесно и смишљено и чине га непримењивим преко измишљотине о супротности између „службене“ и „јавне употребе писма“, чији је типичан представник и предводник англиста академик САНУ Ранко Бугарски.

Подели: