Анализе

ВРЕМЕ ЈЕ ДА ПОСЛЕ 100 ГОДИНА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ФАВОРИЗАЦИЈЕ ТУЂЕГ ПИСМА СРПСКА ДЕЦА У СРБИЈИ ПОЧНУ ДА УЧЕ КОЈЕ ЈЕ СРПСКО ПИСМО

Поводом иницијативе Председника Србије да држава пише уџбенике за српски језик и књижевност, историју и географију

  •  У Србији су међусобно дијаметрално противуречни, пуних 15 година, народна одлука с референдума у Члану 10. Устава Србије и Правопис српскога језика Матице српске у решењу питања писма у српском језику
  • Народ је у Члану 10. Устава државе Србије (2006) одлучио: „српски језик и ћириличко писмо“, а лингвисти у Правопису Матице српске опструисали су уставну (народну) одлуку и својевољно нормирали српски језик у двописму (као српскохрватски у Југославији): „српско ћириличко писмо“ и „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ – широк еуфемизам за „хрватско писмо“
  • Прва последица погрешног учења о српском писму у српским школама јесте да ниједно српско дете не зна које је српско национално писмо, него одговарају да је „и латиница наша“
  • Друга, још тежа, последица тог незнања у школи имамо у српском народу задржавање из југословенске комунистичке обмане наставак анархије и шизофреније у писању српског језика и наставак фаворизације туђег писма у Србији, која се данас огледа у односу 90:10 одсто на штету српске ћирилице, доказане као најсавршенијег писма за писање српског језика, па су Срби на путу да изгубе своје национално писмо, а тиме и свој хиљадугодишњи цивилизацијско-културни идентитет
  • Без усаглашавања Правописа с Уставом не може се никако написати добар и користан уџбеник за српски језик и писмо

АУТОР: Драгољуб Збиљић*

Иницијативу председника Србије Александра Вучића да држава пише три уџбеника с највишим националним потребама и важношћу тумачимо као нешто што је требало и раније да се озакони и да се у пракси догоди. Јер, наша три уџбеника за српски језик и књижевност, за историју и географију морају бити у пуној истини да наша деца не уче језичке и историјске обмане и лажи о најважнијим вредностима у језику и књижевности Срба, у историјским догађајима који се тичу Срба и у којима су Срби имали своју улогу која се тицала (и) наше државе и свих који су живели и живе и живеће у Србији. Покушаји да се пониште доказане и чињеничне историјске истине све се више у делу војно моћног света релативизују и искривљују до те мере да се почиње тумачити да су Србија и српски народ покретали готово све ратове, да су само Срби у њима чинили злочине и да су Срби данас „најгеноциднији народ“ па се Срби почиње проглашавати „геноцидним народом“ чиме се „перу“ народи у којима су се рађали „хитлери“ и одакле су покретани светски ратови у којима је српски народ на самом врху и по броју жртава и по монструозности убијања недужних људи и цивила. Терористичке организације се преконоћ проглашавају „ослободилачким“ да би се тако територијално разбијале неке земље, међу којима је Србија, у складу с пљачкашким тежњама необузданих светских војних моћника.

Дакле, историја је научна дисциплина за чије писање уџбеника, као и у другим земљама, мора да буде задужена држава Србија. Наравно, не да би историју пристрасно тумачила, него да се за нашу школску омладину не би историја драстично лажно приказивала. Наша историја, и с врлинама и с манама, објективно је довољно позната и чиста да је Србима довољно и потребно само да се не тумачи према интересима туђих пљачкашких циљева.

Нажалост, у српској лингвистици која је и даље у много чему остала „сербокроатистичко-комунистичка“, посебно у нормирању језика Срба данас, има нешто што се најхитније мора урадити да бисмо уопште могли имати ауторе који би могли да напишу ваљан и национално користан уџбеник за српски језик. У томе има потребе да се хитно усагласе националне језичке и државне институције да би се уопште могао написати иоле прихватљив национално тачан уџбеник за српски језик.

ЛИНГВСИТИ И ВЛАСТ МОРАЈУ ДА СЕ ДОГОВОРЕ НАЈПРЕ ХОЋЕ ЛИ ПОШТОВАТИ И СПРОВОДИТИ НАРОДНУ ПОТРЕБУ И ВОЉУ ИЗ ЧЛАНА 10. УСТАВА СРБИЈЕ

Свакоме ко се озбиљно бави српским језиком и писмом познато је да је у Србији већ 100 година, а изразито погубно 77 година, траје права анархија у писању језика Срба већински туђим хрватским (латиничким), а све мање матичним, националним српским ћириличким писмом. Српски лингвисти и све власти посебно од 2006. године дозвољавају себи да опструишу јасну уставну одредбу која за српски језик и писмо, по народној вољи с референдума за Устав 2006. године, гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Уз „ћириличко писмо“,  по правилима српског језика да се не понавља непотребно реч, изостављена је реч „српско“ (ћириличко писмо) јер је она већ употребљена уз претходну реч „језик“, па, дакле та јасна реченица с поновљеном одредбом гласи:“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и (српско) ћириличко писмо.“ Међутим Србе још прати законоправило које се везује за доживотног владара над Србима Јосипа Броза које гласи: „Устава и закона не треба се држати као пијан плота.“ Дакле, Устав и закони се спроводе по вољи оних који су на власти. То су Срби именовали и као „српска посла“. И та „српска посла“ већ 15 година исказују се опструисањем тог првог става Члана 10. Устава који се односи на српски језик и писмо. Народ је изгласао да се српски језик има, без изузетка, писати у службеној, званичној, обавезној употреби српским ћириличким писмом. А сви стално видимо да у многим областима коришћења српског језика у Србији нема ни једног јединог слова ћирилице. Њихово место заузело је хрватско латиничко писмо! По инерцији из Брозове политике у Југославији, и у данашњој Србији наставља се давно планирано полатиничавање Срба на путу њихове одавно планиране и у делу изведене асимилације Срба после њиховог превођења на туђе писмо.

САМО ПРИМЕНА НАРОДНЕ ОДЛУКЕ ИЗ ЧЛАНА 10. УСТАВА У СКЛАДУ И СА СВЕТСКОМ ПРАКСОМ МОЖЕ НАС СПАСИТИ САМООТУЂИВАЊА СРПСКИХ КЊИГА НА ТУЂЕМ ПИСМУ

Дакле, да би држава Србија, по сасвим разумном предлогу њеног актуелног председника, написала објективно добар уџбеник за српски језик, најпре би језичка наука и струка и државна служба морале да се договоре хоће ли да се настави петнаестогодишња опструкција од лингвиста и власти Члана 10. Устава Србије или ће и Срби уважавати свој Устав и писати, као сви други народи у свим другим језицима, свој језик својим (једним, наравно) писмом или ће се наставити комунистичко инсистирање на шизофреничном писању и деоби народа (и) по писму па ће се све више „свађати“ у српском народу „латиничари“с „ћириличарима“ без икаквог освртања на народну вољу из Члана 10. Устава Србије и европску и светску општу праксу. Давно је морао да умре Броз и ваљда је време да Србија после толико деценија после њега постане правна држава у свему, па посебно, у области поштовања свога језика и свога писма у том језику. Према томе, да би се направио добар уџбеник за српски језик, српска лингвистичка наука и струка морају најпре да уваже уставну  обавезу и општу светску праксу у којој је правило праксе: један језик – једно писмо. Без тога решења у српској језичкој струци и српском правопису, ниједан писац уџбеника неће моћи да напише добар уџбеник за школску омладину.

Позната чињеница је да се српске књиге данас у свету, ако су објављене хрватским латиничким писмом, увршћују у хрватску културну баштину. Ваљда је неизбежан национални разлог да српски лингвисти хитно нормирају српски језик са српским ћириличким писмом јер српски језик није ни регистрован у свету с туђим (латиничким) писмом, него, природно, и једино могуће и корисно, са српским ћириличким писмом.

*Језикословац, књижевник, председник Скупштине „Ћирилице“ (2001-2021)

Подели: