Анализе

Драгољуб Збиљић: Родољупци на латиници

Поводом Писма књижевника Бранка Анђиђа „Родољупци на ћирилици“, „Политика“, Културни додатак, субота, 6. фебруар 2021, страна 05)

  • Моја маленкост је издржала да прочита ово „мудро“ Писмо књижевника Анђића, а Ви, ако Вам се смучи док га будете читали, нисмо вам криви ни ја ни Анђић ако, као сав остатак света, наивно мислите да је једном језику довољно и функционално само једно писмо и да се не може знати ниједан други језик само зато што знате то писмо на коме је писан друкчији језик од вашег језика. И, да бисте знали хрватску латиницу, морате је имати као преовлађујуће писмо поред свог писма у свом језику
  • Па и када је очигледно да ће и Срби морати нужно бити једноазбучни, али у туђем писму, ако и даље будемо мислили да је нама само Србима „дато“ од Бога велико „богатство“ да трпимо још мало шизофрено двоазбучје
  • Оно мора имати свој крај и у српском једноазбучју, али у туђем писму, ако још мало владају књижевници и лингвисти који су „изумитељи“ и „мудраци“ попут Б. Анђића

 Кад љубитељ писанија књижевника (по сопственој тврдњи) Бранка Анђића прочитах на ћирилици његово Писмо објављено у „Политикином“ Културном додатку од суботе, 6. фебруара 2021. на 05. страни)  под насловом „Родољупци на ћирилици“, схватих да је најбоље да се и даље држим шизофрене поделе у свом језику и народу српскоме на два писма па да будем, на исти трошак,  и војвода и сердар, а не да чекам како ће ме неко други назвати. Боље је тако него да будем сердар па да чекам да ми од неког „ћириличког националисте“ и „слепца“ зависи када ће ме устоличити у „војводу“. Очи ми је широм (поново) отворио школовани родољубац на латиници већ споменути књижевник Бранко Анђић или Branko Anđić. (Kako je ovo otmenije, pametnije, vickastije u slovnom telu, jer su slovа latinice uža pa ne moram da držim dijetu, nego mogu da jedem svašta i svuda koliko želim i hoću на оба писма, како то воли наречени књижевник Б. А.

Kako sam blagodaran do ganuća iz zahvaalnostti što me je književnik Anđić ponovo podsetio da smo mi Srbi em genijalan, em kulturan, em narod koji, preko bogatstvа od dva pisma може да се зачас „повеже са свим културама и језицима света“. Само употребимо српску ћирилицу и сви народи нас разумеју и читају који имају ћирилицу, а само „окренемо“ српски језик на хрватско латиничко писмо, па нас опет не разумеју лако само браћа Хрвати него и други „сви народи који се служе латиничким писмом“!

Како је остао закржљао и прост сав остали, изван Балкана, део света у Европи и на целој земаљској кугли зато што се „тврдокорно, националистички и шовинистички“ држе само свога писма у свом језику! Како стотинама година не могу да се сете да само усвоје и присвоје хрватско гајичко писмо и тако, као Срби попут Анђића,  разумеју све друге језике и писма који имају латиничко писмо у свом језику?

Како су толико назадни људи и народи по целом свету па не умеју само да искористе српски „родољубив изум“ на два писма (српску ћирилицу и хрватску лaтиницу) и нема онда језика, ни ћириличког ни латиничког, који нам неће бити „разумљив“? Како је то успео лако и брзо да схвати наш књижевник Бранко Анђић, а сви други светски књижевници нобеловци „слабо су читани“ јер се не служе двама писмима у свом језику, па их чита „мали број читалаца“?

Како то цео остатак „простог и некултурног света“ није успео да схвати српски изум о „богатству двоазбучја“. Како то не разуме ниједан други ни књижевник (као што је разумео Анђић) ни лингвиста да је наш сваки даљи културни, књижевни, научни и сваки уопште цивилизацијски напредак „немогућ“ без српског „богатства  двоазбучјa“? Ако се потруди наш „мудри књижевник“, али и „лингвиста“, Бранко Анђић, мождa ће убедити цео свет да нема више никаквог напретка без српског двоазбучја. Тек ће тада све цивилизације и сви народи у свету кренути к неслућеним висинама науке, културе, књижевности и општег напретка! А тако је мало за тај општи и брз напредак у свему остало: треба само да прочитају ненадмашан по изуму и стилу новински текст, Писмо, објављено у „Политици“ (где би могло бити, него на страници „једнописаног“  Додатка за културу) књижевника Бранка Анђића (обавезно треба Србија да га предложи за Нобелову награду за књижевност и лингвистику, јер човек заслужује због овог Писма у „Политици“ ако ни због чега другог!), књижевника и уједно „лингвисту“ и „родољупца на латиници“ па да цео остатак света изван Србије не чами више у „мраку“, „некултури“ и „простаклуку“ зато што нису усвојили изум из времена комуниста посебно – о српском (и за сада, нажалост само српском) „богатству двоазбучја“.

Хеј, ви, цео остатку свете на све четири стране, остаћете вечно у „мраку“, „национализму“, „некултури“, на неком јадном острву изван Балкана где су Срби постали најкултурнији и најбогатији народ јер имају једини „два писма“ иако је на Балкану! „Јадни свете“ без „богатства двоазбвучја“, постани што пре српски део Балкана и усвоји наша два писма за све ваше „бедне језике“, иначе сте готови у сваком погледу! Како ви, сви други светски књижевници, мислите да „повећате број својих читалаца“, као што се то посрећило књижевнику Б. А., нашем будућем кандидату за припадајућу му, свакако, Нобелову награду, јер је, признаје, толико „проширио круг својих читалаца“ јер пише на два писма, па га „сви разумеју“ и „радо“ читају и латиничари и ћириличари, јер он „зна и ћирилицу и, по сопственом признању“, „двоструко дражу“ латиницу „из себичних разлога.“

Бранко Анђићу, позлатила Ти се рука у чијој шаци i glavi живе два писма. Подсетили сте ме да смо ми „народ будућности“ јер „имамо два писма“. Сви други су на рубу свакојаке пропасти јер сви су „задрти људи“ и „народи“ који воле само једно, своје писмо за свој језик.

Најчудније је што нас нису следили у том „богатству двоазбзучја“ макар наше комшије Хрвати чији језик стварно можемо да разумемо зато што имамо знање и хрватског писма? Како макар Хрвати још не схватише да би њихова „тисућљетна култура“ била неслућено много обогаћена само ако би увели још једно (српско ћириличко писмо) па да могу да их читају и разумеју њихове књиге сви који знају ћирилицу, као што нашег књижевника Анђића читају и разумеју сви читаоци и на латиници и на ћирилици.

Наш родољубац на латиници (каже да воли и на ћирилици, иако мало мање „из „себичних разлога“) а латиница му је прирасла за срце из два (цитирамо): „посебно себична разлога: као прво, што на латиници (+ на ћирилици) број читалаца мојих књига знатно расте; као друго, навикао сам се на латиницу читајући књиге на другим језицима који користе ово писмо“. А ти „други језици“ свакако су најпре хрватски, бошњачки и црногорски, али, он циља, и на енглески, француски, немачки, шпански и тако редом све латиничке језике које наш будући нобеловац разуме зато што ми Срби „имамо два писма“! Заиста, и моја маленкост која је слично Анђићу и књижевник и помало лингвиста као наш будући нобеловац Бранко Анђић, хвали се да и ја, као Анђић, „наивно верујем да је повратно општење са светом (умало не рекох интеракција) добро за нашу домаћу писменост и да је јача (недостаје један мали зарез из српскохрватског или запета из српског) а не уништава“.

То су заиста речи вредне сваког будућег нобеловца и у књижевности и у лингвистици. Јер, стварно је „највећи могући изум у лингвистици“ тврдња нашег будућег нобеловца Анђића да га могу читати сви корисници латиничких језика када им наш Инђић поклони књигу на хрватској абецеди која „отвара“ све светске латиничке језике, а српска ћирилица, је л‘ да по Анђићу, „отвара“ за читање и разумевање  „све ћириличке језике“. Очигледно, наш књижевник и лингвиста врло стабилно зна „законитости језичке српске науке сербокроатистике“ из које је, мора бити, дипломирао десетком!

Стварно, и ово Писмо Бранка Анђића, објављено, срећом, у „Политици“ – сведочи својим богатим садржајем и нарочито импресивним стилом да само ми (Срби, ако то желимо и смемо да кажемо) имадемо оно што нико никада и нигде не имаде: два писма за један језик, што нам омогућује „знање“ и „разумевање“ свих језика на латиници и ћирилици. Уз то, ћирилица, некако, „производи“ „српске националисте“ и „простаке“ више него (хрватска или нека друга) латиница. Књижевник Бранко Анђић створи један нови светски изум – Срби који воле своју ћирилицу у свом језику по природи су нужно „националисти“, а „прави“ Срби су они који „имају два писма“ а воле посебно, „из себичних разлога“, латиницу, а неће да признају да, макар мало, мрзе ћирилицу због српских  националиста на ћирилици!

Моја маленкост је издржала да прочита ово „мудро“ Писмо књижевника Анђића, а Ви, ако Вам се смучи док га будете читали, нисмо вам криви ни ја ни Анђић ако, као сав остатак света, наивно мислите да је једном језику довољно и функционално само једно писмо и да се не може знати ниједан други језик само зато што знате то писмо на коме је писан друкчији језик од вашег језика. И, да бисте знали хрватску латиницу, морате је имати као преовлађујуће писмо поред свог писма у свом језику. Па и када је очигледно да ће и Срби морати нужно бити једноазбучни, али у туђем писму, ако и даље будемо мислили да је нама само Србима „дато“ од Бога велико „богатство“ да трпимо још мало шизофрено двоазбучје. Оно мора имати свој крај и у српском једноазбучју, али у туђем писму, ако још мало владају књижевници и лингвисти који су „изумитељи“ и „мудраци“ попут Б. Анђића.

Подели: