Анализе

ОГЛЕД О РЕВОЛУЦИЈИ

  • У речницима српскога језика записано је да револуција представља ‘преврат, преокрет, нагло мењање постојећег друштвеног поретка’; то је ‘нагла и насилна побуна против друштвеног поретка, темељна промена у друштвено-економским односима у систему неке државе’

АУТОР: Драгољуб Петровић

Револуције се пажљиво припремају и најуспешније су кад их припрема држава и, нарочито, ако је та држава демократска. Једну такву револуцију приредила је Америка, приређивач је био њен демократски председник Томас Вудроу Вилсон, њене извођаче предводили Троцки и Лењин и њихову је приредбу главама подмирило 60-ак милиона Руса. Тада је Вилсон пришапнуо Троцком, шаљући га да у Русији изведе револуцију, да он и Лењин, кад сруше Русију и преузму власт, у прву руску владу уведу 90% Јевреја (а они увели једино њих) и да су то учинили да би после Руси могли „хиљаду година причати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво“, а да се неће сетити да им је то приредила америчка влада. Та догађања уписана су у европску (и светску) историју као Велика Октобарска комунистичка јеврејска револуција у Русији, а занимљиво је да се и неки други важни догађаји у историји Европе помињу по томе што су у њих такође били уплетени Јевреји (па су такве  Велика јеврејска револуција у Енглеској у 17. веку, Велика јеврејска револуција у Француској у 18. веку, по њиховој важној улози помињу се и „националноослободилачка борба Холандије за ослобођење од шпанске владавине […], Тридесетогодишњи рат у Немачкој у 17. веку, а те странице европске историје почеле су се исписивати пре две хиљаде година кад су, „срушивши Римску републику, Јевреји у своје руке преузели светску власт уводећи режим тзв. императора“, које су „постављали и свргавали по свом нахођењу будући да су контролисали преторијанску гарду. За разлику од Римске републике, Римска империја већ је била Јеврејска Римска империја… Сви императори који би отказали послушност Јеврејима били би оклеветани и проглашени лудацима, као Нерон или Калигула, рецимо. Непослушног Нерона Јевреји су уклонили тако што су запалили Рим и изазвали нереде и после измислили лепе легенде о његовој смрти“.

У светлости тих појединости могла би се осмотрити и нека догађања на која се покаткад такође гледа као на револуције. И међу њима најчешће су оне мале, локалне, па ће тако, рецимо, један осматрач устврдити да је Карађорђе „подигао Српску револуцију“, а други такво схватање одбити „барем из једног разлога: свака револуција руши и уништава све постојеће институције, најпре цркву“, а оно што је урадио Карађорђе једино би се могло означити као „велики Покрет за обнову српске државности“ будући да се он и побунио с циљем „да сачува све затечене српске националне вредности“. Да ће то бити неспорно, показују чињенице каква је она да је током револуције у Русији срушено 78.000 цркава и манастира, а после је то исто чињено и код нас, с тим што ми још не знамо колико је наших цркава револуција успела да затре, као што нам неће бити јасно ни зашто се црква уопште нашла на удару револуције ако је она, тј. та револуција, прокламовала да ће мењати властодршце и њихову памет заменити сопственом, а да цркве и друге зидове уопште није помињала. Изгледа, ипак, да револуцијама не треба веровати на реч, посебно због тога што њих изводе револуционари (о њима ћемо говорити даље, а њихове идеје у различитом смислу могу бити и различито револуционарне). Како нам зналци објашњавају, револуције могу бити грађанске или буржоаске, али и социјалне, културне, технолошке (а има и некаквих других) и обично их изводе „дотле пригушиване класе“, при чему се у нашем случају не зна чиме је то америчка класа била „пригушена“, али ваља претпоставити да је та „пригушеност“ била исте врсте као и она у Француској револуцији кад су из целе Европе доведени „незадовољни освајачи Бастиље“, а кад су успели да у њу продру и да је „освоје“, показало се да су из ње могли ослободити само три-четири сецикесе, три умоболника и маркиза Де Сада, али им то није сметало да у каснијем револуционарном налету (то они зову „револуционарни терор“), само у Вандеји – рецимо, побију онолико народа колико, на пример, данас има Црна Гора.

Докони записничари о разним догађањима у свету много шта ће означити као револуцију, али мислим да се на све оно што се не подмирује главама (и то најбољим и у њиховим огромним бројевима), мора гледати као на еволуцију и такве би биле, рецимо, и неке од оних „револуција“ које су напред поменуте, а ја бих овде осмотрио само неке аспекте пољопривредно-индустријске јер сам у њој и лично учествовао и осматрао неке њене фазе. Мислим да је она почела у оном тренутку кад је добар домаћин продао два пара (добрих) волова и за њих набавио један (полован) трактор и за два сата њиме могао поорати оно што би с воловима орао два дана; та се револуција, дакле, огледа у томе што ће она бити плаћена волујским главама, али се ништа не зна о томе какве ће све бити последице те волујске погибије: кад ратари остану без волова, ваља претпоставити да ће их брзо напустити и овце, као што су их пре тога, по нечијој наредби, напустиле и козе; кад им се то деси, испразниће им се и штале и торови и мораће земљу ђубрити „вештаком“; а кад им се набаце хербициди, зарђаће им мотика. И тада ће ратари и чобани отићи у демократе и напредњаке, а планинке и чобанице у феминисткиње, „жене у црном“ или у НВО-глодарке. И за свима њима с њива и пашњака стићи ће отрови и болештине и све оно за шта њихови демократски и напредњачки преци нису знали. То ће нам боље објаснити квалификованији зналци, а ја овде бележим само два „читалачка увида“. Први је од пре много година, из времена кад је зараза почињала: једна анализа земљишта показала је да се на ораници нашао траг врло јаког отрова о чијем се пореклу није знало ништа, а онда је докони трагач ушао у архиву и нашао податак да је тим отровом „третиран“ неки усев четрнаест година раније. Други је податак из наших дана: у плодовима неке воћке (или „поврћке“ – заборавио сам!) нађено је 29 различитих отрова. И за све њих неко ће рећи да су – лековити!

Има ли се све то на уму, биће да ја ипак нећу бити у праву кад кажем да су то ситне (такорећи – никакве) револуције јер ће се показати да ће и ти отрови бити једнако ефикасни као што су то метак или бомба у оним „правим револуцијама“. Само што се то неће одмах приметити, али на некаквим пописима – упућеном посматрачу то неће лако промаћи.

О широком спектру револуција које се помињу у разноврсним регистрима ја не могу говорити јер се у то, напросто, не разумем, али један шеретлук Бранка Ћопића лепо се „наместио“ за једно лаичко разматрање и „сексуалне револуције“. Он вели да су његови другови партизани били ненаоружани кад су кренули у револуцију, али су оружје могли отимати од непријатеља; кад је покренута сексуална револуција, они опет ненаоружани, али и без изгледа да се „оружја дохвате“. Прича о природи „оружја“ у тој револуцији показује се, ипак, у прилично необичном светлу: „Пред крај Римског царства дошло је до прве дехуманизације секса, оргија, представа са содомијом и слично. Рим је после тога брзо пропао“, а то што се сада код нас догађа „са животињским парењем пред камерама“ знак је да модерна цивилизација неће имати извеснију судбину од оне коју је дочекало Римско царство. И о томе „животињском парењу“ може послужити поука власника једне либералне телевизије министру културе да он мора још много да учи о томе како ће либерализам уређивати свет по оним истим мерама по којима то чињено „пред крај Римског царства“, па и сад као и вазда, то чине, рецимо, и пси и/ли други представици фауне који се око човека непосредно мотају.

Толико засад о револуцијама, а даље ћемо проговорити неку и о онима који револуције изводе и који се обично зову револуционари. Њих има од разних врста и бирају се по врло строгим критеријима; они „морају да дјелују оштро и без сентимента према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи [тј. револуционарни] циљ изнад свих наших емоција“, а најугледнији ће међу њима бити онај који ће своју правоверност доказати тиме што ће убити оца; или онај који ће потписати признање да је 650.000 побијених људи права цена која се мора[ла] платити „за злочиначку политику властодржаца“ које ће револуција поломити и развластити.

За многе револуционаре не зна се ни ко су [били], ни одакле долазе, ни шта су тамо радили, а за онога који је свима другима био учитељ зна се да је прављен по најбољим мерама: њему је, на пример, двоје деце умрло од глади, а две кћери завршиле самоубиством (случајно – заједно са својим мужевима); његов најбољи ђак, са своје стране, умро је од сифилиса, а многи његови „унуци“ у тим су пословима такође били једнако успешни као и он, али сличних проблема нису имали (стигао им у међувремену антибиотик).

Револуционари се међусобно надмећу у томе ко ће бити правовернији, тј. који ће своју правоверност оверити убиством више људи. У томе су свакако врло високо постављени Троцки и Лењин, али је извесно да ће Стаљин бити ненадмашен будући да су она двојица „играла“ само неколико година, а он – био неприкосновен скоро три деценије. Код нас се општим успехом један њихов предводник похвалио да револуционарну идеју није разумело 586.000 Срба и то је њима свима лепо објашњено током првих пет-шест година револуционарне праксе, појединачни рекордер могао је бити онај за кога је записано да је заслужан за преко 59.000 српских глава, при чему их је (према казивању његовога пратиоца и саборца) својеручно смакао само 22.000. Остали су у тим пословима остајали неугледни, па је тако један побио тек 2.000, други се са њим поравнао, али га је надмашио тиме што је повалио и 2.000 жена. Такви револуционари, осим својих класних и идеолошких непријатеља, систематски су прогонили, тј. убијали, и људе чија је једина кривица била што су имали лепе жене или кћери: „`Чистили` смо по бањи (Врњачка бања) и уклањали чак и оне који су нам сметали да дођемо до жена. Ми смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву. Нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи неких 500-600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста“. Други је био високо позициониран друг, уживао репутацију „првог комунистичког швалера“ па је жена једног „од њих“, несрећна што до њега не може стићи пречицом и чекајући „на ред“, узгред „спавала“ са 45 чланова ЦК. Тај је друг, иначе, „по налогу дијалектике класне борбе, учествовао у партијским (тј. револуционарним) обрачунима са Жујовићем, Нешковићем, Ђиласом, Ранковићем“, а „најтеже му је пао“ обрачун са Добрицом Ћосићем.

Револуционарне идеје су заразне, а најжешће нападају и разарају психу и зато су за револуционаре најпогодније ментално лабилне особе и они који од свих знања владају једино онима које су усвојили од „учитеља револуције“. То се потврђује и профилима оних револуционара који су напред поменути: они су убијали с истом лакоћом с којом су и дисали и никад се над свим убиствима која су починили нису замислили колико ни над својим дисањем. Не знам како се на то све може гледати, то ће нам разјаснити носиоци специјализованијих знања и они ће нам рећи зашто за сва стања у која револуционар може бити доведен терапија још није приређена, али ће се показати да револуционарна зараза може напасти и безнадежно разорити и много стабилније и свакоруко утемељеније личности. Па ће једна од таквих личности забележити да је „Тито нанео штету српском народу“ не схватајући колико је таква формулација бесмислена: није он „нанео штету српском народу“ него је уништио тај народ, разорио темеље на којима се тај народ изграђивао, и то не вековима него миленијима; он је дошао с јединим циљем да уништи Србе, он је послат да то уради, и то с исте оне адресе са које и Троцки и Лењин да униште Русију. И то чинио систематски од првог дана кад је дошао у Србију, па до онога тренутка кад је Србија за њим заплакала; и то чинио све време уз помоћ најјевтинијих, и омађијаних Срба; он је крајем 1941. године са својим партизанима побегао у НДХ да би избегао сукобе с Немцима и да би заједно с усташама могао сатирати западне Србе (у првом програмском документу било му је записано да Србе „отуд треба прогнати као окупаторе“); уз помоћ усташа побио макар милион Срба у Јасеновцу, и другде по Хрватској и Босни, и за то наградио Хрватску Барањом и западним Сремом, а Конавле „продужио“ до улаза у Боку; 2. авг. 1944. пола јужне Србије откинуо и преселио у Македонију (дао јој нацију и језик, а обећао „цркву“ и, узгред, уредио спаљивање матичних књига – да се не би сазнало колико је тамошњих Срба „отишло у Македонце“), а с малом задршком – то исто урадио и с Црном Гором; даровао Србији две покрајине; у Хрватској, Босни и на Косову отворио неконтролисан лов на Србе, а после „ослобођења Београда“ успоставио Сремски фронт и тамо од  20. октобра 1944. до 12. априла 1945. пострељао 180.000 српских дечака док су се немачке трупе извлачиле из Грчке и са Блиског Истока да у Аустрији пред западним савезницима положе оружје (уз оних 586.000 побијених Срба који су напред поменути, и уз оне којима су се хвалили други јевтини Срби-револуционари, за послератне прилике то неће бити мање од онога што је побијено за време рата). И кад су се прилике почеле смиривати (а револуција доносити прве „мирнодопске плодове“), све то површио прогоном ћирилице. У коме се може посебно поменути једна занимљивост: одмах после рата, Ђилас је ишао у Скопље да македонске политичаре и лингвисте убеди да свој нови језик (утемељен 2. августа 1944. у манастиру Прохор Пчињски) заснују на латиници и да тако Срби буду убачени у „македонско-хрватски латинички сендвич“ и принуђени да и сами пређу на латиницу. Македонци на то нису пристали, али су комунисти свој наум о латиничењу православних Срба спровели натурањем Новосадског договора (1954), на коме је „проглашена равноправност латинице и ћирилице“, с тим што је после тога ћирилица почела да се потискује и систематски и силом „државног разлога“: у војсци и полицији латиница је постала „службено писмо“, то је врло брзо наметнуто и у администрацији будући да су писаће ћириличке машине „склоњене“, а из Бугојна долазиле само латиничке, а свако питање зашто се потискује ћирилица дочекивано је као атак „на тековине револуције“, на „братство и јединство“ и одмах квалификовано као „српски национализам“. И деценије таквог терора довеле до тога да је ћирилица у наше дане сведена тек на који проценат. (Све је то разумљиво ако се зна да су нам и комунизам и све што уз њега иде стигли са запада и донели их они који су се потписивали једино латиницом, а занимљиво је да су то исто они донели и Русији и тамо је такође покушано да се натури латиница, али верујем  да је тај пројекат тамо пропао зато што су Украјинци „као руски Хрвати“, за разлику од наших Хрвата, писали такође ћирилицом па нису могли послужити као подупирач за натурање латинице.)

У вези са свим што је овде назначено неке би се појединости могле и поближе осмотрити, а ја издвајам ону која осветљава механизме по којима је све то чињено, тј. технологију разарања српског националног и духовног корпуса: из тога корпуса одмах су издвојене Македонија и Црна Гора, Косово и Војводина добили су „аутономију“,  над Србима у Босни и Хрватској (у Словенији их није било) одмах после рата нашла се чизма оних који су „питање западних Срба“ пре тога решавали србосјечином; кад су побили главнину Срба које су планирали да побију и кад су разорили село сатеривањем у задруге, свему томе додали су и Голи оток – тек да њихове убице не помисле да су решили све проблеме и да се не опусте. И просули причу „о братству и јединству“ кољача и покланих пажљиво мотрећи да омађијани Срби у нешто од свега тога не посумњају.

А кад више нису могли неконтролисано убијати, прешли су на „финије методе разарања“ – који су се најбоље могли приредити на Космету: прогон Срба из Македоније, Босне и Хрватске могао је ићи тихо и неприметно, али на Космету то је било знатно теже јер су „то“ Шиптари чинили пљачкама, паљевинама, силовањима, убиствима и увек за то имали „државну заштиту“ – у лику Друга Броза; кад је на крају рата тамо избила побуна Шабана Полуже, Броз је наредио да се она угуши, али кад је изгинуло 8.000 војника, он је амнестирао побуњенике, дао им државу и легализовао злочине над Србима забранивши прогнаним Србима с Космета да се врате на своја спаљена огњишта, али дозволивши да се из Арбаније насели двеста или триста хиљада дивљих колониста. А после је „држава“, макар током две деценије, „откупљивала“ српска имања и на њих насељавала Шиптаре. (И то се дешавало и у време Резолуције Информбироа кад преко границе није могла ни птица да прелети; и после се чуло да је то заиста важило за птице, али не и за овце и коње и њихове шиптарске чобане и сахибије; а како је то све функционисало, давно су ми објашњавали неки другари у Охриду: преко језера у Албанију није могао нико, али из Албаније је могао доћи брод и на њему 70 оваца, три краве, два коња и породица са целокупном својом покретном имовином).

Тиме се показује да је незаснована каснија прича о томе да се Броз за Косово почиње „озбиљно интересовати“ тек после „смакнућа“ Ранковића: он је Косово „гајио“ све време као средство за разарање Србије и о томе се са Шиптарима консултовао увек када су они за то изразили жељу и без присуства српских државних и партијских функционера. Тако се догодило да се на Косову чак успоставио арбанашки школски систем и Броз је то лепо објаснио: „Ми не секташимо према друговима са Косова због увоза уџбеника из Албаније“ (и такву праксу његови ученици сад продужују и у Србији самој: на универзитету у Новом Пазару настава се изводи и на „босанском језику“ иако лингвисти знају да таквога „језика“ нема ни у Сарајеву.)

***

Комунизам је, рекосмо, био западњачки умотвор „у америчкој изведби“, осмишљен је као средство за разарање Русије и руског православља и с истим циљем, две године касније, стигао је и нама. У те послове од самих почетака био је уплетен и Ватикан  јер се после показало да су рушене само православне цркве, а све о чему смо досад говорили тицало се страдања само Срба и православља, а од католика (наши) комунисти су са једнаким жаром сатирали само оне који се нису одрицали своје српске припадности. (Таква „линија раздвајања“ била је битна и за време рата, и за све време комунистичке власти, а остала је „актуелна“ и у последњим ратним догађањима на Космету: Арбанаси су рушили само православне цркве и манастире, а ни дирнули нису ниједну католичку.)

Кад је комунизам, после Другог светског рата, најавио „повратак“ својим творцима, Америка није препознала „своје дело“, ушла је са њим у жесток обрачун и он је окончан 24. авг. 1954. Ајзенхауеровим председничким декретом којим је оно што су они створили 1917. стављено на списак терористичких организација и забрањено. Та је епизода америчке историје, иначе, забележена као „макартизам“, али уз њу није записано да је Први светски полом приређен с основним циљем да се сруши Русија, а Други – да се успостави Јеврејска држава. При чему су у оба случаја Срби били – колатералне жртве.

А пратилац збивања о којима говоримо све је то свео на просту истину: „Напустили смо Бога, па село, па породицу, па морал, па памет. Сад смо ту где смо. То је кратка историја српског полома. Морамо се вратити на почетак“.

Ако у међувремену нисмо заборавили где би могао бити тај – почетак. Као што још нисмо чули за суштину Ајзенхауеровог декрета.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.