Анализе

МУКА, ПИСМО И (НЕ)СРПСКИ ЛИНГВИСТИ

Поводом текста Немање Видића МУКУ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ЗАДАЈУ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ, Балканска геополитика, 01/03/2021

  • Српски лингвисти, решите ви проблем српског писма у свом делокругу обавеза (у струци и правопису) лингвистички као сви други у Европи и свету, па не брините онда за српску ћирилицу

АУТОР: Драгољуб Збиљић

Недавно је Балканска геополитика – блог Зорана Милошевића објавила веома тачан и изузетно значајан текст Немање Видића под изузетно добро погођеним насловом: „Муку српском језику задају српски лингвисти (01/03/2021). И Видићев текст и мој осврт на њега инспирисани су насловом у „Вечерњим новостима“ „Муке српског језика“. И Видићев и мој текст желе да прецизније објасне шта то недостаје српској лингвистици због чега су српски језик и писмо на великој муци. Текст у „Новостима“ написан је као приказ недавно објављене књиге интервјуа  познатог лингвисте и председника Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Сретена Танасића. И по Видићевој и по нашој оцени та књига лингвисте као да сугерише мало правдања: „Ето, све смо (у)чинили, па није успело. Други су криви. “ А и Видић и моја маленкост мислимо да лингвисти нису довољно учинили, пре свега у нормирању српског језика и давању статуса српском писму у складу с уставном обавезом у језичкој струци и правопису, а то је обавеза да се српски језик нормира на свом (једном, као у свим другим престижним језицима) писму – ћириличком.

Ми се овде осврћемо на текст познатог  српског борца за спас ћирилице, председника Удружења „Српска азбука“ и писца три значајне књиге о проблему ћирилице у језику Срба. Реч је о Видићевом тексту који је, тако је испало, добра и права лекција српским лингвистима. Није то први пут да неко помогне лингвистима да нешто из језика и писма лакше схвате, а да није формално школовани лингвиста. Својевремено је наш познати лингвиста Александар Белић признао да му је помогао један психолог да боље протумачи природу реченице у језику и да је прецизније дефинише. И овога пута могли би, кад прочитају Видићев наведени овде чланак, да захвале инжењеру који је сасвим тачно објаснио узрок великог проблема српске ћирилице у језику Срба.

Осетили смо потребу да тим поводом кажемо нешто.

РЕШАВАЊЕ ПИТАЊА ЋИРИЛИЦЕ ПОЧЕЛО ЈЕ НАОПАКО

Решавање питања ћирилице после разбијања српскохрватског језика почело је наопако, па зато не може наопослено ни да се лако реши и заврши.

Уместо да питање писма реши најпре језичка струка у складу с Чланом 10. Устава Србије, она је у пракси изиграла и уставну обавезу и праксу светске лингвистичке струке и праксе, па је питање писма и последњи пут 2010. решила у Одбору за стандардизацију српског језика противно и струци и пракси у свету, а то је било и данас јесте и противуставно. Српски лингвисти су одлучили да се не осврћу на Члан 10. Устава Србије, па су питање српског писма у језику Срба решили као у време српскохрватског језика. Тиме су лингвисти, као стручњаци који су мислили да за њих не важи Устав Србије, па су решење питања писма оставили алтернативно: или српско или хрватско писмо у језику Срба, чак тврдећи на 15. страни актуелног Правописа да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“. Задржали су, дакле, противуставно и противно општој пракси у свету – у двописму, тј. задржали су, практично, непримењиво на дужи рок у пракси шизофрено решење (само) у језику Срба.

Као Удружење „Ћирилица“ успели смо тешко да убедимо претходног министра Владана Вукосављевића да нас прими 2017. године, када је он с лингвистима у Одбору за стандардизацију српског језика успео да сачини Предлог измена спомињаног закона који 15 година није усклађен с Уставом. На пријему смо објаснили министру да ће тај закон који су предложили тешко бити усвојен. А и ако га усвоје, рекли смо му да од њега неће бити вајде. Објаснили смо му да он има директну обавезу у складу с Уставом, да од лингвиста тражи најпре усклађивање Правописа српскога језика с Чланом 10. Устава Србије, јер Министарство културе иначе плаћа и израду и објављивање Правописа. И рекли смо му да је цинично да лингвисти неће да у струци и правопису примене Члан 10. Устава, а траже да то учини него други у држави. Рекли смо му: писмо је пре свега, почетно, лингвистичко питање, а како се Устав односи на све у Србији, па и на лингвисте, ваљда је логично и корисно да лингвисти први уваже народну вољу и светску праксу, па да тек онда траже да се други усагласе с Уставом.

МИНИСТАР НИЈЕ СХВАТИО ДА СЕ ПИТАЊЕ ПИСМА МОРА НАЈПРЕ РЕШИТИ ЛИНГВИСТИЧКИ

Нажалост, министар није схватио да је то једини сигуран и могућ практичан начин да се реши питање писма и у Срба, а закон је мање важан, јер ученици не уче из Устава и закона којим се писмом пише српски језик, него из уџбеника за српски језик и из правописа, пре свега. Ни министар ни лингвисти нису тако мислили, а сада се питају и они шта је то с ћирилицом и законом.

Лингвисти би морали, није још сасвим касно,  најпре да упитају себе – зашто они нису решили питање писма као цео свет и Европа (у једноазбучју)? Кад би то решили српски лингвисти исправно, у складу с Европом, светом и нашим Уставом, нико не би постављао питање којим се писмом пише српски језик. И тада се не би догађало ово што се догађа: српске књиге на туђем, хрватском абецедном писму књиже се, неповратно, у хрватску културну баштину, јер српски језик је могао у свету бити званично регистрован  само са српским (ћириличким) писмом, а не да једини наш језик буде регистрован са два писма, јер ни новорегистровани хрватски језик није регистрован на два писма, него само на једном – националном хрватском писму – гајици.

Дакле, у првом ставу Члана 10. Устава где се спомиње српски језик и ћириличко писмо, закон није споменут као потреба. Енглези и Хрвати из школе и без закона знају које је њихово писмо, јер су енглески и хрватски лингвисти, као и сви други, решили питање свога писма тако што су му у свом језику дали  стопостотни суверенитет. Зато сваки Хрват у свету зна којим писмом пише и треба да пише свој језик, а једино српска деца још уче у школи да „ми имамо и ћирилицу и латиницу“ и, онда, не знају да је српско писмо – ћириличко писмо (данашња тзв. вуковица).

Ми можемо и корисно нам је да оба писма знамо, али је здраво и једино изводљиво да свој језик не пишемо и даље као да је реч о српскохрватском језику. А за то су најодговорнији српски плаћени лингвисти у институцијама за српски језик. Према томе, на лингвистима је да се једном, коначно, одрекну српскохрватског језика и туђег писма у српском језику.

Према томе, српски лингвисти, решите ви одмах стручно у области своје струке питање српског писма за српски језик (у синонимском значењу:  језик Срба) у складу с Чланом 10. Устава своје државе и свога народа, јер сте за то решење једини директно плаћени и одговорни, а пустите друге да решавају то питање у оквиру својих обавеза. Кад ви то у струци решите исправно и у складу са светом и Уставом, тада ће се и политичари у држави лакше одлучити да и они озаконе исправно решење питање писма у складу с уставном обавезом. Политичари, посебно тзв. другосрбијанци, када одбијају да исправно подрже решење питања писма, увек се позивају на ваш Правопис српскога језика у коме сте легализовали противуставно двоазбучје, које је дуго (77 година) било усмерено на обману Срба да лакше пристану да замене своје писмо  туђим писмом, тј. оним писмом које је први пут у Србију за српски језик стигло с аустроугарским окупаторима у Првом  светском рату 1916. године после забране српске ћирилице. И имајте у виду да сва наша омладина у школи само од вас учи из уџбеника за српски језик и правопис и на основу тог знања добија и оцене и само то сигурно решава трајно питање знања којим се писмом пише српски језик. И објасните у уџбеницима да је Србима корисно да (на)уче и хрватско писмо јер, онда – с обзиром на то да је реч о лингвистички једном језику и „хрватском, и „босанском (бошњачком)“ и „црногорском“, и да ми можемо разумети и њихове књиге ако знамо и њихово писмо – а да је изузетно штетно да ми свој језик пишемо тим туђим писмом и зато што нам се, тада, наше књиге на тој латиници књиже у хрватску културну баштину. Српско писмо је хиљаду година само ћириличко и оно је једино српско и данас, а хрватско писмо је насилно убацивано Србима да бисмо заменили своје боље писмо (ћириличко) лошијим, туђим, хрватским (латиничким) писмом.

УПОТРЕБА ЈЕЗИКА ЈЕ СЛУЖБЕНА ИЛИ ЈАВНА И НЕСЛУЖБЕНА ИЛИ ПРИВАТНА

Та опасна антиидентитетска, антицивилизацијска, антикултурна и антинационално изузетно штетна обмана Срба може да се превазиђе само на начин како је превазилазе, то јест како су је превазишли сви други народи. А то је да се (и) српски језик нормира у складу с праксом у Европи и свету и у складу с вољом народа у Члану 10. Устава Србије по којем: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ То је императив који се мора спровести свуда у српском службеном језику.

При том треба имати у виду да се не сме и даље, чак и код неких лингвиста, ширити измишљотина Хрвата из 90-их година 20. века (коју су и они напустили чим су успели да региструју своју варијанту српског језика под називом „хрватски језик“ и тада одмах, у складу са свим другим, решили питање писма у једнописму – хрватској латиници) под називом „јавна употреба језика“ која данас само код нас постоји као супротност „службеној употреби“, а свуда у свету, наравно, службена и тзв. јавна употреба нису супротне, јер је службена употреба свакако јавна, а не тајна. Супротна службеној је само неслужбена употреба. И језик је увек у службеној употреби. Једини изузетак је приватна, лична употреба, којом се Устав не бави и не може се ни бавити. Дакле, у закону о службеној употреби језика не треба набрајати где се српски језик користи у службеној употреби, јер је он увек у службеној употреби, осим у изузецима, а то је, како рекосмо, приватна, лична употреба. Зато само те изузетке од службене употребе треба навести (личне, приватне белешке, лични говор и речник, кафански разговор и сл.). Изван тих и сличних изузетака је све друго службена употреба језика.

Кад се сачини нормално решење питања писма у струци (језичкој, разуме се), у правопису у складу с решењем у свим другим језицима и у складу с Чланом 10. Устава Србије, готово свако ће знати које је његово писмо за српски језик, а закон се може сачинити само да би се увеле казне за оне који из ината потцењују Србе и њихов језик и писмо, па га из мржње (или наметнуте раније навике) пишу туђим писмом.

Дакле, када се реши лингвистички једино исправно питање (и) српског писма, нико не треба превише да брине после тога за ћирилицу, а и не треба ни да брине, јер је српско писмо, и по страним и по нашим стручњацима, доказано као најсавршеније писмо. Мада, наравно, нико не чува своје писмо по томе да ли је савршено и лепо, него зато што је своје. Немања Видић је ту сасвим у праву када каже: „Ја српски језик не пишем ћирилицом зато што је она лепа, нити волим своју мајку зато што је лепа, него и ћирилицу и мајку волим зато што су моје.“ Ми смо и изгубили ћирилицу 90 одсто из нашег језика онда када нам је смишљено подваљено да је (само) Србима „свеједно којим писмом пишу“. То никоме, а зна се зашто посебно Србима, не може да буде и није свеједно.

Подели: