Анализе

НЕ ДАМО СВЕТИЊУ – СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ

У „Новостима“ од 14.маја 2020. Председник Матице српске Драган Станић је рекао поводом хапшења српских свештеника у Црној Гори: „ Срби из Црне Горе, заједно са Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињским и Светим Тајновицем Његошем, својим поклицима :“Не дамо светиње !“ , позивају све нас да тачно одредимо шта су светиње и шта смо спремни да учинимо да одбранимо светости наших живота. Озбиљан је то позив, а наш одговор мора бити још озбиљнији .“

АУТОР: Немања Видић

Током претходних литија у Црној Гори неко је добро написао да српска интелигенција нема никаквих заслуга за подизање народа у одбрану својих светиња. Интелигенција би данас могла само да учи од народа и да обликује његове тежње. Тако је могла да научи да је српска светиња и ћирилица, јер на литијама беше само она, а не и латинска слова. И то у ситуацији када је она протерана из Црне Горе.

А по питању спремности да школовани Срби нешто учине у одбрани светости наших живота,  прво и најнужније што би се требало и могло учинити је да се Правопис српскога језика у издању Матице српске усклади са Уставом Републике Србије, којим је утврђена нераздвојивост српског језика и ћирилице. Наиме, по поменутом правопису Срби имају и своју латиницу, и чак се у њему тумачи да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. Познато је да су њега пројектовали комунисти Новосадским књижевним договором Срба и Хрвата у просторијама Покрајинског комитета СК Војводине 1954.г. Смисао тог договора је био да латиница временом замени ћирилицу у српском језику, што се, готово, и остварило. Хрвати су одустали од тог договора још 1967.г., јер су се надали својој хрватској држави у којој ће бити суверени хрватски језик и хрватска латиница. Срби су планирали учвршћивање Југославије одустајањем од својих националних вредности, па поменути споразум нису напустили до данашњег дана.

На годишњој скупштини Матице српске 2010.г.њен председник Драган Станић није дозволио отварање дискусије о неуставном увођењу хрватске латинице у српски правопис, јер су удружења за одбрану ћирилице од Срба упозоравала да је увођењем у правопис и другог, туђег,  конкурентног писма, потписна смртна пресуда ћирилици.  Касније је рекао главном човеку из Удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад Драгољубу Збиљићу да је нама историја дала два писма и има тако да остане. Овај му је одговорио да је нама историја дала и аустроугарску окупацију у Великом рату, али су Срби истерали и окупатора и његову хрватску латиницу, којом је била замењена забрањена српска ћирилица.

Срби који ћирилицу сматрају својом светињом  увек су се питали да ли постоји неки доњи праг њеног понижавања, који би могао тргнути језичку елиту да увиди своју грешку и да, макар и уз велико закашњење, усклади српски правопис са српским уставом. Коначно , ових дана видесмо у “Печату“ чуђење Драгана Станића сазнањем да у некој улици у Новом Саду нема више од 1,5 % ћириличких исписа. Плашимо се да ће се његова брига за такво стање завршити на тој констатацији, и да ће имати ефекта као и брига за поларним медведима због топљења леда. Његовој храброј одлуци да одбије дискусију о судбини ћирилице  морала је претходити  правилна процена да је српска интелектуална елита већ пустила ћирилицу низ воду. Много је доказа  за то, а овом приликом осврнимо се само на став Мила Ломпара, јер је он неупитни представник родољубиве интелигенције.

У својој култној књизи “Дух самопорицања“ , тешкој више од једног килограма, писму је посвећено свега неколико реченица. Неупућени би могли помислити шта има да се много наглаба о томе када је ћирилица константа српске културе, историје и националне свести. Али све је супротно од тога, јер он „теоретски“ оправдава два писма у Срба. Чак назива доминантном ону исту ћирилицу које има мање од 1,5 % у улици председника Матице српске! Он уопште не уважава стварност у којој је ћирилица крајње понижена. Пише о титоизму, али не рече ниједну реч о спровођењу државног и политичког насиља над ћирилицом, све до  престанка производње ћириличких писаћих машина. Као да је била фер утакмица између два писма, па је дошло до спонтаног заостајања ћирилице, због неке њене мањкавости. Ломпар предлаже да се „фер“ утакмица  у двоазбучју настави, па пише на страни 355. шестог издања: „Неопходно је, дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева,  да наметну ту тему – и такве теме – странкама које рачунају на српску публику, да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“

Значи, Ломпар својом књигом предлаже да се борба између два супротстављена писма изнесе на политичко тржиште. Па да видимо да ли је данас уопште могућ ривалитет странака по писму.

Једине странке које су се јавно залагале за ћирилицу су Демократска странка Србије у време Коштунице и Двери пре пар година. Док је А.Вучић био председник Владе рекао је да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Тиме је он поручио народу да се неће спроводити уставна норма по којој је српски језик армиран српском ћирилицом, а одговорио му је Бошко Обрадовић речима да су два писма у једном језику глупост какве нема нигде другде у свету.

Данашња ДСС уопште не спомиње ћирилицу, а један њен функционер је то објаснио чињеницом да је латиница наше контактно писмо. Значи, читао је Ломпарову књигу.

Раније су биле ДВЕРИ СРПСКЕ , а сада су само ДВЕРИ. У програмском дефинисању културне политике је помогао Ломпар па је резултат видљив: на интернетском представљању све врви од хрватске латинице. Има чак и ово:

Д В Е Р И

Pokreni se Srbine

Za život Srbije

Дакле, Двери се боре за улазак у Скупштину Србије миксом српске ћирилице и хрватске латинице. Нису оне томе криве него језичка и укупна државна политика у Србији. Оне имају олакшавјућу околност и у томе што тај исти микс користи и Црвени крст Србије рекламирајући се на аутобусима градског саобраћаја.

Нема сумње да је Ломпар својом књигом са десет издања пожњео велики успех тумачећи да је српска култура контактна култура три вере, што онда подразумева да је српска и латиница којом се служе Срби католици и Срби мухамеданци, иако сви они могу да стану у један комби осредње величине.

Вратимо се сада српским светињама, које би, по Драгану Станићу, требало да дефинишу српски интелектуалци. Ми желимо рећи да је српска светиња и симбол српског самопрепознавања и наша ћирилица, па му предлажемо  да отвори књигу „Монографија Први светски рат, књига 2, страна 278/8, “Обод“ 1975., у којој пише и ово:

                                              СРБИЈА ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1915-1918.

Неименовани заробљеник из Галиције у Првом светском рату пише пише супрузи у Србију   

„Маро, да ми пишеш српски!“

…када је у Србији српско писмо – ћирилица било забрањено оружаном силом …

…Окупационе власти су предузеле прави поход против српске културе. У школама и надлештвима забрањена је употреба српског писма и уведена латиница.У свим штампаријама ћирилична слова претопљена су у латинична. Цензори на поштама добили су изричита наређења да поцепају свако писмо или карту која је исписана ћирилицом. Забрана ћирилице у приватном саобраћају нарочито је огорчила грађане…

Један заробљенику логору у Галицији писао је тим поводом 29.новембра 1917. године у Београд, између осталог, и ово:

„Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем; ако ми не српски не пишеш, немој да ми пишеш више.“

Потпуно супротно Ломпару и српском правопису писао је генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић. У свом тексту у Политици од 21.јула 1990. написао је: „И у оно срећно време када је у  Србији, као свакој нормалној држави, владало њено национално писмо – ћирилица…“

Искључиво заслугом тог академика ћирилица је први пут у српској историји заштићена уставом, па он у поменутом тексту пише:  „Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад решило једно од данас најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

За разлику од писаца српског правописа и Мила Ломпара, академик није схватао залагање ћирилице као неко враћање назад, него као српско враћање себи.

 

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.