Анализе

НЕМАЊА ВИДИЋ – ИНЖЕЊЕРСКИ ЈАСНА ЛЕКЦИЈА О „СПОНТАНОМ ПОБАЧАЈУ“ У СРПСКОЈ СЕРБОКРОАСТИЦИ

  • Поводом белешке „За све који желе више да знају о српској ћирилици и за оне који не знају о њој ништа (АУДИО)“ на сајту Волим Сурдулицу, објављене 9. октобра 2020.

АУТОР: Драгољуб Збиљић

На назначеном месту стоји ова сасвим прихватљива и корисна белешка:

„Након неких наших објава у вези (омашка, треба „у вези са… – напомена Д. З.) очувања ћириличког писма, јавили су се сумњичави људи који сматрају да се о српском писму не би требало причати, поготово не деци. То је онај стари сценарио из доба НДХ или касније, када је употреба ћирилице била забрањивана, а они који нису поштовали, били су кажњавани. Данас је тај метод мало софистициранији, умотан у лепо паковање, па се појава, када желите да ширите истину о 10 векова старој културној баштини, назива ,тровање деце‘, ,наметање мишљења‘. Ви што тако мислите, упамтите добро – са ћирилицом се нећете играти, нећемо вам дати.“

Ту је предочен аудио-запис једног излагања проф. Филолошког факултета у Београду др Вање Станишића, које се може, „кликом“ на црвену стрелицу, преслушати.

Тим поводом има разлога да се нешто каже о том излагању познатог лингвисте на Филолошком факултету у Београду.

Дипл. инж. Немања Видић

Ми смо одслушали излагање очигледно доброг познаваоца историје српске ћирилице. Осим тога што нас то излагање уверава да проф. Станишић одлично познаје настајање и кретање српске ћирилице кроз историју, ништа друго вредно, корисно, употребљиво у корист ћирилице није се могло чути. Као што се, најчешће, не може чути од српских професионалних лингвиста који раде у институцијама за српски језик и писмо и који се – како је у свом коменатару тог излагања записао Немања Видић 27. фебруара 2021. – „јављају реда ради“. Немања Видић који је као врстан инжењер заслужан за многе пријављене и усвојене „патенте“ у својој струци, измислио је и схватио потребу примене једног „патента“ у спасавању српске ћирилице о којем већ дуго многи говоре па и лингвисти, али ретко ко погађа и разуме како је данас једино могуће спасити ћирилицу која је  већ 90 одсто избачена из коришћења писаног језика српског народа. То избацивање ћирилице данас већ уочавају српски лингвисти, али само уочавају и вербално се залажу за њено враћање у живот, али не знају (или не говоре) о томе како је ћирилицу у наше време једино могуће оживети. То су у потпуности схватила једино два стручњака: прерано преминули 2005. године мр Бранислав Збиљић и Драгољуб Збиљић и предочили у својим радовима и књигама и један инжењер – Немања Видић. И коментаришући ових дана споменуто излагање лингвисте Станишића, инж. Видић је још једном задао већини лингвиста праву лекцију из начина спасавања српске азбуке коју они, осим споменутих овде, још нису способни да схвате (или из неког разлога само њима познатог, неће да науче). Инжењерски прецизно Видић објашњава, по ко зна који пут српским лингвистима, оптерећеним и даље сербокроатистиком: „Ово говорење професора Станишића о ћирилици је штетно по њу, као што су била штетна и сва досадашња иступања свих осталих професора лингвиста. Свима им је заједничка она поштапалица: чувајмо ћирилицу, али не на рачун латинице. Као да њу није угрозила баш та (хрватска – додао Д. З.) латиница, него кинеско, јапанско или више неких других писама истовремено. Нико од њих не нуди решење којим ће се осигурати враћање ћирилице српском народу, него се јављају реда ради како би рекли да је струка учинила све што може, па нису криви за њен суноврат. Не знам да ли замајавају себе, али круна замајавања народа је када они, као и сада Станишић, кажу да Срби спонтано прелазе на латиницу.“

Тако је инж. Видић показао да, боље од лингвиста, схвата у чему је погубна грешка српских лингвиста у овом  данашњем довршавању давно започетог планског полатиничавања Срба.

Истина је да је у споменутом излагању Станишић доста детаљно и добро објаснио објективне предности српске ћирилице у односу на хрватску абецеду и изразио је наду и очекивање да ће његово излагање „имати неке користи“ и да ће „имати утицаја“ на решавање проблема питања писма у српском народу и његовом језику, а тиме и у култури и идентитету српскога народа. Али, то је, по Видићевом и нашем убеђењу, веома мало, јер се то излагање свело на некакво „неутрално описивање стања“ без икаквог предлагања шта је нужно, пре свега стручно, учинити да и српски народ не уђе у круг малог броја народа (Румуни и Турци, нпр.) који су изгубили своја писма (ћириличко и арапско), тј. заменили их латиничким писмом, али код њих та је замена имала и позитивну страну, док је замена ћирилице у Срба сасвим сигурно само штетна, без икаквог могућег добитка од латинице у језику Срба уместо српске ћирилице. Нас је прилично зачудило што такав, очигледно, велики зналац историје српске ћирилице није рекао ништа, баш ништа, није дао никакав предлог како је научно (лингвистички пре свега) могуће не само сасвим непотребно него у српском случају посебно штетно замењивање свога бољег (ћириличког) писма за природу српског језика лошијим писмом (хрватском абецедом). Зашто проф. Станишић у том излагању  није схватио да ћирилица код Срба плански нестаје, а никако „спонтано“ (мишљење да ћирилица у Срба нестаје „спонтано“, на пример, има и лингвиста академик Иван Клајн), а то је исто као да се каже да се међу Србима ћирилица СЛУЧАЈНО замењује баш хрватском латиницом?

Очигледно је да Вања Станишић није стигао да прочита ни једну једину књигу од више од 20 књига (међу којима и књиге Немање Видића) које су објавила два удружења за одбрану ћирилице, пре свега првооснована „Ћирилица“, а онда и Удружење „Српска азбука“. Да је макар једну од тих више од 20 књига прочитао макар „напрескок“ и делимично, не би се могло догодити да и он (као готово сви српски лингвисти после 1918. године до данас) нема ни један једини стручан практичан примењив и успешан предлог за (о)чување српске савршене азбуке (коју и Станишић, с правом, оцењује савршеном). Станишић, иако доказује да је велики зналац историје и вредности и значаја српске ћирилице за српски народ, чак и не спомиње превише вишевековне насилне мере и забрањивања српске ћирилице, не спомиње период сербокроатистике која и данас увелико влада међу српским лингвистима, не спомиње ни чињеницу да чак у Српској академији наука нису хтели да у Речнику књижевног и народног језика врате име „српски језик“ и не спомиње да српски лингвисти чак нису хтели да ураде оно што им је народна, уставна неизбежна обавеза по Члану 10. Устава да у оквиру језичког нормирања стручно и правописно врате српски језик на ћириличко једноазбучје, што је била и одлука народа када је изгласао на референдуму Члан 10. Устава Србије.

Лингвисти су данас кључни кривци за давно планирано долатиничавање Срба

Српски лингвисти нису хтели да схвате да се Устав и на њих односи и да никако нису смели 2010. године, четири године после ступања на снагу Устава Србије с Чланом 10. да избегну сачињавање новог издања Правописа српскога језика у складу с реченим чланом Устава Србије и с општом праксом у свету у вези с решењем питања писма у сваком другом језику. Они су у Правопису српскога језика, у новом, измењеном и допуњеном издању, у Матици српској  2010. чак цинично на 15. страни у фусноти цитирали Члан 10. Устава Србије, а онда су га већ на 17. страни ИСМЕЈАЛИ одредивши поново, као у српскохрватском језику, два писма која уставна одредба не дозвољава. Дозволили су два писма (српско и хрватско) неуставно српски лингвисти (у овом случају писци Правописа). Српски лингвисти (правописци) и у новом измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика објавили су 2010. године с неуставним избором два писма у алтернативном коришћењу. Они су чак навели у том Правопису на 15. страни да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ (а и проф. Станишић и многи други лингвисти ипак већ дуже тврде да она јесте још како и колико, чак смртно, угрожена, а српски правописци с „амином“ у Одбору за стандардизацију српског језика неуставно у том Правопису легализују, осим, уставно обавезног српског писма ћирилице, и параписмо – хрватску латиницу коју су то име са две речи претворили у назив са шест и по речи (једна је полусложеница) на овај начин: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, а сви знамо, осим изгледа већине лингвиста, да те „заједнице“ више нема ни у једном проценту и да је задржавање хрватског писма из „српскохрватског језика“ и у, сада, враћеном имену „српски језик“ директна основа да се у неуставној анархији писања српског језика ускоро протерају и ових десетак процената до сада сачуване ћирилице у српској јавности, јер није могуће у народу трајна шизофренија звана „двоаписмо“ .

Противуставан Правопис српскога језика Матице српске је сине ква нон за замењивање српске ћирилице

Проф. Станишић о том планском нестајању (замењивању) ћирилице код Срба ни реч није рекао у излагању о угрожености српске азбуке. Станишић је, дакле, избегао да иједном речју предочи непобитну чињеницу да су данас лингвисти, због свега што смо Видић и моја маленкост споменули овде, главни кривци за настављање и довршавање замењивања српске ћирилице лошијим писмом у српској јавности. Они су били и данас су „професори“ српским политичарима за садашњу њихову тврдњу да је „и латиница наша“ (недавна изјава и председника Србије) и који, због (не)стручног пропуста лингвиста у вези с неуставним двоазбучјем у српском правопису и језичкој науци и струци, не усуђују се ни да спомену своју обавезу да у државним органима предузму мере да се у српској јавности спроводи Члан 10. Устава Србије, што се одлаже готово 15 година, док српска ћирилица све више нестаје из све већег броја области у којима се користи српски језик не на српском, него на хрватском националном писму. За Србе је то страшан културни, цивилизацијски, лингвистички, национални и идентитетски пораз који прети новој, олакшаној преко туђег писма, масовној асимилацији Срба, која се већ догодила првим полатиниченим Србима – Србима католицима који су се искључили из српског националног корпуса и прикључили се хрватском националном корпусу, увелико и због напуштања свога (ћириличког) писма, што је свакако утицало на раније губљење српства код покатоличених и полатиничених Срба.

Проф. Станишић ни о томе ниједну реч није изустио у овом излагању које треба, како је он казао, да „помогне Србима“ да схвате зашто треба да чувају српско (ћириличко) писмо.

Похвала српском народу који још већински зна које је његово писмо

Све то показује да су српски лингвисти данас кључни кривци што српски језик и Срби све више и брже данас остају без српске ћирилице, а све очигледније „побеђује“ хрватска абецеда, иако то српски народ уставно није дозволио. У свему томе треба похвалити српски народ што је, иако се и сам због обмана од лингвиста и политичара није вратио у пракси сто посто српском писму, ипак већински знао и 2006. године истину да је српско писмо само ћирилица, док чак и неки српски лингвисти и филолози још тврде да је хрватска абецеда – „српска латиница“, што је за науку и струку страшан фалсификат који само помаже неким Србима да кажу: „Па, што да бринемо за своју ћирилицу кад имамо и српску латиницу?“. Срећом, српски народ – иако пише већином  због обмане лингвиста туђим писмом – још већински није заборавио да је његово писмо само ћирилица и то знање је, како рекосмо, већински потврдио на референдуму за Устав Србије 2006. године изгласавањем Члана 10. о ћириличком једноазбучју у језику Срба, а лингвисти и власт и после тога неће да спроводу у јавности, у пракси оно на шта их је народ уставно обавезао и за шта их плаћа. Лингвисти и власт пристају да узимају паре народу за свој неуставан (не)рад у вези са српским писмом, одбијајући да спроводу Члан 10. који је тај народ изгласао и обавезао их да у Србији спроводе оно што данас и одавно сви други лингвисти и власт спроводе у свим другим језицима у другим државама, па сви други народи пишу јединствено своје језике, а само се српски народ – захваљујући пре свега српским лингвистима и властима – међусобно дели (и) по писму. Сви други народи и у Европи и у свету пишу своје језике јединствено стопостотно само својим писмом: или ћирилицом, или латиницом, или грчким, или арапским или кинеским или било којим другим писмом, али сви само једним писмом у свом језику.
Упркос свему томе, проф. Станишић, као и још неки српски лингвисти, каже да „Срби спонтано прелазе на латиницу“. Дакле, случајно. Високообразовани људи знају или ваља да знају да случајност и спонтаност не постоји у свету, осим у „спонтаном побачају“. Стога су очигледан „спонтани побачај“ у овом случају у вези с губљењем српског писма једино преживели српски лингвисти – сербокроатисти.

Подели: