Анализе

ЖИВОТ ЈЕ, ЖИВОТ ЈЕ … ВЕЧИТА БОРБА!

  • Ова песма доле наведена наша је опомена у данашњим временима пуним смутњи у коме се србски Православни народ подвргава ненормалним притисцима и ударима антихристових снага у овоме свету, оличених у невладиним организацијама, дубоким државама разних земаља итд. које овде дејствују на разне начине (у сваком случају нису вредни да се о њима надугачко и нашироко прича), опомена – да не смемо више да одступамо јер… више немамо где – ДУХОВНО, а какве нам сценарије спремају, ако се не отрезнимо – више нећемо имати где ни физички

АУТОР: Ивана Стојановић

Наиме, након што се у новом програму биологије за 8.разред отворено сада прича о томе да пол и род није исто, о међуполним, трансродним и родно неутралним особама, и сл. сатанизам, пред нас се ставља питање – хоћемо ли или нећемо да се боримо за своју децу? Сада – отвореније него икад када је ђаво своје карте отворено бацио на сто (потпомогнут ваљда чињеницом што ће амерички милијардери преко Бајдена сада да вршљају по свету како и где хоће) а на нама је како ћемо ми да реагујемо.

Ова песма подсећа (а ретко се може наћи) на оно што треба да будемо и какви су нам преци били. И тада су постојали већи од нас, и тада су постојали богатији од нас, и тада је било којекаквих али наш народ није правио рачуницу него је знао како треба да реагује („залуду су земље безбожничке, Небеса се њима подсмевају…“ Св.владика Николај Велимировић).

Не заборавимо, шиптари су надирали до моста на Ибру – тамо је неко стао и рекао: не може даље. Фашисти су у Украјини надирали до Донбаса – тамо је неко стао и рекао: не може даље.

Посебно ћу нагласити један стих који је посебна опомена (за борбу).

И још  да нагласим – пошто су ми неки пријатељи историчари нешто нагласили о неславној улози С. Новаковића у неким одлукама за Србију. Ова песма носи печат и за оне који овде нису наведени… а остали по албанском кршу и на бојним пољима. Ова песма је много више од једне посвете. Она је израз идеала и љубави према роду и отаџбини једне дивне генерације људи у којој је било много великих имена, свакако. Е та љубав нас опомиње овом песмом јер је ми немамо или имамо далеко мање од ове једне славне генерације, а пошто се црни облак надноси над нашом несрећном земљом и судбином наново, било би добро да је што пре нађемо, ако смо је негде по пустахијама данашњег полуделог времена изгубили или затурили.

 ПОЗДРАВ ДОМОВИНИ

Војислав Илић Млађи

(од стране великих покојника: Војводе Радомира Путника, Стојана Новаковића и проте Милана Ђурића, приликом њихова преноса у Отаџбину)

Много смо дана и година тешких

Лежали тамо, усред гробне тмине,

Без српских суза, без српскога цвећа,

У хладном крају далеке туђине!…

Дуго и дуго допираше до нас

Топовска рика, клокот митраљеза,

Сав ратни тутањ крвавих ограшја:

Вердена, Ипра, Марне и Вогеза.

Ал’ чак и доле, у дубини гроба,

– Ван ратног лома и оловног пљуска –

Осећали смо, да заставу славе

Високо држи победна Француска!

Осећали смо да се горе бије

Отсудна битка за људску слободу,

И молили се: „О, пошаљи Боже,

Ускрс и нашем подјармљеном роду!“

И дође Ускрс…заблиста слобода…

Јер Господ рече, да се тако збуде!

И наста радост…само ми и даље

Остасмо тужни сред туђинске груде!…

Ветар би, кад-што, долет’о с’ Балкана

До нашег гроба, наше куће тавне,

Доносећи нам поздрав Домовине

Велике данас, слободне и славне.

С’ пролећа сваког, чим долете ласте,

Цвркутале би, докле Сунце сија,

„О, да сте вид’ли, о, да само знате

Како је лепа дивотна Србија!“

Србијо лепа, наш пепео, ево,

враћа се к’ теби, – нек’ је слава Богу! –

Ал’ наше давно ископнеле очи

Више те никад видети не могу!…

Србијо Мајко, што наш пеп’о трошни

Примаш у своје материнске руке,

Ми никад више не можемо чути

Песама твојих заношљиве звуке!

Србијо драга, цвећем твојих поља

Ковчеге наше издашно окити!

Мада га више не можемо брати,

Ипак, под њиме, лакше ћемо спити!

И дајте децу… децу са свих страна!

Ту милу, златну, узданицу младу!

Највећу радост наших земних дана!

Најдубљу љубав и највишу наду!…

И каж’те: „Децо, ови, што су овде

Пренети данас из туђинске груде,

Све своје силе и живот су дали

Да вама, децо, живот лепши буде!

Пођите и ви стазом идеала!

Ступајте, увек, смело, часно, право!“

………………………………………………………..

О, здраво, земљо наших вечних снова!

О, здраво, драга домовино! Здраво!…

октобра 1926. Београд

Подели: