Анализе

Клевета и борба са њом

  • Изношење неистина са циљем да се окаља нечији углед и погази част, да се о њему створи негативан однос у јавности, назива се кратко – клевета. У позитивном праву она је кривично дело. Али, скоро да пред Богом не постоји гнуснији грех од ње. Од клевете није поштеђен нико па ни Црква и њени свештенослужитељи. У данашње време скоро да је постала пракса ширења лажи и инсинуација на рачун високих црквених личности

Свети Јован Златоуст је, као нико, пострадао од клевете. Због лажне оптужбе, коју је претрпео лично од Патријарха Александријског Теофила, који је на Епископски трон желео да постави свог човека, бива окривљен од стране царице Јевдоксије, након чега пада у немилост, а касније и у тамницу. Онима, који су чули непроверене гласине или информацију која било кога окривљује, свети Јован каже: „Никада не прихватај клевете о ближњем свом, већ клеветнике заустављај речима: „Остави се тога, брате. Како да осуђујем друге када ја сваки дан падам у још веће грехове?“ Предлагао је Светитељ чак и крајње мере: „Отерајмо клеветника, да не бисмо, учествујући у туђем злу, уништили сами себе“. А преподобни Јефрем Сирин сматра да „ако нас непријатељ наводи на клевету – заштитимо се ћутањем“.

За трпљење клевете многи свети Оци обећавају награду. „Знај да онај ко о себи чује клевету, не само да не трпи штету, него ће добити највећу награду“, – каже свети Јован Златоуст. Али он и сведочи, да ма како била велика награда, клевету није лако трпети: „Клевета је тешка, макар се за њу добијала и велика награда. Клевети је подвргнут праведни Јосиф и многи други. А Господ нам налаже да се молимо за то да не бисмо били изложени искушењу. При томе је посебно тешка клевета од гордих и моћних људи, зато што неправда, која употребљава силу, наноси највећу штету“. Својој браћи по несрећи, Светитељ саветује: „За многе је горе од смрти када непријатељ о њима шири лоше гласине и на њих наводи сумњу. Ако је то истина – исправи се; али, ако је лаж – насмеши се. Ако увидиш шта је то речено о теби – извуци поуку; ако не препознаш – не обраћај пажњу. Боље је да по речи Господњој кажеш: радује се и весели се“. (Матеј 5, 11)

Молитва може да спаси од многих беда и огорчења. Преподобни Максим Исповедник предлаже да не падамо у униније ни у случају клевете, већ да се молимо: „Онолико колико се будеш молио за клеветника, онима који су се саблазнили Бог ће открити истину о теби“.

Епископ Теофан Затворник предлаже да се клевета сматра леком који искупљује душу: „Оклеветали су вас – а ви нисте криви? Треба мирне душе да потрпите. И то ће бити уместо епитимије за све оно за шта сами себе сматрате кривим. Зато је клевета за вас – милост Божија. А са клеветником обавезно треба да се помирите, ма колико то било тешко“.

Свети Тихон Задонски наводи примере када се клевета преобраћа у срећу и славу: „Онима који љубе Бога све помаже на добро“, – каже Апостол (Рим. 8, 28) Милошћу Божијом њима се клевете и понижења преобраћају на корист. Због женске клевете Премудри Јосиф пада у тамницу, али, колико је био честит, ипак је целу земљу спасио од глади (Прва књ. Мојсијева 39 и 41). Мојсије због злих уста бежи из Египта и постаје дошљак у Земљи Мадијамској (Друга књ. Мојсијева „Излазак“. 2, 15-22). Али, тамо бива удостојен да види купину која чудесно гори у пустињи, и да чује Бога, који из купине беседи са њим. (Трећа књ. Мојсијева „Излазак“ 3, 2-7). Светом Давиду су зли језици много зла нанели, али се он толико молио да је много богонадахнутих псалама сачинио на корист Светој Цркви. Данила је клевета бацила у јаму да га поједу лавови, али његова безгрешност затвори звериња уста и прослави га више него пре. (Дан. 6,16-28). Ти судови Божији и данас се извршавају (104. 860-861).

Свети Тихон каже да ми нисмо први на Земљи који трпимо неправду: „Много пре нас – вређање и понижавање претрпе Исус Христос, који никакав грех није имао. Колико и како жестоко су на Њега хулила уста фарисејска и какве клевете су бацали на Њега, као отровне стреле, о томе сведочи свето Јеванђеље. Зар је мало што су говорили како Он воли да једе и да пије вино, да се дружи са цариницима и грешницима, да је Самарјанин, да је са ђаволом и да је полудео? Онога, Који је на све начине тражио да спасе грешнике, називали су лажљивцем, који саблажњава народ: „…Овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак“ (Лука 23, 2); онога, дакле, који их је учио: „…дајте ћесару ћесарево, а Богу Божије“ (Марко 12, 17), који је претио и изгонио демоне Силом Бога Својега…

Клевету и понижења нико од њих није избегао. Деца овог грешног света пронашла су начин како да хуле и шта да измисли језик лажљиви и на Онога, који живи непорочним животом, и – како да осрамоте и непорочне. Пророк Мојсије, законодавац, вођа Израиља, пријатељ и сабеседник Божији, претрпи прекор од чете Корејеве и Авиронове и од многих својих људи. (Четврта књ. Мојсијева 16). Колико отровних стрела баци непријатељ на Давида, светог цара Израиљевог и пророка Божијег, види се из псалма: „Сваки дан ме руже непријатељи моји и они који су љути на мене, проклињу ме“. ( Пс. 101, 9 и даље).

Па, како су апостоли пострадали од људи овога света, којима су Божију милост проповедали! Оне, које су од прелести преобраћали ка истини, од таме ка светлости, од царева демонских ка Царству Божијем, називали су преварантима, развратницима и обмањивачима целе васељене. То су на себи осетили и њихови следбеници, светитељи, мученици и многи свети људи. Читајмо црквену историју и видећемо како нико од њих није прошао без клевете. Од злог света и сада то исто свети људи, који живе у овом свету, трпе. Јер, свет је постојан у злу своме: не воли истину, коју и речима и животом живе светитељи, и увек се држе лажи и неправде, којих се свети људи гнушају.

Дакле, „Ниси ти први који трпиш понижења и срамоту. Видиш, шта су светитељи трпели и сада трпе“. (Јован, 9, 10-34).

Свети Василије Велики сматра да се некада и истина може назвати клеветом: „О брату, који није присутан, ништа не треба причати с намером да га оцрнимо – то је клевета, иако би оно што је речено била истина“. „…Али, постоје два случаја о којима је дозвољено да се о некоме говоре лоше ствари (али само истину): када је неопходно да се посаветујемо са другима, који су у томе искусни, како бисмо исправили онога који греши, и, када је потребно да друге упозоримо (али, без много речи), који се, и не знајући, често могу да се нађу у друштву са лошим човеком, сматрајући да је добар… Ко без овакве потребе говори нешто лоше о другом, с намером да га оцрни, тај је клеветник, па макар говорио и истину“.

Свети Јован Златоуст упозорава: „Клевета руши велике зграде; један клевета, а због њега плачу и ридају и други: и његова деца, и ближњи и пријатељи. Али, због тога и клеветницима постаје лоше. Господ од њих ни молитве не прима, и свеће се њихове гасе, и жртве њихове се не примају, и гњев Божији почива на њима – како каже Давид: „Потрће Господ сва уста лажљива и језик величави“.

Свети Григорије Богослов саветује да обратимо пажњу на то за шта се жалимо на друге: „Ако се жалимо неправедно, то постаје клевета…“. А преподобни ава Исаија не саветује да се од несреће и људске злобе спасавамо клеветом: „Сваки несрећник достојан је милости, кад оплакује своју несрећу. Али, ако почне да клевета друге и да им наноси зло, пропашће туга за његовом несрећом, јер, он више није достојан сажаљења, већ мржње, као онај који је своју несрећу искористио за уплитање у туђи живот. Дакле, семе те страсти треба истребити на самом почетку, док није пустило клице, и постало коров који не може да се истреби и који би ономе, који принесе на жртву те страсти, донело само саблазни“.

Превод са руског Танкосава Дамјановић


ИЗВОР: nsad.ru

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.