Анализе

ЋИРИЛИЦА ЈЕ ЗАШТИЋЕНА УСТАВОМ, АЛИ НЕ И НИЖИМ ПРАВНИМ АКТИМА

  • Сви ми из првооснованог Удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, а има нас преко две хиљаде, мислимо да је највећи наш успех Уставна одредба о језику и писму, којој Петровић оспорава сваки значај, а истовремено није навео ништа друго значајније осим свог искуства. Такође сви ми из Удружења стрепимо да би нека ненародна власт могла укинути ту одредбу. Верујемо да су Косово и Метохија и ћирилица ипак велика кост у грлу власти, па се њих не смеју лако одрећи неким документом.

АУТОР: Немања Видић

На БАЛКАНСКОЈ ГЕПОЛИТИЦИ објављен је дана 7.2.2021. текст историчара Илије Петровића ЋИРИЛИЦА НИЈЕ ЗАШТИЋЕНА УСТАВОМ, у коме стоји и следеће :

       Не би овог осврта ни било да мој друг Немања Видић позивајући се на члан 10. Устава Републике Србије, у коме пише да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“, није устврдио да је поменута уставна одредба једина узданица и чврста тачка отпора потпуној замени ћирилице латиницом“, што је за његово Удружење „највећи успех током дводеценијске одбране  ћирилице од Срба“.

        То што је Немањино Удружење бранило ћирилицу “од Срба“- споредна је ствар, али је зато искуство овог потписника показало да се многе институције у Држави Србији, све тамо до Уставног суда, свесрдно труде да Србе “одбране“ од ћирилице.

         Др Илију Петровића не сматрам другом, него братом у одбрани српских националних вредности. Тако ме је пре неких десетак година подржао на сајту ВИДОВДАН Василије Клефтакис, велики зналац проблема писма у Срба, па сам га јавно назвао братом, а он је мени јавно одговорио да прихвата побратимство.

Сви ми из првооснованог Удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, а има нас преко две хиљаде, мислимо да је највећи наш успех Уставна одредба о језику и писму, којој Петровић оспорава сваки значај, а истовремено није навео ништа друго значајније осим свог искуства. Такође сви ми из Удружења стрепимо да би нека ненародна власт могла укинути ту одредбу. Верујемо да су Косово и Метохија и ћирилица ипак велика кост у грлу власти, па се њих не смеју лако  одрећи неким документом.

Кад нам је Петровић предочио своје искуство, као релевантно у тумачењу судбине ћирилице, ми му можемо одговорити да имамо на хиљаде примера таквих или сличних искустава. Сматрамо да је било погрешио подношење иницијативе за укидање Члана 10. Устава Србије и да је добио правилан одговор: Устав је мера за ниже правне акте, и могуће је само добити одговор на питање да ли су ти нижи правни акти у сагласности са њиме. Следећи ту могућност ми нисмо тражили да се укине Члан 10. Устав Републике Србије, него смо тражили мишљење Уставног суда о уставности Статута Војводине којим је и латиница уведена у службену употребу уз српски језик. Уставни суд је заказао расправу на коју је позвао и главног редактора српског правописа  (у издању Матице српске) проф. др Мату Пижурицу. Иако би и сваки полуписмен човек, али здраво разуман, лако могао закључити да је Чланом 10. Устава српски језик армиран ћирилицом, па је искључена било каква могућност употребе латинице уз њега у службеној употреби, Пижурица је убедио Уставни суд у следећем смислу: да постоји нека виша мисија хрватске латинице у животу Срба која је неразумљива простом народу када чита Устав, да је хрватска латиница за Србе прозор у свет, да је хрватска култура наткултура над српском, те да су југословенство  и братство и јединство са Хрватима под другом Титом има већу вредности од целокупне претходне српске традиције. И, Уставни суд је нашао да по Члану 10. Устава има места и за хрватску латиницу у српском језику!

Кад је усвојен накарадни и неуставни Закон о службеној употреби језика и писма, тадашња председница скупштине Славица Ђукић Дејановић је, сва срећна, рекла у ТВ камере: „Ја сам ипак за два писма.“ Тј., њено мишљење је изнад Устава.

Пошто Петровић сматра да је својим искуством доказао да ћирилица није заштићена Уставом, сада ћу му својим искуством доказати да јесте заштићена.

Моја инжењерска фирма ПАТЕНТ ИНВЕСТ туживала је код Привредног суда Београд пословне партнере због неплаћања радова. Нисам хтео да примим латинички записник, а судија се усудила да ми чак држи лекцију како су оба писма „наша“. При самом помену Члана 10. Устава Србије суткиња се итекако тргнула схвативши да сам ретка ћириличка зверка, или ћирилички талибан, како нас називају они из “друге“ Србије, па ми је одмах записник одштампан на ћирилици. Још јој кажем да нећу примити евентуалну латиничку пресуду, те да ћу тужити председнике судова и министарку правде због наношења душевне боли великом броју грађана, изазване понижавањем српске ћирилице кршењем Устава Србије.

Наравно да нека суткиња не би одустала од држања лекције да су наша оба писма, да јој није припрећено Уставом Србије? И наравно зато што је ћирилица њиме заштићена.

После писања на назначене адресе дошло је до наглог преокрета, па је данас незамислива латиничка пресуда на српском језику. Истовремено, у Републици Српској, која је рођена у ћирилици, и којој је она данас потребна као хлеб и ваздух, ћириличка судска пресуда се може добити само ако се таква унапред затражи.

Међутим, наставио сам борбу захтевајући да и сви поднесци странака морају бити на ћирилици. Лако сам доказао министарки правде, чак и одредбама неуставног закона о службеној употреби језика и писма,  да није службено само оно што пише држава (суд), него и оно што пишу странке (адвокати) на српском језику, јер је све то постало службено оног тренутка када је заведено у деловодник писарнице суда. Ипак они не признаше елементарну логику, па сам поражен. Једном намерно нисам хтео да се изјасним на латинички поднесак адвоката друге стране, да видим сме ли суд да ме оштети. И оштетио ме је. Напомињем да сам као председник Удружења ЋИРИЛИЦА Београд писао Адвокатској комори Србије и Адвокатској комори Београда. Али, адвокати су толико огрезли у хрватској латиници да нису ништа ни одговорили.

У чему је онда суштинска разлика између регулисања положаја ћирилице у Србији и Републици Српској? Захваљујући иницијативи првооснованог Удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад у Србији се народ референдумом определио за ћирилицу у службеној употреби, што је преточено у Устав, а у Републици Српској није било снаге за такву иницијативу па се из универзитетског уџбеника учи да су оба писма равноправна у српском језику. Односно, у Србији постоји уставна обавеза коришћења ћирилице  у службеној употреби, а у Републици Српској таква обавеза не постоји.

Пошто је Петровић написао да је споредна ствар то што је Немањино Удружење бранило ћирилицу, указујем му да се оно итекако бавило главним питањима писма у Срба. Тако је  већ на почетку свог дводеценијског рада дошло до открића да ћирилица нестаје зато што јој је циљно и плански одузет карактер српског националног симбола увођењем у српски језик и хрватског писма, чиме је она постала само једно од двају средстава за записивање српског језика. Тако осакаћена она не може издржати конкуренцију многодеценијски фаворизоване окупационе хрватске латинице. Ћирилица са бедних пар процената и не треба Србима, јер они свакодневно сведоче о страшном српском поразу.

Одузимање ћирилици значења српског националног симбола пројектовано је и остварено, пре свега, системском државно-лингвистичком мером учења у српској просвети да Срби имају и своју латиницу, и то путем српског правописа издатог од стране Матице српске. Пошто је тако утврђена норма по којој ће се латинизирати Срби, тој латинизацији се може одупрети ако, и само ако, српски језик буде нормиран на здраворазумном принципу који вреди свугде другде у Европи – једно писмо за један језик.

Устав Србије је дао могућност српској лингвистици да макар после његовог усвајања 2006.г. напусти Новосадски књижевни договор Срба и Хрвата из 1954.г., кога су Хрвати напустили још 1967.г., али су се САНУ и Матица српска ставиле изнад Устава остављајући у српском правопису и латиницу као друго српско писмо.

Недавно је на БАЛКАНСКОЈ  ГЕОПОЛИТИЦИ поново показан мој рад “ЖАЊЕ СЕ ОНО ШТО ЈЕ ЗАСЕЈАНО“. Засејано је по ћирилицу смртоносно двоазбучје, па се, очекивано и неминовно,  и жање хрватска латиница.

Још нисам прочитао да је и неко други, осим Драгољуба Збиљића и Владислава Ђорђевића, устао против садашње језичке норме. Нико други није указао да је у Матици српској и САНУ глава латиничке змије, коју чува чак и Председник  Државе Србије овим речима: “Требамо чувати ћирилицу, али је наша и латиница.“ Уместо да је рекао: заклео сам се да ћу спроводити одредбе Устава Србије, па у складу с тим ћирилица ће бити враћена српском народу. Напротив, чак ни српска интелектуална елита која себе сматра родољубивом, и која итекако зна да кобајаги цмиздри над ћирилицом кад се у Хрватској удара по њој и чекићима, никада не спомиње неуставно и несрпско нормирање српског језика српским правописом, по коме је и латиница српско писмо. То је и незамисливо јер је проф. др Мило Ломпар у својој култној књизи „Дух самопорицања“, масе 1,40 кг, посветио српском писму укупно три реченице, определивши се за два српска писма. Као да може бити већег самопорицања од одустајања од ћириличке културе! А проф. др Слободан Антонић још и тера шегу са ћирилицом када, говорећи о подели Срба око појма за њихово страдање у Другом светском рату- геноцид или покољ, каже да Срби и иначе воле да се деле, па тако и око тога да ли само ћирилица, или ћирилица као примарно писмо. Написао је да је за њега свеједно само ћирилица, или ћирилица као примарно писмо, иако она при својој примарности већ замире.

Улога Устава Србије није само у прописивању само ћирилице уз српски језик у службеној употреби. Тај пропис је истовремено и орјентација српском народу да она буде једино српско писмо и у општој употреби. Да се српски народ у њој поново препознаје, и да га по њој препознају странци, како је и било пре југословенства и комунизма. Нико га други томе и не учи, и то већ готово стотину година, колико није било истинске српске државе.

Дакле, није проблем у Уставу Србије, него у томе што нема ко да спроведе оне његове одредбе које су од суштинског значаја за српски национални интерес.

 

Подели: