Анализе

СЕРБИНОН – СЕРБИНОВО – СРБИНОВО: некадашњи назив за Загреб

Историјски извор: Claudius Ptolemaeus: Geographia. F. Berlingheri, Florance 1482.
 
  • Када су Римљани почели освајати Панонију, у првом веку пре Христа, нашли су на Сави два значајна града са јаким тврђавама. Један се звао Serbitium, Serbino a други Сискиа. Овај други постоји и данас под истим именом – Сисак

       Овај први се помиње код Клаудиуса Птоломеја, други век, као „Сербинон” у његовој грчкој верзији. Овај град, који је имао велику тврђаву и луку на Сави, Римљани су одредили за базу за снабдевање њихових легија у рату у Панонији. Уједно то је била матична лука за њихову речну флоту која је пловила по Сави и Дунаву. Име града јасно говори чији је то био град, који народ је тада ту живео и ко су били Панонци.
       Од средњег века на овамо западни писци и издавачи настоје да сакрију тај град и да прикажу како Сербинон данас и не постоји. Само постојање једног града са таквим именом, у античком времену, руши из темеља све тезе званичне историографије о Србима и Словенима уопште. Препознавање Сербинона има велики политички значај и у данашњем времену. Кординате које је дао географ Птоломеј, у старим издањима, показују да је Сербинон савремени град Загреб, главни град Хрватске.
Од Сербинова до Загреба поново нас језик води. Франачки хроничари из 9. века Сербиново помињу као Сорба и Сарба, а затим и као Soragam. Немци су изоставили први слог овог имена и писали Аграм. Име Загреб, према Фарлатију, настаје од облика Сорба, Зогроб, Загреб. Ми смо и овде решили једно велико историјско питање само уз помоћ језика.


ИЗВОР: СРБски ФБРепортер

Подели:

1 Comment

  1. Код Псуњскога, Велише Раичевића, можемо прочитати многе истине које из наших историјских и других књига још увек “одсуствују”. Он се није устезао да у име историјске истине изговори, односно напише, и оно што су бројне генерације писмених Срба избегавале да кажу.
    Примера ради, фраза о српско-хрватском “братству” служила је Хрватима само као фасада јер су своје стално деловање ослонили на Старчевићеву квазинауку, на његов расистички исказ о Хрва­ти­ма као узвишеном, духовном народу, и Србима као бићима на животињском нивоу.
    Или, јаничарење србскога живља није престало пропашћу турскога господства на Балкану, за коју тврдњу “позајмљује” исказ руског писца Николаја Дорунова да се “милиони Срба поставши римокатолици претворише у Хрвате”, али и запис рускога генерала Гурка о својој посети Загребу, објављен у варшавском Дневнику за октобар 1890. године, да је “дошао у столицу покатоличеног Српства”.
    Касније, то “покатоличено Српство”, подстрекавано из Рима и васпитавано у језуитским центрима, својим насртајима на Србство и православље неизмерно је превазишло вандализам и зверства турских јаничара, како по избору злочиначких средстава, тако и по броју жртава. То су хрватски јаничари, чија недела неће избледети из србскога народног памћења док Србство буде постојало.
    То, и бројне друге појединости о хрватском гусарењу по србској прошлости и злочинима над србским народом, Велиша Раичевић имао је храбрости да напише и објави у ратним условима (1944), о чему, нажалост, наши многобројни историчари, и из ранијих генерација, и савременици Раичевићеви, и наши савременици, или се боје да проговоре или још увек “научно-дистанцно” ћуте.
    А можда се стиде пред својим незнањем.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.