Анализе

ЖАЊЕ СЕ ОНО ШТО ЈЕ ЗАСЕЈАНО – Зашто није дошло до унапређења положаја ћирилице?

  • Повод овом писању је интервју којег је проф. др Мило Ломпар дао др Владимиру Димитријевићу поводом најновијег  издања његове књиге „Дух самопорицања“, у коме је на овакав начин поменута ћирилица: „Јер, панорама промашаја српске културне политике показује колико је невладина интелигенција, која управља јавним мишљењем, делотворна у јавним наумима. Није дошло ни до каквог унапређивања положаја ћирилице: ни законског ни стварног“

 

АУТОР: Немања Видић

Ломпар је тачно одредио ћирилицу као поље највеће  победе невладине интелигенције, односно највећег пораза родољубиве интелигенције, управо зато што је он свакодневно видљив па тиме и очевидан, и што као такав  руши самопоштовање  и самопоуздање српског народа. Истовремено из овог пораза Запад закључује да је народ толико раздробљен изнутра да ничему не може пружити отпор, па ни одузимању најсветијих територија.

Законски и стварни положај ћирилице се не може унапредити све док  се у српској просвети  учи из правописа да српски народ има и своју латиницу. Чак је у њему експлицитно речено да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. Сама та констатација морала је бити знак за узбуну родољубивој интелигенцији да то разуме као најопаснији остатак титоизма који ће докрајчити ћирилицу .

Ломпарова култна књига „Дух самопорицања“ , масе 1,04 кг,  пуна је ефектног указивања на штетност титоизма, а о језику и писму је на стр.355 ( издање 2015.) написано само ово: „Основно, непроменљиво и руководно начело српске културне политике треба да гласи: сви Срби говоре српским језиком. И док је њихово доминантно писмо ћирилица, јер оно изражава континуелни и савремени аспект континуитета, дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и контактни аспект идентитета. Неопходно је, дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева, да наметну ту тему – и такве теме – странкама које рачунају на српску публику, да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“

По питању језика Ломпар није изнео никакву новину,  јер смо од руског изасланика за БиХ Гиљфердинга могли сазнати да су тамношњи српски сељаци средином 19. века знали да говоре српским језиком. Истовремено покатоличени Срби су му одговорили да говоре „по нашки“.

По питању писма Ломпар је потпуно промашио и ставио се на страну невладине интелигенције прихватањем двописма у српском правопису, што је, видећемо, у директној супротности са српским Уставом.

И пре појаве његове књиге „Дух самопорицања“ наведено начело српске културне политике следиле су све странке осим ДВЕРИ. Пре коју годину Бошко Обрадовић је рекао у Скупштини Србије истину да су два писма у једном језику глупост, а то је била реакција на изјаву Александра Вучића у својству председника Владе да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Тиме је председник послао народу поруку да се неће спроводити  уставна норма о језику и писму , која по члану 10. Устава гласи:  „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Пре неких 15 година објављен је на десетак сајтова мој текст „Српска интелектуална елита да се одреди према ћирилици“, па и на „Видовдану“. Повод је био неки Ломпаров текст о пожељној државној културној политици које нема, у коме он на седам страница више пута помиње српски језик, али не и ћирилицу. То је у потпуној сагласности не само са невладином, него и са родољубивом интелигенцијом, што је очигледно из спроведене кампање „НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК“ , коју је финансирала држава. Исту су пратили и билборди са ликом академика Душана Ковачевића, који нас учи да није Еуропа, него Европа. Није била порука „НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ“ , јер су сви задовољни са садашњих 5% ћирилице у јавној употреби. Овде треба да се придсетимо да је ДС био против данашње уставне одредбе о језику и писму, и да су се, по усвајању Устава, ускоро широм Србије појавили велики билборди с оваквом поруком: ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА? И АЗБУКА И АБЕЦЕДА! У потпису: Расим Љајић-центар за толеранцију. Постаде он министар трговине и би изгласан закон о трговини у коме се уз обавезност српског језика није поменута и обавезност ћирилице. Зато ћирилице нема у трговинама.

У поменутом тексту на „Видовдану“ као позитиван пример навео сам проф. др Слободана Антонића, јер је у интервјуу датом „Геополитици“ рекао, отприлике, ово: „Све моје досадашње књиге биле су латиничке, јер сам мислио да је свеједно, а све будуће ће бити ћириличке, јер видим да није свеједно.“ И још је додао оно најважније: „Морамо пружити отпор ћирилицом“.

На „Видовдану“ је било готово хиљаду коментара, а после јавне подршке Василија Клефтакиса мени као председнику удружења ЋИРИЛИЦА Београд, прогласио сам га братом. Он је прихватио побратимство и својим делом га је потврдио.

Прво је пронашао магистарски рад неког Американца којим се сведочи да су југословенске власти заједно са ЦИА договарале 1948.г. разлаз са СССР-ом увођењем латинице у српске школе, односно постепеним замењивањем ћирилице латиницом, њеним фаворизованом од стране државе чак у толикој мери да је престала производња ћириличких писаћих машина.

Затим је на НСПМ објавио студију о заступљености ћирилице у српском издаваштву, којом је утврђено да је ћирилица остала неприкосновена у српском језику чак и после прве Југословије, све до доласка комуниста на власт. Тачније, све до пројекта српскохрватског језичког договора из 1954.г, задатог Матици српској у просторијама Покрајинског комитета СК у Новом Саду.

И том Клефтакисовом студијом обисмишљена је Ломпарова теза о латиници као континуелном граничном писму. Али, ипак, обратимо јој додатну пажњу, јер је толико опасна да чак и сељаци у најзабаченијим  селима „знају“ да Срби одавно имају и своју латиницу.

Разумео сам га да он мисли на неку стару границу између Срба и Хрвата, па у контактима Хрвати узели нешто српске ћирилице, а Срби њихове латинице. Таква граница није постојала, па ни културна размена писама. Она се нису ни могла размењивати , односно ненасилно прихватати, јер по француском истраживачу Сипријану Роберу води се рат између ћириличких и латиничких слова још откад је синод католичке цркве 1060.г.у Салони (код Сплита) ћирилицу прогласио ђаволовим изумом, а Методија јеретиком. Писмо је и за једне и за друге било бити или не бити. По њему су се препознавали и једни и други. Ако Ломпар можда не зна да су Хрвати спалили милионе ћириличких књига, ево како је и сам у свој књизи дао пример како опредељење за писмо није било производ никакве културе, него државног (политичког) насиља. На стр. 163. пише:  „…фра Дидак Бунтић – у писму Исидору Кршњавом, од 7. јула. 1914. године – је предлагао: „ пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука.“ Отуд „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена“.

А са српске стране је било овако. Још када су имали посла само са Бечом, а не са Угарском и Хрватима, Срби су писали цару само ћирилицом. Када је Марија Терезија била забранила Србима ћирилицу, морала је одустати када су се они побунили. Мене нису учили професори о значају ћирилице за Србе, него мој неписмени ђед Петар Видић. У време окупације у БиХ од 1878. до 1918. било је дошло време да иде у затвор писмени Србин који ћириличким потписом потврди пријем позива. Тада није било филозофских и филолошких факултета, него су се дигли као један учитељи, попови и трговци, па је окупатор толико устукнуо да се касније Србин није морао одазвати на латинички позив.

И после свег крвавог искуства српског народа, мало су му биле две наметнуте покрајине, па ево му и још једно туђе писмо, с очигледним циљем да замени домаће српско национално.

Како би се Ломпарова теза могла применити на Крушевац, који, ваљда је неспорно, никада није био на граници са хрватским земљама. По мору хрватске латинице он више личи на Звонимиров град, него на Лазарев. И нису у питању само трговци, него видимо да је и општа државна болница исписана хрватском латиницом.

Зато се мени чини да српска латиница није настала спонтано уз некакву границу, него је њену клицу донео друг Тито у српску престоницу. На Петој земаљској конференцији СК Југославије одржаној у Загребу 1940.г. одлучено је да писмо комуниста буде латиница, па је он удесио да све пароле у оном Јајцу буду латиничке. Никада му се нико није супротставио у писму осим Батрића Јовановића, који  је као руководилац грађења аеродрома у Сурчину одбио да скине већ постављени ћирилички натпис. Наравно, није то тражио лично Тито, него његов аутономашки послушник Веселинов.

Знало се да ће бити смењен председник српске владе др Благоје Нешковић, јер га је критиковао на састанку Александар Ранковић речима „друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом“.

Једно сејање хрватске латинице извела је Матица српска у свој правопис, а он даје плодове не сваке године него сваке секунде, у виду стварања све нових и нових латиничких јањичара. Жање се оно што је засејано.

Први комунистички председник Матице српске био је Бошко Петровић, који је у њој ведрио и облачио дуже од пола века, а на своме крају представио се Хрватом и био сахрањен на католичком гробљу у Петроварадину. Разумљиво је онда што је Матица српска остала српскохрватска својим правописом с два српска писма, али то није могло  без Београда. Председник  Краљевске академије наука академик Александар Белић могао је постати и први председник комунистичке САНУ, иако је одлазио код Милана Недића и јавно му дао подршку. По доласку комуниста губила се глава за много мање грехове, али он, хвала Богу, остаде жив. Можда се одужио тако што је нешто пре оног „договора“ у Покрајинском комитету СК речнику српског језика дао српскохрватско име, што је остало до данашњег дана. То му и није било тешко, јер је и у првој Југославији био сербокроатиста.

Често сам се питао да ли постоји неки још нижи, крајње понижавајући проценат ћирилице у јавном животу од садашњих 5%, који би могао тргнути професоре лингвисте да српски правопис ускладе са  српским Уставом. Ових дана се председник Матице српске Драган Станић јавно зачудио што у његовој улици нема више од 1,5 % ћирилице. Ипак сумњам да он, због тешког комунистичког наслеђа у Матици, и јаловости српске родољубиве интелигенције, има снаге  да предложи усклађивање правописа са Уставом. Много је лакше окривити државу што неће да законом (принудом) повећа заступљеност ћирилице за који постотак, него стати на реп невладиној интелигенцији одустајањем од двоазбучја, чиме не би био побољшан положај ћирилице, него би она била враћена српском народу у пуном суверенитету.

Предлажем „високој“ српској интелигенцији, а нарочито језичкој, да размисли о следећем: ако држава од 2006. до данас није могла, хтела или смела од невладине интелигенције да  примени уставну одредбу о писму, у истим околностима неће моћи да примени ни иновирани закон о језику и писму. Мора се претходно нешто променити, а то је усклађивање правописа с Уставом у смислу одустајања од латинице „као остатка из српскохрватског језичког заједништва“. Тиме би се одузео главни адут невладиној интелигенцији: научно уверење да Срби имају два писма.

Као старији, предлажем Ломпару да оде у цркву и да се молитвом покаје за оно што је написао да је ћирилица доминантно српско писмо, и то у време када она замире. Јер, не постоји веће самопорицање од добровољног одустајања од ћирилице. Није лако лингвистима игнорисати оволико хрватског писма у српским земљама, али су се могли правдати Уставом и српски језик армирати само ћирилицом. Међутим, схватили су да имају подршку за двоазбучје и у родољубивој српској интелигенцији, што их је охрабрило да га као комунистичко наслеђе задрже у правопису Матице српске, иако два конкурентска писма у једном језику не постоји нигде другде у Европи. Зато ће се и Србима неминовно поново догодити једноазбучје, али овога пута у хрватској латиници. То је јавно потврдио академик Иван Клајн, претходни председник Одбора за стандардизацију српског језика, рекавши да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо. Пошто ћирилица више није довољно укорењена у свести народа као национално писмо, подразумева се да ће с падом режима пасти и она.

Треба поћи путем председника Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срете Танасића, који је јавно рекао да латиница није српско писмо и да не треба Србима. Тако храбар  иступ није забележен од доласка комуниста на власт. Међутим, очигледно је да он нема подршку осталих чланова Одбора да стави на дневни ред иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, којом се тражи усклађивање правописа с Уставом.

Ово што је изговорио честити професор Танасић треба да буде записано у правопису пре него што се донесе закон којим би се Срби натеривали да користе ћирилицу. Тиме би лингвисти урадили свој део посла, па би тек онда имали морално право да врше јавни притисак на државну власт у смислу доследног спровођења јединствене правописне и уставне норме о језику и писму.

 

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.