Анализе

Д. Мирсин Сибничанин: УСТАВ ДИРЕКТНО, БЕЗ НИЖЕГ ПРАВНОГ АКТА, ГАРАНТУЈЕ НЕОДВОЈИВОСТ ЋИРИЛИЦЕ ОД СРПСКОГ ЈЕЗИКА И НЕОДВОЈИВОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ОД СРБИЈЕ

  • Ту је реч о стопостотној суверености Србије (народа Србије) с КиМ-ом и српског језика с ћириличким (српским) писмом, па се у Уставу зато и не предвиђа да те обе суверености потврђује или понавља нижи правни акт (закон) од Устава

А пошто закон за те директне суверености Србије над својим деловима и српског језика над својим делом (ћириличким) писмом није потребан, па та два закона, као непотребна, и нема, државни органи и лингвистичке институције, као и сви остали чиниоци, дужни су да спроводе директно уставну (народну) обавезу из Преамбуле и из Члана 10. Устава, па изрицање нечијих „личних мишљења“ у јавности, пред сведоцима, јесте неуставно роварење против записане у Уставу народне воље и тада се таквим људима у правним државама строго суди и одређује им се затвор или нешто горе (као својевремено у Тексасу, у демократском САД-у). Значи, председника САНУ и сличне појединце не може да спасе притвора и суђења за подривање суверености Србије и роварење против легитимне воље српског народа с уставног референдума.

Кад је уставна воља народа у држави потврђена на референдуму, накнадна „лична мишљења“ по завршетку претходне јавне расправе о члановима Устава и тврдње да „Косово није наше“ (Костић и сл.) и „наша су оба писма“ кривична су дела јер су уперена против потврђене на референдуму легитимне суверености Србије над деловима Србије и суверености српског језика само с ћирилицом.

Наравно, постоји „ванредна ситуација“ у Србији на српском Косову и Метохији који је по мировном уговору из 1999. и акта усвојеног у Уједињеним нацијама 1244 с којим се Србија (њено руководство) сагласила да привремено имају управу на КиМ-у међународне снаге које нису добиле мандат да одређују чије је Косово и Метохија у сувереном смислу. Да отцепи КиМ од Србије нико нема права па ни Уједињене нације јер то није у складу с међународним правом. То што неке светске силе које су бомбардовале Србију – па довеле своје војне снаге и направиле војну базу Бондстил гола је нелегитимна ствар и покушај изнуђивања насилно да Србија пристане на своје цепање — само је силовање међународног права и државе Србије и њеног народа.

С неуставним силовањем ћирилице у српском језику и, на тај начин, и српског народа и његовог права на његово писмо, одређено директно и Чланом 10. Устава Србије, није се уплела страна сила. Неспровођење уставне (народне) обавезе са пуном сувереношћу ћирилице у српском језику јесте свестан поступак избегавања чињења по Уставу домаћих фактора, државних органа и лингвистичких институција Србије који заједнички настављају насиље према ћирилици које се примењивало све време трајања Југославије.

Дакле, све је и по Уставу Србије и по општој пракси у вези с писмима у свим другим језицима, да су проблем ћирилици, тачније наставак њеног силовања, замењивања и прогона чиста нехајност, што је, у ствари, буквално издаја ћирилице коју народ у Уставу није дозволио. У Србији је, према томе, проблем ћирилице у задржавању и толерисању  анархије у пракси, у јавности у Србији, што је такође кривично дело. Таква врста кривичног дела над својим народом, тј. над његовим националним писмом не постоји нигде више на земаљској кугли.

И да закључимо. Проблеми на српском Косову и Метохији трају зато што су се, без права, умешале стране силе које, у ствари, хоће, из својих себичних интереса, отцепљење КиМ-а, а проблем у српском језику у вези са српским (ћириличким) сувереним писмом направили су и 15 година га држе нерешеним државне и језичке српске институције стога што још Србију не чине правном државом у којој нико није и не може легал(изова)но бити изнад Устава. У вези с ћирилицом уставну обавезу грубо опструишу директно и власт и српски лингвисти у језичким институцијама, а рад и једних и других плаћа, наравно, народ. Значи, ћирилица све је мање заступљена у Србији само зато што и власт и језичке институције у Србији мисле да имају право да буду изнад Устава и његових одредаба. То се наравно, као проблем у проблему јавља у вези с ћирилицом и зато то што су ширене заблуде у народу и преко школства да су једини Срби у свету у предности јер једини „имају два писма“, а „имају“ друго писмо, параписмо (хрватски национални састав абецеде) које су цела два века насилно па и нехуманим забранама српске ћирилице уредбама и законима у време окупација Срба и Србије, а нарочито лукаво и успешно у комунистичкој Југославије – ширене заблуде међу власницима српског језика да ће они бити „најбогатији народ“ на свету ако пристану да им се (ис)фаворизује насилно и политикантски хрватска абецеда све до данашњег полатиничености Срба и Србије преко 90 одсто у јавности.

Нажалост, српски лингвисти (научно нелустрирани сербокроатисти) одиграли су, и данас и даље играју, изузетно нечасну и професионалну и нестручну улогу, јер су у српском правопису закључили да овакав неуставан однос према српском језику и његовом писму „егзистенцијално не угрожава ћирилицу“. Ништа нема од таквог закључка неистинитије и одвратније у српским језичким институцијама које још сачињавају нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика, а све на трошак осиротелог и пониженог (и) туђим писмом српског народа.

Подели: