Анализе

Истина о тзв. Француској револуцији

  • Кад је 1793. године атеистичка Револуција однела победу, Конвент (нека врста револуционарне владе) је спровео доследну дехристијанизацију уводећи тзв. Култ разума
  • Главни идеолог безбожне анархије, Анахарсис Клоц (Anacharsis Clotz, право име Jean-Baptiste du Val-de-Grâce, baron de Cloots,  рођен 1755. у Немачкој, гиљотиниран у Паризу 24. марта 1794), који је још имао и надимак „Лични непријатељ Бога“, предложио је да се у катедрали Нотр Дам који су  револуционари претворили у Храм Разума, постави биста првог свештеника-атеисте – „храброг, великодушног и великог Жана Мелијеа“

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

Мада су историјски архиви о крвавом терору тзв. Француске револуције, започете 14. јула 1789. године, били већим делом уништени 1919. године, познато је да је у Француској под сечивом гиљотине страдало око 42.000 грађана. Овде се не убрајају они који су стрељани, обешени, прободени бајонетом или су страдали на неки други окрутан начин. Само је рат у Вандеји између револуционарних републиканаца и конзервативних монархиста стајао Француску око шесто хиљада људских живота! Половина од овог броја је становништво помрло од хладноће и глади, а међу тим жртвама је било чак око сто хиљада деце млађе од 14 година. Борбе у Вандеји однеле су око 18.000 републиканаца и чак 80.000 монархиста. Ликвидирано је око 210.000 цивила.[1]

Претеча наступајуће Француске револуције и хорифеј превратничког нихилизма, био је богоборни атеиста Жан Мелије (Jean Melier, 1664-1733), свештеник из Шампање. Прославио се рукописом Завештање, који је после његовог самоубиства 1733. у преписима и изводима постао познат широм Француске. У овом спису свештеник-атеиста пише о религији следеће: „Све је то у суштини не више него илузија, заблуда, обмана, измишљотина и сујета. Њих су у почетку измислили лукави и паметни политичари (…) да би на узди држали масе и приморали их да играју како им се свира“.

Кад је 1793. године атеистичка Револуција однела победу, Конвент (нека врста револуционарне владе) је спровео доследну дехристијанизацију уводећи тзв. Култ разума. Главни идеолог безбожне анархије, Анахарсис Клоц (Anacharsis Clotz, право име Jean-Baptiste du Val-de-Grâce, baron de Cloots,  рођен 1755. у Немачкој, гиљотиниран у Паризу 24. марта 1794), који је још имао и надимак „Лични непријатељ Бога“, предложио је да се у катедрали Нотр Дам који су  револуционари претворили у Храм Разума, постави биста првог свештеника-атеисте – „храброг, великодушног и великог Жана Мелијеа“.

Богохулни спис Жана Мелијеа је ускоро дошао у руке славног философа Волтера (право име François Marie Arouet, Париз, 1694-1778). Под снажним утиском Мелијеовог Завештања Волтер је писао: „То дело, крајње неопходно демонима, дивни је Катихизис Веелзевула! Знајте да је то веома ретка књига, то је савршенство… Знајте да је то прави благослов за нашу Цркву која се тек рађа! У једној од покрајина било је подељено триста примерака Мелијеа, који су много поучили новообраћене“. [2]

Волтер је био најугледнији оснивач полутајног књижевног кружока – Академије, основане 1763. године. Поред Волтера као „патријарха“ ове Академије ту су се нашли угледни философи и књижевници Дени Дидро (Denis Diderot, 1713-84), Жан д`Аламбер (Jean le Rond d`Alembert, 1717-83) и маркиз Антоан де Кондорсе (Marie Jean Antoine Nicolas de Caritat, Marquis de Condorcet, 1743-94). Академија се редовно састајала у дворцу барона Пола Анрија Холбаха (Paul Henri Holbach, 1723-89). Већ око 1776. године маркиз Кондорсе и опат Сисје (Sicier) су довршили изградњу огромне револуционарне организације која је обухватала око пола милиона Француза и представљала ударну песницу будућег јакобинског преврата.

Још један римокатолички монах, старешина бенедиктинског самостана, опат Дишан (Duchesne), својим списима проповеда нихилизам и стотинак година пре комуниста утире пут њиховом богоборству. Овај геније зла у формалном смислу није атеиста, али он у Бога верује на изопачено-нихилистички начин тврдећи – „Бог је Ништа, само Небиће“.

У свом најпознатијем спису Глас разума против разума природе (1770) опат Дишан пише следеће редове: „Зар већ није почело рушење религијских потпорњева, зар они нису спремни да падну, а са њима и све остало? Систем који ја предлажем, сличан атеизму, лишава нас радости раја и ужаса пакла. Али, за разлику од атеизма, он не оставља никакву сумњу у закономерност уништења и пакла и раја. Напокон, он нам улива у највећем степену важно убеђење, које није могао и никад неће моћи да пружи атеизам: то је убеђење да за нас рај може постојати само на једном месту, и то управо – на овом свету“.[3]

На другој страни, тајне организације ужурбано раде на припремању Великог преврата. Вође завере су били илуминати-масони који су почели да планирају и припремају револуцију много година раније.

Но, подсетимо се важних историјских чињеница везаних за револуцију.

Тајно друштво слободних зидара – масона увезено је из Енглеске у Француску 1725. године. У почетку је било јединствено, а онда се поделило на две струје од којих је она познатија 1772. године добила назив Велики Оријент Француске. Први старешина (Велики мајстор) ове ложе (што би био неки еквивалент председнику странке) био је Луј Филип – војвода Орлеански (Louis Philippe Joseph d’Orléans, 1747–93), рођак краља Луја Шеснаестог и временом такмац за француски престо. Завереници су планирали да по рушењу монарије Луј Филип постане председник новоосноване Републике Француске. Уместо да постане председник, Војвода Орлеански је издају Француске платио животом: 6. новембра 1793. губи главу под гиљотином.

Велики Оријент Француске се муњевито ширио умножавајући ложе широм земље, па је од 104 ложе колико је имао 1772. године, за само седамнаест година (до револуције 1789), број ложа достигао шест стотина! Чланови Великог Оријента Француске су веома активно учествовали у парламентарном животу: од 605 чланова Народне скупштине колико их је било уочи Револуције, чак 447 су били чланови Оријента.

Све је, дакле, било спремно за покретање замајца Револуције која ће збацити Бога и краља, а устоличити вавилонску блудницу „разума“. Но, кренимо с разобличавањем револуционарних лажи.

Тврђава Бастиља 1789. године

ПРВА ЛАЖ – СПОНТАНИ УСТАНАК НАРОДА

Уџбеници, које су последњих двеста и више година писали победници – револуционари, тврде да се француски народ спонтано подигао против монархије уморан од тлачења краља Луја Шеснаестог (1755-93), и нападом на озлоглашени затвор Бастиља у Паризу започео револуцију.  14. јули 1789, дан када су побеснеле масе спонтано устале и срушиле Бастиљу, Французи славе као национални празник.

Британска историчарка Неста Хелен Вебстер (Nesta Helen Webster, 1876-1960) је помно проучавала Француску револуцију, али овај велики догађај светске историје схвата другачије од већине њених колега. У књизи Француска револуција (1919) Вебстерова тврди да је „план за напад на Бастиљу већ био направљен, остало је само да се покрене народ“.[4] Заправо, циљ напада на Бастиљу није био „ослобађање стотина заточених политичких затвореника“ који су тамо, наводно, били, већ „добављање оружја за покретање револуције“. Ову тврдњу поткрепљује чињеница да је „у страшној Бастиљи тлачитеља Луја XVI гомила која је продрла у њу, затекла само седам затвореника – четворицу фалсификатора, двојицу лудака и грофа Соланжа (de Solange), утамниченог због “монструозних злочина против човечности“, и то на захтев његове породице. Заправо, „мемљива, мрачна тамница је зврјала празна, јер је последњи политички затвореник у њој био први министар Некера још 1776“.[5] „Од 800.000 становника Париза свега неких хиљаду људи учествовало је у нападу на Бастиљу. Опсада тамнице изазвала је тако мало метежа да је др Ригби (страни посетилац Париза), несвестан било каквих необичних догађаја, рано ујутру изашао да посети вртове Монсоа“.[6]

Краљ је браниоцима тврђаве заповедио да не пуцају у масу састављену од око хиљаду плаћеника који су говорили италијански, провансалски и немачки. „Увоз контингента плаћених бандита руши теорију да је револуција била незаустављиви народни устанак. Шаролика гомила бандита жедних крви састојала се не само од већ поменутих Марсејаца и Италијана, већ такође и од великог броја Немаца“.[7] Управник тамнице и официр старог кова, Делонеј (Deloney), предао је устаницима кључеве затвора, а војсци наредио да положи оружје. За такво држање је био „награђен“ набијањем на колац, а војници који су се предали, били су претучени. Тако је уствари пала Бастиља.

Још један страни посетилац, енглески лорд Ектон (Acton), је био сведок Француске револуције. Он је недвосмислено потврдио да је у изазивању Револуције деловала невидљива рука: „Задивљујућа ствар код Француске револуције је то што она није била побуна, већ смишљени план. Кроз ову ватру и дим назиремо доказе смишљене организације. Управљачи су остали пажљиво сакривени и маскирани“.[8]

ЛАЖ ДРУГА – НЕСПОСОБНОСТ ВЛАДАРА

Завереници су урлали како су Луј XVI и краљица Марија Антоанета неспособни владари који мисле само на себе, те да под њиховом влашћу француски народ гладује и пати. Истина је, међутим, другачија: пре револуције, Француска је била најнапреднија држава Европе, половина богатства се налазила у рукама средње класе, а „кметови“ су поседовали више земље него сви остали.

Иако је дошао на престо у 21. години живота, Луј XVI се показао као способан владар. Године 1778. је забранио мучење у тамницама и допустио слободу вероисповести (до тада је у Француској био дозвољен само Римокатолицизам). Наредне 1779. је укинуо све видове ропства у Француској и сваки облик принудног рада.[9] А године 1787. краљ је предложио закон о раду по коме би свако, без обзира на сталешко порекло, могао конкурисати за државну службу. Добронамерни краљ Луј је уздизао средњу класу, надајући се бољем и здравијем друштву.

ЛАЖ ТРЕЋА – НАРОД ЈЕ МРЗЕО СВОГ КРАЉА

Истина је, међутим, да је краља и краљицу мрзела Народна скупштина састављена од високе аристократије и папског клира, незадовољних што им је владар одузео многе повластице. Први који је почео да снује обарање краља и узурпацију престола био је његов рођак, поменути Луј Филип, војвода од Орлеана. Уз помоћ грофа Мирабоа (Honoré Gabriel Riqueti, Comtе de Mirabeau, 1749 – 2. април 1791), племића, пустолова, вештог скупштинског беседника и високо рангираног илумината, војвода од Орлеана је настојао да утиче на јавно мнење и да краља и краљицу учини непопуларним. Године 1789. Луј Филип је ангажовао агенте који су покуповали све жито, па га послали ван земље или једноставно сакрили. Намера војводе од Орлеана је била да вештачки изазове глад у Француској, и да тако подстакне побуну против краља као јединог кривца. Јакобински завереници су ширили лаж да је краљ намерно изазвао несташицу хране и глад.

Да би додатно разбеснели народ, јакобинци су за кратко време одштампали 35 милиона новчаница и тако изазвали финансијску пропаст многих радника. Одговор власти на неочекивану инфлацију је било увођење рационалног снабдевања, што је народ додатно разбеснело.

ЛАЖ ЧЕТВРТА (И НАЈВЕЋА) – СЛОБОДА, ЈЕДНАКОСТ, БРАТСТВО

Ватрени поклич LibertéÉgalité, Fraternité! револуционара који жуде за слободом и успостављају једнакост и братство, у темељу су демократије Новог века и представљају остварење највиших људских идеала. Но, да видимо како је то изгледало у пракси револуционарних победника и ослободилаца.

Декларација права човека и грађанина (франц. La Déclaration des droits de l’homme et du citoyen) је један од најосновнијих докумената Француске револуције. Декларација одређује појединачна права човека и грађанина, као и колективна права народа према држави. Документ је усвојила Уставотворна скупштина (Assemblée Nationale Constituante26. августа 1789. као први корак ка доношењу устава.

Мада је слобода вероисповести у овој Декларацији била гарантована, револуционари су свуда били против Бога и хришћанског клира. Терор над свештеницима, монасима и монахињама почео је одмах по успостављању револуционарне власти, а био је праћен сатанистичким заносом и морбидно-радосним иживљавањем. Монахиње реда Светог Венсана су најпре испребијане, а затим разголићене и крваве, вођене улицама. Неке су од последица батинања издахнуле.

У граду Вансу у јулу 1792, свештеници Пјер де Лартиг (Pierre de Lartigue) и Клод Франсоа Гијерме (Claude Francois Guillermer) су осетили револуционарну “правду“ на следећи начин: најпре су републиканци помамно скакали по њиховим телима, а затим су их јавно искасапили. Десну руку су одсецали јер је давала благослов, обе руке јер су њима држали Тело Христово, а језик јер су њиме проповедали реч Божију.

Фрањевачког монаха Доротеја су убили тако што су га најпре бацили низ степенице где је ударио главом сваки од 42 степеника, а затим је неки вртлар Рене Шовел махнито играо по њему. Док су га мучили, захтевали су да виче „Живела нација!“ Сатанистички ритуал су завршавали  одсецањем најпре руку и ногу, и на крају главе.

Мучење свештеника Франсоа Андруеа (Francois Endrouer) у граду Сен Малом исте 1792. године, почели су тако што су му на главу изручили ноћни суд пун војничке погани, а затим образовали „литију“ у којој је мученик морао да следи једну свињу обучену у свештеничку одежду, док су мучитељи певали богохулне песме.

Свештеници који нису потписали заклетву Републици бивали су осуђени на смрт, или у најбољем случају, прогнани. Револуционарни закон од 27. маја 1792. године предвиђао је њихову депортацију. Међутим, прогон педесет хиљада свештеника на далека острва Средње Америке – тада француске колоније које су служиле као логори за доживотне осуђенике – захтевала је флоту од најмање стотину лађа, које вође револуције нису могли сакупити. Стога је било једноставније масовно истребити свештество пре укрцавања на брод, или успут на мору уморити глађу или болешћу, или једноставно удавити. Опат Сисар (Sicar) о томе је записао следеће: „То масовно изгнанство представља јединствену чињеницу у историји народа. Ми не познајемо пример неке друге велике нације која би протерала, или како су њене вође говориле, `избљувала` све своје свештенослужитеље“. А историчар Иван Горби (Yvan Gorbis) закључује: „Читава једна хришћанска нација била је потонула у духовну смрт“.

А шта се догодило с краљем и краљицом? Народна скупштина, преименована у Конвент, решила је да се краљ Луј XVI изведе пред суд. Краљеви непријатељи, којих је било не само међу републиканцима већ у свим сталежима, упорно су почели да прикупљају лажне доказе, с обзиром да се они који су тражили краљеву смрт нису устручавали да то јавно чине против Устава и Закона. Сент Жист (Saint-Juste), један од вођа револуције, имао је јасан став: „По мени, ту нема средине, тај човек треба или да влада или да умре“. Дантон је био најискренији од свих: „Ми нећемо краљу да судимо, ми хоћемо да га убијемо“.[10] Зато је један од краљевих бранилаца, адвокат Жан Десе (Jean Dessès), због силне мржње краљевих непријатеља, закључио: „Ја тражим међу вама судије, а налазим само тужиоце“.

Револуционари су краља оптуживали за монопол на жито, шећер и кафу, убиства многих људи, заверу са страним силама… Тужиоци су говорили да је „кривица тако много да су неизбројне“. Малерб (Malerbe), члан Француске академије наука и угледни правник, у својству адвоката одбране, блиставо је оповргао све оптужбе, једну по једну. Али то није ништа вредело. Зато што је бранио краља, Револуционарни суд  је у децембру 1793. године осудио на смрт целу Малербову породицу: под гиљотину су извели прво Малерба, а затим и његове кћери и унуке(!)

Пошто кривица владарског пара ни на оваквом (безаконом) суду ипак није доказана, Конвент је гласао: 360 за ослобађајућу пресуду, за смртну казну 361 глас! Одлучио је глас краљевог рођака и такмаца за престо – Луја Филипа, војводе Орлеанског.

На дан краљевог погубљења, 21. јануара 1793, Паризом је владала нека врста опсадног стања. Вође револуционарних банди плашиле су се народног устанка краљевих присталица. „Демократски“ новинари су лагали описујући егзекуцију над француским краљем као „смрт уплашеног човечуљка који је молио за милост“. Џелат Сансон (Charles Henri Sanson) је, напротив, описао краља као храброг човека који је одбио да му се вежу руке, и сам положио главу под гиљотину. Иако му нису дозволили да се обрати народу, краљ је успео да узвикне: „Људи, умирем невин! Невин сам за све оно зашта ме оптужују. Опраштам кривицу за моју смрт. Молим се Богу да моја крв буде печат среће за француски народ!“

Некакав бучни и острашћени револуционар, Мари Жозеф Шалије (Marie Joseph Chalier), је  на тргу, приликом гиљотинирања краља Луја XVI, јавно погазио икону Господа Исуса Христа и узвикнуо: „Није доста што је погинуо тиранин тела, треба такође уништити и тиранина душа!“

А шта је француском народу понуђено у замену за Бога и краља? Новембра 1793. године мноштво грађана се окупило у катедрали Нотр-Дам у Паризу (Notre-Dame de Paris) да би се клањало БОГИЊИ РАЗУМА. Њу је играла једна глумица која је Владиним декретом добила ту „улогу“ и била постављена нага изнад олтара.

Носиоци Француске револуције понудили су француском народу, а касније и већем делу човечанства, сатанистички програм илумината: Разум ће решити све човекове проблеме.

Француски републиканци су зато, 28. октобра 1886. године, на стоту годишњицу потписивања америчке Декларације о независности, америчком народу свечано даровали огромну статуу „богиње Разума“, која је постављена на улаз у луку Њујорка. Као КИП СЛОБОДЕ она од тада „обасјава свет“ без Бога.

[1] Др Марко С. Марковић, Истина о Француској револуцији, Образ-Београд, 1995, стр. 14.

[2] Игор Шафаревич, Социјализам као појава светске историје, Светигора-Цетиње, 1997, стр. 155-160.

[3] Игор Шафаревич, Исто дело, стр. 164.

[4] Nesta H. Webster, The French Revolution: a Study in Democracy, 1919, p. 73.

[5] Неста Вебстер, Наведено дело, стр. 79.

[6] Неста Вебстер, Наведено дело, стр. 95.

[7] Неста Вебстер, Наведено дело, стр. 40-41.

[8] Неста Вебстер, Наведено дело, стр. IX.

[9] Срби су у турско доба овај обичај називали турском речи „кулук“ и „кулучење“.

[10] Др Марко С. Марковић, Истина о Француској револуцији, Образ-Београд, 1995, стр. 55.

Подели: