Анализе

МУКУ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ЗАДАЈУ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ

  • “Новости“ су дана 17.2.2021. у чланку под насловом „Муке српског језика“ дале приказ књиге  проф. др Срете Танасића “Тако сам говорио зарад сутра“. Књигу чине 33 интервјуа која је он дао штампаним и електронским медијима после 2001.г. Овако он почиње набрајање тема сабраних у књизи: “У интервјуима сам говорио о службеној употреби језика и писма, недоношењу закона којим би се  то регулисало…“

Овакво помињање ћирилице у високотиражној новини је по њу истовремено и добро и лоше.

Добро је то да би се у народу макар сачувала мисао о ћирилици, јер на други начин  се не учи о њој као српској вредности. Томе нас једино уче Хрвати када у Вуковару  разбију чекићем таблу на државној институцији, са ћирилицом испод латинице, па о томе пишу медији у Србији.

Лоше је то што када се јавно показује брига за њу од стране најстручнијих људи, а ње је сваким даном све мање, онда ће народ помислити да она има неку фалинку, кад и поред највеће бриге за њу не може да опстане у такмичењу са „светском“ латиницом.

Тако недавно упитам таксисту какав је његов став о ћирилици, а он од драгости испусти волан да би гестикулисао обема рукама, па ми овако одговори .“Ето, Влада се баш много труди, али нешто не иде.“ Очигледно је да је он био под утиском претходног писања у „Новостима“ да је Министарство културе и информисања заједно са лингвистима урадило предлог новог закона о службеној употреби језика и писма, али он ни после три године није стигао пред народне посланике, па је помоћник министра честити др Драган Хамовић поднео оставку. Збиља, шта друго да помисли необавештен човек него да је ћирилица превазиђена па јој нема спаса, када  не могу да помогну ни Влада ни научници.

Тај разговор са таксистом био је после следеће изјаве председника Србије, дате пред ТВ камерама: „Требамо чувати ћирилицу, али је наша и латиница.“ Из тога је  лако закључити да је управо он стопирао иницијативу покренуту од једног министарства Владе. Ово тим пре ако се зна да је он, док је био председник Владе, рекао у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Тиме је поручио народу  да неће бити спровођена уставна одредба по којој је у Србији  уз српски језик у службеној употреби само ћирилица, иако се заклео над тим истим Уставом да ће по њему водити државу. Ћирилица није прописана Уставом зато што је лепа, него зато што је српска.

Такође је таксиста могао видети поруке на билбордима НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ, коју финансира Влада. Тиме се опет поручило српском народу да он има два писма, а кад се не помиње ћирилица њему се истовремено поручује да је добро што ње у друштву са хрватском латиницом има у јавном животу мање од 10%.

Исто то, да је наша и латиница, претходно су написали српски лингвисти у српском правопису , чиме су дали „научну“ подлогу и оправдање председнику Србије за неспровођење Устава Србије. Дала му је подршку и САНУ својим ћутањем поводом уклањања ћирилице из живота и свести српског народа. Додуше, у кампањи НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК учествује и њен академик Душан Ковачевић. На једном плакату је и његова фотографија уз веома важну  поруку: Није Еуропа него Европа. Јер је то, ваљда, важније од текућег сахрањивања ћирилице без опела.

Поруком НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК обесмишљен је и сам смисао уставног прописа: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Не постоји тај уставни пропис због српског језика, јер је незамисливо да се у држави са српским именом у домаћој комуникацији користи неки други језик поред српског. Тај пропис је због ћирилице, па је само њоме армиран српски језик. Лингвисти и држава су у предметној поруци лукаво избегли помињање ћирилице уз српски језик, јер она одвојена од њега постаје лак хрватске латинице. Али не зато што је хрватско писмо боље за српски језик па се зато народ опредељује за њега спонтано, него зато што је та спонтаност наметнута вишедеценијским накарадним учењем Срба да је њихова и латиница.

Проф. Танасић својом књигом скида одговорност са лингвистичке струке за постојеће стање ствари тиме што је она, заједно са Министарством културе информисања, припремила предлог иновираног и по ћирилицу спасоносног закона о употреби језика и писма, а државна власт неће да га стави у скупштинску процедуру ни после три године. У том послу био је нарочито експониран проф. др Милош Ковачевић, који је претходно у удружењу ЋИРИЛИЦА Требиње као главног кривца за страдање ћирилице навео српски народ!

У књизи потписника овог текста  “ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ“ прогнозирано је да предлог закона кога су смислили лингвисти неће ни доћи пред народне посланике, а камоли бити усвојен, јер су напред наведеном реченицом председника државе ти посланици обавезани да сачувају постојећу владавину хрватске латинице у српској држави.

Па и да је тај предлог закона усвојен не би имао ко да га спроведе, јер је и уставна одредба о језику и писму могла и морала бити спроведена директно по Уставу без доношења посебног закона, што је заговарао професор права академик Радомир Лукић, али није спроведена. Закон је ипак био потребан, али не да тумачи шта се мора писати ћирилицом, него да се утврди казна за неспровођење Уставног прописа по коме су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. А шта је службено по академику Лукићу – све што није приватно. Задатак лингвиста је требао бити да реше питање писма у српском правопису у једноазбучју, из чега би народ разумео да је ћирилица има националну вредност па би њу користио, а не да се он приморава казнама да њоме пише. Наравно да је за неке казна нужна, али не сме бити нужна за већину Срба.

Ћирилица нестаје зато што јој је комунистичка власт, уз помоћ ондашњих лингвистичких првака, циљно и плански одузела карактер националне вредности именовањем и ове хрватске латинице српским писмом, па је од огромне важности то што је проф. Танасић показао велику одговорност и храброст када је први и досад једини из лингвистике струке јавно рекао да латиница није српско писмо.

Међутим, очигледно је да он за такав став није добио подршку струке, јер на дневни ред Одбора за стандардизацију српског језика, чији је председник, није стављена иницијатива удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд да се српским правописом стандардизује само ћирилица у српском језику. Тиме би правописна норма била усклађена са уставном нормом, којом је само ћирилица прописана уз српски језик. У оваквој тешкој ситуацији Танасић чак није знао ни шта да Одбор одговорио поменутим удружењима, па им није ништа ни одговорено.

Сваки Србин треба да се стиди збога дугог трајања неуставне и нецивилизацијске правописне норме о писму, а поготово због образложења за такав издајнички чин. Наиме, написано је у правопису да је ова латиница остатак из српско-хрватског језичког заједништва. Оно је зачето 1954. у Покрајинском комитету СК Војводине, а порођај је био у Матици српској. Тада је латиница уведена у тај политички српско-хрватски језик у држави званој Југославија, али сада је поново српски језик, а и држава је поново српска, па макар и само по имену Србија. Одмах приликом зачећа тог несрећног заједништва латиници је дата равноправност са ћирилицом, иако претходно није имала никаквог историјског стажа у српском језику. Али ње данас има више од 90%, захваљујући  пре свега језичким стручњацима који делују кроз националне институције САНУ и Матица српска. Ако њима требају неки хрватски остаци, па и у виду хрватске латинице, српском народу  сигурно не требају. Они му могу бити само наметнути, што се и чини српским правописом. Дубоко верујем да ће се они опаметити макар после гледања филма „Дара из Јасеновца“, пре него што се пред врата САНУ и Матице српске појави народ са транспарентима. Како год се данас сви чудимо зашто много раније није снимљен такав филм, још је веће чудо зашто ни до данас није укинута правописна норма о хрватској латиници као другом српском писму, а која је смртоносна по ћирилицу. За тако нешто не требају ни сценарији, ни режије, ни статисти. Поготово не требају глумци, него само треба искључити из одлучивања оне глумце лингвисте који су написали у српском правопису да је и латиница (хрватска ) српско писмо, или су то ћутањем одобравали, а онда данас повремено, реда ради, цмиздре над њеном судбином. Ако Одбор за стандардизацију српског језика нема снаге да правопис усклади са Уставом, онда држава Србија треба да то учини, као што је већ најављено да ће она писати уџбенике српског језика, историје и географије.

О књизи Танасића говорио је за “Новости“ и њен уводничар академик Предраг Пипер, а главна му је мисао да се језиком баве и они који не поседују лингвистичко образовање, те да при томе има емотивног набоја и оштрих речи. Има тога, али зато што они који су лингвистички образовани, меродавни, титулисани и плаћени да брину о српским националним вредностима раде свој посао толико лоше да је ћирилице испод 10%. Па, на пример, погледајмо како за ћирилицу ради баш академик Пипер.

На симпозијуму којег су организовали лингвистички образовани заједно са „лингвистички необразованим“ људима из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад, он је рекао: “Ако бисмо увели ћириличко једноазбучје, одбили бисмо умерене ћириличаре.“ Што значи да су неумерени они Срби који траже оно што су имали па им је то одузето, а што имају сви други народи у свету – једно писмо у свом језику. Додуше, други академик Јован Делић је те неумерене назвао милитантним Србима, а они из „друге Србије“ назвали су их чак и ћириличким талибанима.

У књизи „Нормативна граматика српског језика“, коју је написао заједно са великим љубитељем србохрватства и латинице академиком Клајном, рекао је „…ћирилици треба дати место које јој у српској култури традиционално припада.“ А које је то њено место? Да ли 5%, 6% или читавих 10% ? Зар не мора то место бити прецизирано у српском правопису као што је  то учињено народном вољом у српском Уставу – само ћирилица уз српски језик?

На својој интернет страници академик је написао: „Ћирилица је за Србе дио личног и националног достојанства. Као што нико нормалан неће равнодушно гледати како му неко малтретира родитеље или му неко намеће друге људе за родитеље, тако је за Србе погубно одрицати се ћирилице.“

„Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“

Баш лепо речено у приватној пензионерској доколици, а зашто нам онда треба хрватска латиница у српском правопису? И да ли се српски академик икада јавно успротивио томе?

Погледајмо сада тумачење такође високо лингвистички образованог проф. др Мате Пижурице, главног редактора правописа, зашто нестаје ћирилица, и то као члана удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад:  „Зато што значај очувања ћирилице потцењује струка уместо да њену заштиту сматра својом професионалном и службеном дужношћу. Рат за ћирилицу можемо добити  само ако га прво добијемо у лингвистичком  “еснафу“ а потом у школству,  од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо од тог циља далеко.“

Дакле, 2001. је основано је удружење родољуба које боли понижавање ћирилице , он му се прикључио из истог разлога, рекао је и ко је главни непријатељ ћирилице и да се она не може спасити без вођења рата, да би онда, увидевши да нема подршку струке, напустио активности у удружењу и почео да се правда пред струком у толикој мери да је 2011. потписао да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“. У јавности је чак говорио да је двоазбучје српско богатство, док је истовремено главни рецензент правописа академик Клајн говорио да то није никакво богатство него баласт, те да ће се и Србима (поново) догодити једноазбучје, али не у ћирилици него у латиници. Па је још радосно сипао со на рану „неумереним ћириличарима“ поруком да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо.

Из процента ћирилице испод 10% и из показаних примера „неумерени“ Срби су разумели да је судбина ћирилице у рукама људи који су њу већ давно пустили низ воду, па су се побунили против тога, верујући да истинска српска држава треба и може натерати лингвисте да раде у интересу свог народа. Управо пре два дана председник Србије је рекао да ће убудуће држава Србија писати уџбенике српског језика, историје и географије, и да више деца неће учити о Јасеновцу само 10 минута на једном часу. Она данас не уче о ћирилици као српском писму ниједан једини минут, него се просветни радници односе према њој по сопственом нахођењу. Тако у истом разреду једне београдске гимназије професорица географије упозорава да тест мора бити исписан латиницом, а професорица биологије даје оцену мање за радове исписане тим писмом. У Републици Српској чак и учитељи уче из универзитетског уџбеника да су ћирилица и латиница у српском језику равноправне, што не смета ни Филолошком факултету, ни Бањалучком Универзитету, ни министру просвете, ни председнику Владе, ни председнику Републике Српске, ни владици Јефрему, ни тамношњој Академији наука, ни САНУ ни Матици српској.

Први ћирилички портал западно од Дрине ФРОНТАЛ.РС јавља ових дана да редовно прима искључиво латиничка обавештења од РТРС, па и поводом термина приказивања филма „Дара из Јасеновца“. А када је протестовао (као и увек ), РТРС се правдао тумачењем проф др Душка Певуље да је српска и латиница. Незгода је у томе што је због те лингвистичке неистине и глупости и у једином тамошњем државном медију латиница, а не ћирилица, већ одавно постала једино српско писмо.

Док се над Републиком Српском гомилају црни западни облаци притисака да се она укине и утопи у унитарну БиХ, нико да се сети да је она рођена у ћирилици и да томе писму треба вратити национални значај. Да оно буде најпрепознатљивије лице Републике Српске, да буде симбол јединства српског народа и показатељ западном агресору  спремности да ће он културом бранити своју индивидуалност и  своју државу. Да ћирилицом буде обележена територија Републике Српске.

Нема ништа друго у српској култури што би могло успешније заменити ћирилицу као знак препознавања српског народа, његовог јединства и спремности да се пружи отпор агресору. Високи страни представник јесте притисцима окрњио државност Републике Српске, али ћирилицу није обезвредио он, него они који управљају том српском државом. Они су на речима против сарајевског унитаризма, а на делу су своју националну ћирилицу већ готово заменили управо унитарном латиницом.

Истинска брига државног руководства за свој народ и државу треба бити показана и тако што би уз поруку ДОБРО ДОШЛИ У РЕПУБЛУКУ СРПСКУ, ишло и  ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ!

У Београду, 27.2.2021.                                                            Немања Видић

Достављено:

1 Кабинету председника Србије

2 Кабинету председника Републике Српске

3 Председнику Владе Републике Српске

4 Министру просвете у Влади Републике Српске

5 Српској академији наука и уметности

5 Матици српској

6 Академији наука Републике Српске

7 Филолошком факултету у Бањој Луци

Подели: