Анализе

ПРОФЕСОР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ: КО ПИШЕ ЛАТИНИЦОМ – ПИШЕ ХРВАТСКИМ ЈЕЗИКОМ (И ВИДЕО)

Милош Ковачевић (фото: Искра)

  • Године 2008. године Тихомир Маштовић, директор Националне и свеучилишне библиотеке у Загребу, славодобитно је објелоданио  да је коначно признат хрватски језик, наводећи као главни критеријум тога признања посебан библиотечки код у вашингтонској конгресној библиотеци. То признање односи се на промјену кода у ISO библиотечким нормама које су важиле за српскохрватски језик

„Признање“  је, наводи Т. Маштовић,  постигнуто тако  што су „измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ISO 369-2  у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик [третиран као варијанта српскохрватског језика] вриједила ознака scr (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик [као варијанта српскохрватског језика]  src (Serbo-croatian Cyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“, с тим да је  „одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ISO 6392-2, прихваћено  одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008. године“. Т.  Маштовић наглашава да је  „ова измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу (који је потписао сам Т. Маштовић) и Хрватског  завода за норме (који је потписао Драгутин Фунда)“, с тим да су захтјев „подржале и супотписале и комплементарне установе из Србије: Народна библиотека Србије (Сретен Угричић) и Институт за стандардизацију Србије (Иван Костић)“ [в. Тихомил  Маштовић, „Међународно признање хрватскога језика“, Језик, год. 55, бр. 4,  Загреб, 2008,  150-153].

Будући да је у бившем српскохрватском као заједничком језику хрватска варијанта src (Serbo-Croatian-Roman) била искључиво латиничка, а српска варијанта scc (Serbo-croatian Cyrillic)  искључиво ћириличка – овим признањем хрватског језика све што је написано на латиници сматра се хрватским језиком, док се само оно што је написано ћирилицом  књижи као српски језик.

Ту чињеницу потврђује  свјетска међубиблиотечка асоцијација IFLA (The International Federation of Library Associations and Institutions),  која од 1994. године при кодирању језика у каталогизацији издања све књиге из Србије штампане латиницом подводе под хрватски језик (што потврђује и уредништво „Лагуне“, највеће издавачке књижарскe куће у Србији, у „Политици“ 21. 1. 2021, стр. 25). Такође ни  стандард  ISO 12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented in the Latin alphabet)  међу језицима који користе латинично писмо  не наводи српски језик. Пошто у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО, не постоји одредница српски језик – латиница све што је код Срба написано или ће бити написано  таквом латиницом у светским библиотечким фондовима књижи  се и књижиће се  у – хрватску културну баштину. А на исти начин  ће се „прекњижити“ и све оно што је српском, односно српскохрватском латиницом штампано прије 1994. године све до 1892. године, тј. до појаве Хрватског правописа Ивана Броза.

А да се таквог кодирања при каталогизацији књига  придржава и Народна библиотека Србије лако се може увјерити претраживањем латиничких књига српских писаца које је каталогизовала Народна библиотека Србије. Тако се, нпр., за латиничко издање Андрићеве На Дрини ћуприје ( Загреб. Младост, 1962), или пак за Јежеву кућицу Бранка Ћопића, или за роман Драга Кекановића Потомак сјена  (штампане у Загребу)  –  наводи да су написани хрватским језиком.

И да закључимо, уколико је било које дјело било ког српског писца штампано латиницом – оно се у свјетским библиотекама књижи као дјело писано хрватским језиком, и подводи под хрватску културну баштину. Само дјела писана ћирилицом према критеријумима свјетске међубиблиотечке асоцијације IFLA, а тих критеријума се држе све чланице УНЕСКО-а,  књиже се као  дјела писана српским језиком, и подводе под српску културну баштину. На то су поједини лингвисти (посебно Д. Петровић и М. Ковачевић) јавности  скретали пажњу у низу новинских и стручних текстова, али су све те опомене и апели остајали без одговора, као уосталом што на бедем ћутње наилазе бројни захтјеви српских филолога  за институционалну подршку направљеним и у фиокама Владе заборављеним Изменама и допунама Закона о језику и писму.


ИЗВОР: https://iskra.co/kultura/profesor-milos-kovacevic-ko-pise-latinicom-pise-hrvatskim-jezikom/

Подели: