Анализе

САМООТУЂИВАЊЕ СРПСКИХ КЊИГА НА ТУЂЕМ ПИСМУ

Поводом текста „ПРОФЕСОР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ: КО ПИШЕ ЛАТИНИЦОМ –  ПИШЕ ХРВАТСКИМ ЈЕЗИКОМ“ (Искра и Балканска геополитика, 01.03.2021)

  • Већина српских лингвиста и власт не чују упозорења „Ћирилице“ пуне две деценије па Срби и даље већински објављују своје књиге на хрватском писму
  • Последица те чињенице је самоотуђивање српских књига и њихово укључивaње у хрватску културну баштину, о чему (и) проф. др Милош Ковачевић мериторно говори и упозорава. И ми из „Ћирилице“ две деценије укaзујемо непрекидно на неуставност и велику обману и штетност Правописа српскога језика Матице српске, али и ми из „Ћирилице“ и Ковaчевић, као врстан лингвиста, немамо пред собом оне који су дужни и плаћени да ова упозорења чују

АУТОР: Драгољуб Збиљић

Сви српски лингвисти и власт треба да се што пре уразуме, па да Срби, у складу и са својим Уставом (Члан 10)  не објављују више своје књиге на туђем писму.

Првоосновано Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2021), које је навршило 20 година вођења рата за српску ћирилицу у српском језику 15. фебруара 2021, две деценије указује српским лингвистима у језичким институцијама и државним установама да Срби треба да се врате свом писму а да уче и знају да употребе хрватску латиницу да би читали исписано у данашњем „хрватском“, „босанском (бошњачком)“ и „црногорском“ језику као преименованим и регистрованим језицима, а с обзиром на то да је то лингвистички и даље преко 95 одсто исти језик, али да после разбијања „српскохрватског језика“ ништа што напишу својим језиком Срби не пишу хрватским саставом абецеде, јер то писмо ни по ком основу, али ни потреби, НИЈЕ српско, јер није ни регистровано у свету уз српски језик. Нажалост, „Ћирилица“ није наишла на разумевање пре свега ни већине српских лингвиста ни власти за време од две последње деценије. Зато, чак и после усвајања Устава Србије (2006) са Чланом 10. у коме је српски језик враћан народном вољом на референдуму за Устав на српско (ћириличко) писмо, ни лингвисти у српским језичким институцијама, ни власт у државним институцијама нису хтели да уваже ту уставну (народну) обавезу у пракси уназад 15 година. Устав се не поштује и не примењује па и даље имамо у Србији српски језик све више на туђем (хрватском) писму које је први пут наметнуто Србима, после, забране ћирилице у окупацији у Првом светском рату. Онда је у Југославији касније комунистичка власт после 1945. године, а нарочито упорно после 1954. године, кренула у дрску и сурову фаворизацију хрватске абецеде, па је латиничко писмо у хрватском саставу до овога часа преплавило Србију готово као у окупацији Србије у реченом рату  око 90 одсто, а српско писмо једва се у овом часу држи на изузецима од десетак процената. Никаква указивања највишем Одбору за стандардизацију српског језика још од 2001. године нису уродила плодом како би, по нашем легалном и уставно оправданом предлогу, српски језик био нормиран на српском писму, а да се латиница учи само да би се знала употребити, а да се искључи из свакодневне употребе српског језика у јавности, јер та латиница није никада ни састављана да буде писмо свих Срба, јер су Срби пре те латинице већ имали и користили своје ћириличко писмо и никако није било ни потребе ни логике да Срби, једини у Европи и свету, имају шизофрено двоазбучје, па је онда, на основу проглашеног само међу Србима „богатства двоазбучја“, форсирано замењивање српске азбуке том абецедом без икакве потребе у писању језика Срба. Српски лингвисти нису хтели да се усагласе с Уставом, па су и четири године после уставне обавезе, оставили двоазбучје у Правопису српскога језика и после његових измена и допуна 2010. године.

Сада враг, на основу наших грешака, све брже долази по своје, а то је ово о чему мериторно говори проф. Милош Ковачевић, добитник „Ћириличине“ Награде „Мркаљ и Вук“ за 2020. годину. Наравно, ми знамо да је у Срба извршена насилна и идеолошки основана замена српског писма хрватском абецедом, па нам се данас прекњижава у хрватску културну баштину све што после 2008. објавимо на туђем писму. Али, Ковачевић с правом истиче бојазан да ће се српско писано стваралаштво на латиници прекњижити и уназад све до краја 19. века. Да ми докажемо да су (и) то на латиници наше књиге, ко зна колико ће протећи воде Дрином, Савом и Дунавом, па је питање да ли ћемо икада и успети да повратимо своје књиге које и данас, потпуно непотребно и више од тога – штетно и погубно пишемо, без икаквог разлога, туђим – хрватским писмом. И сада имамо и све више „другосрбијанаца“ који не само да никада не пишу ништа српским у српском језику, него још називају „фашистима“ и „талибанима“ нас који на ово упозоравамо.

Подели: