Анализе

Истинито о Псуњском и Хрватима

ПИШЕ: Илија Петровић

Забрањена књига излази на видело

Средином априла ове године многи корисници електронске поште добили су писма са линком на латинично “међумрежно” (макар шта то значило) издање књиге “Хрвати у светлу историјске истине” Велише Раичевића Псуњског, без импресума из кога би се видело ко ју је, где и када објавио, али са предговором које је за словеначко говорно подручје (2006) писао Змаго Јелинчич. Ваљда да би се читаоци лакше навели да завире у њу, издавач је у наднаслов ставио своју поруку: “Шокантна књига о нашим суседима”.

Будући да је као аутор првог издања те књиге објављене 1944. године уписан ПСУЊСКИ, од Змага Јелинчича могли смо сазнати на кога се све сумња да би могао бити сакривен иза наведеног псеудонима (а осумњичених беше петорица или шесторица), да би ипак стидљиво признао како је, “по мишљењу већине озбиљних истраживача, псеудоним Псуњски припадао Велиши Раичевићу”. То, и ништа више.

Наредне странице показаће како је “већина озбиљних истраживача” стекла такво “мишљење”.

Петнаестог фебруара 1990. године појавио се на новинским киосцима први број новосадске “Самоуправе”, првих приватних новина у ондашњој Србији, можда и у Југославији. У броју 7(1161) од августа исте године, објављено је писмо др Гризогона Алојзију Степинцу, од 8. фебруара 1942. године. За септембарски број написао сам текст “О злочинима јадне Независне Државе Хрватске”, који се тицао писма упућеног Степинцу, а требало је да српском читалишту послужи као елементарна информација да је  марта 1944. године, “изван домашаја окупационе цензуре, далеко од града и избора техничких средстава… захваљујући исконској снази народне душе”, штампана књига “Хрвати у светлости историске истине”. Написао сам још да њен аутор, највероватније Велиша Раичевић, посвећује Гризогоновом писму пуне четири стране, али му не наводи име. “Онај који је прво човјек па онда добар Хрват”, у књизи је означен као “један истакнути далматинско-хрватски првак”, а Степинац као човек “који са бискупске столице у Загребу ни једном јавном речју, а још мање пастирским прогласом није осудио варварства вршена над српским живљем… После овога писма, овај је првак из разумљивих разлога напустио Независну Хрватску и пребегао у Београд, али је из исто тако разум­љивих разлога и по примеру Мачековог одрекнућа онога заједни­чког прогласа са Павелићем и сам одрекао ауторство… писма”.

Др Гризогоно углавном је непознат нашој читалачкој јавности, а не помиње се чак ни у енциклопедијама издатим у загребачком Лексико­графском заводу Југославије. Име му је Првислав, а рођен је 31. марта 1879. године у Спљету. Права је студирао у Грацу и Бечу, а докторирао у Грацу. Као адвокат, бавио се и новинарством; у неколико влада између двају свет­ских ратова био је и министар. О њему, доста штуро, пише Светозар Прибићевић напомињући да је био посланик Самостално-демократске странке за јужну Далмацију и да је “по објављивању диктатуре (6. јануара 1929) отишао у Београд… Краљ га је поставио за члана такозваног Законодавног савета диктатуре. То је било само добро плаћено звање без посла, да би се помогло за живот оним људима који су се изјаснили за диктатуру. Крајем 1931. године наименован је за посланика Југославије у Прагу”. Године 1949. илегално је пребегао у Француску где је и умро.

Др Гризогоно

Да би потпуније дочарао Гризогонов лик, Прибићевић описује “живост” која је 22. јуна 1928. године владала на београдској железничкој станици пред путовање владиних и опозиционих посланика на сахрану Павла Радића и Ђура Басаричека у Загребу. Посланици из Сељачко-демократске коалиције, “др Првислав Гризогоно и многи други из Радићеве групе” објашњавали су посланицима владиних странака “да њихов одлазак у Загреб није згодан, да би непријатни догађаји могли да избију и да би, с обзиром на стање духова у Загребу, чак и њихови животи могли да дођу у опасност. У тренутку кад је воз кренуо… др Првислав Гризогоно довикнуо је новинарима: ‘Више се никада нећемо вратити у Београд!’ То је био усамљен повик, али су се из њега извукли најцрњи закључци. Непуну годину дана доцније, Гризогоно се вратио у Београд, да би се ставио у службу онога који је имао диктатуру у рукама”.

Не упуштајући се у оцену Прибићевићевог нимало пријатељског расположења према краљу Александру, а посредно и према краљевим сарадницима, и само поређујући чињенице које нуде Псуњски и Прибићевић, не може се избећи закључак да је Гризогоно био личност без много моралних обзира и са проблема­тичном политичком оријентацијом. Наравно, само под условом да др Првислав Гризогоно није поново дошао у Београд са задатком да на лицу места, у интересу хрватских националистичких кругова, прати дешавања у непосредној околини краља Александра и о томе обавештава своје загре­бачке покровитеље.

Пошто сам за “Самоуправу” приредио још два текста из књиге “Хрвати у светлости историске истине”, Синиша Николић, онда шеф “Политикиног” представништва у Новом Саду, оснивач и главни уредник “Самоуправе”, задужио ме је да књигу припремим за њено поновно објављивање, било фототипски, било као издање унеколико технички дотерано. Без обзира на ову малу недоумицу, тај подухват изискивао је још бар две ствари: новац и, због евентуалних ауторских права, да нађемо писца или његове наследнике. У том трагању прошло је таман толико времена колико је “Самоуправи” запалој у финансијске те­шко­ће, било потребно да престане с излажењем.

Иако сам у оном тексту из осмог броја “Самоуправе” написао да је Псуњски “нама још непознат аутор”, али да је то “највероватније Велиша Раичевић”, тај податак сматрао сам несумњивим. Наиме, на примерку књиге којим сам располагао, њен први власник Ђорђе Мркобрада (1883-1965), пензионисани професор из Сенте, пореклом са Кордуна, на првој страни, поред имена “Псуњски”, графитном оловком повукао је знак једнакости и исписао: “Велиша Рајчевић, Црногорац живио пре рата у Винковцима и уређивао недељни лист ‘Славонија’ орган Јерезе, који је финансирао Милан Стојадиновић и Павле Шумановац, адв. из Винковаца”, а нешто ниже: “Види стр 43 ове књиге”. Томе је додат и нечитак параф који би се могао читати као “Тр”, али, највероватније, као “ЂМр”. Особа која је Псуњског идентификовала као Велишу Раичевића била је, очигледно, добро информисана о аутору. Пошто је књига била забрањена, њени ретки примерци били су растурени у кругу познатих лица, људи од међусобног поверења. Они који су књигу добили, извесно је, познавали су њеног аутора и знали су које се име покрива псеудонимом “Псуњски”. Што је на томе примерку уписано “Рајчевић” а не “Раичевић”, није разлог за недоумицу: премештањем кра­тко­силазног акцента са другог слога (у црногорском изговору) на први слог презимена “Раичевић”, глас “и” могао се чути као глас “ј”.

Током летњих месеци 1990. године, док сам се бавио будућом Србском Крајином, трагао сам за Велишом Раичевићем по неким местима у Западном Срему, али без резултата. Сазнао сам само да је коју годину пре Другог светског рата, а можда и после рата, у вуко­вар­ском крају службовао извесни Раичевић, свештеник чији је син тада био парох подгорички. На тој стра­ни, подгоричкој, изгубио сам доста време­на рачунајући да су Велиша и тај свештеник били у некој родбинској вези.

После тога, као једини ваљан траг остала је она забелешка веза­на за 43. страну поменуте књиге. Наравно, осми број “Славоније” из 1939. године нисам пронашао, али ми је до руку стигао број 20. из године 1940, 14. маја. На дну по­след­ње стране, четврте, одштам­пано је име гео. Велише Раичевића, новинара, Осијек, Пејачевићева 29 и Винковци, Свачићева 26. Она прва адреса дата је, верујем, из практичних разлога, пошто је тамо лист штампан, у Штампарији Антуна Рота. У глави листа, испод китњасто стилизованих слова нанизаних на једну гранчицу са почетног слова “С” ћирилицом, исписано је: “Уредник гео. Велиша Раичевић, Винковци, Свачићева 26, телефон 140”. На трећој страни објављен је текст под насловом “Рад за општинске изборе 19 маја о.г.”, у коме се истиче да је “за постављање листа и учествовање у изборима прошао г. Др. П. Шумановац, јавни биљежник и адвокат из Винковаца многе општине среза вуковарског и винковачког и одржавао писмено и по везама контакт са људима који су узели на себе дужност да организују рад око постављања листе. Тај контакт користио је ствари…”. При дну треће стране започет је и на четврту страну пренет текст “Смотра Сокола”. Из овог текста произилази “да је старешина друштва брат Др. Шумановац Паја поздравио присутне врло лепим и значајним говором после кога је прочитао и посланицу Савеза Сокола Краљ. Југославије… На крају се брат Др. Шумановац Паја захвалио сакупљеном чланству”. Кад се једно име нађе три пута у два текста једне новине од свега четири стране, не може се избећи закључак да се ради о личности изузетног ауторитета, макар и финансијског, на што нас упућује она забелешка на првој страни “моје” књиге.

Карта Душановог царства, коју Псуњски помиње на страни 43, значајан је ауторов аргумент за “сакаћење српског историјског простора и препуштање хрватским аспирацијама онога што дотле још није било изложено хрватској грамзивости”. Упоредну карту, са ћириличним словним ознакама, цртао је човек којем тај посао није био стран. Море је представљено беспрекорним паралелним цртама, исто као и Скадарско језеро. Црногорац је бринуо о “својој” воденој површини, а занемарио је Охридско језеро. Раичевић је, рекосмо, био геометар, а та карта је урађена као да “избор техничких средстава” није био проблем. Тешко је претпо­ставити да ће неко ко није аутор и књиге и карте, у ратним условима, “далеко од града”, вући за собом број осам “Славоније” из 1939. године, да би из њега нешто пренео у књигу.

Садржај неспоран аутор под знаком питања

Псуњском и “Хрватима у светлости историске истине” накратко сам се вратио крајем 1991. године објављујући у “Српској Земљи”, гласилу Српског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (чији сам био главни и одговорни уредник) још три текста и, поучен искуством из “Самоуправе”, не очекујући никакво реаговање.

Одјека је ипак било, мада са закашњењем од скоро годину и по дана: београдској “Ревији 92” приказала се “књига која је скидала главе… а и данас се од ње зазире”. Не без сензационализма, тамо је госпођа Станка Дудварски, новинар, петнаестак година касније уредник часописа “Биље и здравље” у оквиру београдских “Вечерњих новости”,  записала и следеће:

“Марта 1944. године, неко се усудио да објави, додуше илегално, књигу истине, књигу о пореклу и старини српског и хрватског народа, о истреб­љењу Срба као програму хрватског Сабора кроз векове и у НДХ, и о немогућности било какве заједнице два народа… Појавила се ниоткуда, непознатог места издавања и потписана псеудонимом Псуњски. Одмах је прогањана и уништена… а данас сасвим је јасно и зашто. Остала је деценијама готово непозната. Сачувани су ретки примерци захваљујући неколицини храбрих који се књиге истините нису одрекли, упркос страху од репресија. Закопали су је у своје баште и подруме и тако сачували од потпуног уништења и заборава… Књига због које се тамновало зове се ‘Хрвати у светлости историјске истине”. Говори, да цитирамо садржај, о пореклу Хрвата, о старини српског имена, о хрватском ‘повијесном праву’, о гусарењу по српској баштини, о похлепи за српском Босном и њеним владарима, о хрватским јаничарима – у једној руци мач, а у другој крст… Реч је о ‘добу отимања’, као претече хрватске историјске књижевности, о истребљењу Срба, о историјату уједињења и последицама, о бановини Хрватској, о НДХ…”

Према тврђењу Ревије 92”, на Псуњског и његову књигу указало је троје власника закопаних примерака (који и данас инсистирају да остану анонимни) покушавајући да неког заинтересују за поновно штампање. Укључујући се у потрагу за аутором “пророчког дела из 1944”, Уредница “Ревија 92” открила је да су два примерка ове књиге дарована Народној библиотеци Србије после Брозове смрти, 1981. године. Један примерак књиге “због које се тамновало” депонован је као раритет, а други је доступан чита­лачкој публици. У библиотечком каталогу, као њен аутор записан је Псуњски. Миливоје Кнежевић, стручњак који се у Народној библиотеци бави одгонетањем псеудонима, није се бавио Псуњским, барем не званично. Међутим, чини се да је Псуњски ипак некоме био интересантан и да је тај “неко” утврдио да се иза тога псеудонима крије – Велиша Рајичевић.

Било како било, у библиографском одељењу Народне библио­теке сматрају да око тог псеудонима нема више ничега спорног и да се поменуто “разрешење сматра поузданим и коначним”. Насупрот томе, у Српској академији наука и уметности и у Библиотеци Српске православне цркве мисле да је проблем још увек отворен и они “знају само за Псуњског”.

Ревија 92” констатује да, док књига о Хрватима тавори у поменутим библиотекама, још увек неистраженог садржаја и значења, започета је интензивна потрага за идентитетом њеног аутора. Само се по себи разуме да тај посао није нимало лак, пошто оних “који су закопали књиге пред крај рата, или одмах после ослобођења” и који би о свему могли сведочити, нема међу живима. Међутим, њихови потомци међусобно се познају и, како “Ревија 92” томе још додаје, “знају за породице које нису хтеле да се одрекну књиге, па су је одробијале на Голом отоку”. У промењеним условима, када до ове књиге може доћи сваки заинтересовани читалац, позајмицом из библиотеке, поново је отворена потрага за њеним аутором.

Занемаримо ли решење до којег се дошло у Народној библиотеци, на “кандидатској листи” за писца књиге о Хрватима налази се пет-шест особа. Према неформалним истраживањима спроведеним у Српској православној цркви и у “режији” неких појединаца који поседују ову књигу, списак могућих аутора сужен је и сведен на свега два имена: “Један је песник и интелектуа­лац, бискуп старокатоличке хрватске цркве, Милан Добровољац Жмига­вац, а други господин Рашајски, који је радио у Ректорату загребачког свеучилишта, а живео је још у Београду и Сарајеву и имао приступ доку­ментима о пореклу и односима Срба и Хрвата. Његови живи потомци, међутим, одричу било какву везу са жигосаном књигом”.

Неколико дана по објављивању овога текста, покушао сам да госпођи Дудварској, у њеној уредничкој “резиденцији”, укажем на оно што се зна о “фантомској књизи” пред којом сада нема разлога да се зазире, као и о њеном аутору којем се зна само име (Велиша Раичевић, без “ј” у презимену), а животопис му је заиста још увек прекривен велом тајне. Предао сам јој једну фотокопију “фантомске” књиге (укључујући и страну на којој је већ помињани Ђорђе Мркобрада у Псуњскоме препознао Велишу Раичевића)  и све текстове које сам из ње претходних година објавио у “Самоуправи” и “Српској Земљи”. Моју сугестију да евентуално сарађујемо у трагању за Велишом Раичевићем или његовим наследницима пречула је, исто као и предлог да се на наговештеном поновљеном издању књиге “Хрвати у светлости историске истине” без икаквог устезања испише име Велише Раичевића.

Без обзира на све то, “Ревија 92” упустила се у мистификацију свега што се вртело око псеудонима Псуњски и његове књиге. Показало се, у ствари, да је и то било саставни део већ започетог издавачког подухвата – да се књига о Хрватима поново штампа, овога пута као “сензационално откриће”, опет без ауторовог имена и, наравно, без икаквих финансијских обавеза према њему или његовим наследницима. Мимо тога, “Ревија 92” обећала је да ће један “додатак-водич… скинути фаму са аутора, и са књиге, и са ‘конзер­вираних’ историјских чињеница”. Биће, речено је, дат одговор на питање ко је писао под псеудонимом Псуњски и како је, упркос тешким окупацијским условима у Београду, књига ипак могла да се одштампа. Ипак, до краја ће остати тајна “шта је писац (“Ревијин”) хтео да каже” поспрдном констатацијом да се “та фамозна књига уз све то ‘кувала’ у патријар­шијској авлији Српске православне цркве, што поставља, такође, низ питања на која треба одговорити… будући да је у овом часу… нејасан уплив немачких обавештајних служби на ово пророчко и, како се показало у време настанка, антијугословенско дело које је негирало могућност било какве праведне заједнице са Хрватима”.

Своје мишљење о томе подухвату изрекао је и господин Момчило Ђерковић, уредник у Издавачком предузећу “Ново дело” из Београда, које ће пред читаоце изнети књигу “Хрвати у светлости историске истине”. Најпре, он јадикује због тога што се ова књига, препуна чињеница о тра­гич­ним српским искуствима са Хрватима, није нашла у темељима српске политике јер да се тако нешто десило, избегли би се многи “историјски неспоразуми са Хрватима”, баш као да ти неспоразуми потичу од јуче или тек од пре четири-пет деценија. Због тога, у времену док се “артикулишу српски национални интереси”, он књигу нуди и “као практично упутство за предстојеће преговоре и разграничење са Хрватима”. Са друге стране, мада је очигледно да се ради о недозвољеном (пиратском, дивљем) издању, Ђерковић сугерише да ће “овим легалним, новим и првим правим изласком међу читаоце”(!?) књига бити “стављена на располагање научницима, етнолозима, уопште истраживачима, па и политичарима, ради њене укуп­не верификације”.

Све то саопштавајући читалачкој публици, “Ревија 92” изражава и увере­ње да је “магла око енигме Псуњски и његовог дела почела све брже да се развејава” и да ће књига “самом својом појавом бити демистификована”.

И друго дивље издање ове књиге, по свој прилици, било је већ припремљено, пошто се и београдска “Политика” крајем јула 1993. године, у десетак бројева, позабавила и њеном садржином, али још више Псуњским. Радован Лазаревић, аутор фељтона о књизи “за којом су трагали Гестапо и Удба”, пише:

“Не зна јој се аутор, или аутори, не зна се ни где је први пут издата, ко је издавач, у ком тиражу је штампана, колико је примерака ‘преживело’ све ове године… А зна се да је, под насловом “’Хрвати у светлости историјске истине’ одштампана 1944. године, да је потписана псеудонимом ‘Псуњ­ски’, да је некако и Гестапо сазнао за њено припремање и штампање и чим је књига ‘изишла испод машине’, практично запленио цео тираж. Проце­њује се да је под неким неразјашњеним околностима један број примерака избегао заплени и да је чуван код углавном непознатих појединаца. Неко­лико примерака књиге, сазнајемо, сачувано је и у библиотеци Патријар­шије, а Народна бинлиотека је један примерак добила тек по Титовој смрти… Само по себи намеће се и питање зашто аутори књиге нису макар после рата проговорили о свом раду, зашто сами нису разрешили све те загонетке које до данас прате ову књигу. Разлог је једноставан: књига се нашла на ‘црној листи’ и послератних власти које су у њој назирале нека­кво зло и опасност баш као и Гестапо годину-две раније. Са ове временске дистанце када се књига прочита није тешко докучити шта је то у њој што није било по вољи властима. Наш утисак је да је успевала да расветли нека затамњена места српско-хрватских односа кроз векове говорећи јасним језиком и јасним чињеницама. А то се, очигледно, није желело”.

Неколиким наредним реченицама Лазаревић прихвата мистифи­кацију “Новог дела” о ауторству књиге “Хрвати у светлости историске истине” и тако, можда и несвесно, помаже у покушају да се обезвреди рад правог аутора. Најпре, он је “одабрао” варијанту о тимском раду на књизи додајући да су њени писци “тајну о свом ауторству тако добро чували, јер су знали да тиме чувају и властиту главу”. Лазаревићу није било тешко да се определи за такву претпоставку, пошто је без двоумљења прихватио резултате “мањег истраживања” у “Новом делу”, издавачком предузећу које је приредило ову “фантом књигу… за прво сасвим легално издавање”.

Пада у очи да и Лазаревић, попут Ђерковића, инсистира на легалности овог издања, у уверењу да ће се, ваљда, самим тим коначно сазнати ко је Псуњски. У ствари, “Ново дело” није се ни трудило да открије правог аутора јер, да јесте, не би се у предговору поменули др Перо Слијепчевић (1888-1964), германист и историчар, и др Радослав Грујић (1878-1955), богослов и историчар, као људи који су понели највећи терет у стварању ове књиге, “мада се процењује да је на књизи радио читав један тим, чак и да су њене странице писали различити људи што се да закључити по различитим стиловима писаца и њиховом екавско-ијекавском кази­вању”.

Сматрао сам потребним да “Политици” укажем на појединости које о ауторству књиге “Хрвати у светлости историске истине” говоре друкчије но што она преноси из “Новог дела”. Урадио сам то, по претходном телефонском договору с аутором фељтона, једним подужим текстом и аргументима који су делимично коришћени и у овом раду. Овде дајем само део закључних разматрања из тога писма:

“Претпоставка коју г. Лазаревић преноси из ‘Новог дела’ да су ‘највећи терет стварања ове књиге’ понели ‘наш познати германиста др Перо Слијепчевић и историчар др Радослав Грујић, мада се процењује да је на књизи радио читав један тим, чак и да су неке странице писали различити људи”, заиста је забавна. То што је др Грујић током Другог светског рата радио на спасавању српских црквених и манастирских ризница у Независној Држави Хрватској, а др Слијепчевић у исто време био пензионер у Београду, тешко да може бити икакав доказ. Прича да су књигу писали “Иљф и Петров и Станлио и Олио”, “што се да закључити по различитим стиловима писаца”, чисто је домишљање и противречи претпоставци да су “највећи терет” поднели Грујић и Слијеп­чевић. Издавачу ове књиге, можда неопрезно назване “фантом књиге”, као да је најједноставније било да ствар до краја искомпликује. Нејасно је зашто није пошао од поставке да је ова књига зборник радова истог аутора, радова насталих у различитим условима и временима. Да су књигу пажљи­вије прочитали, видели би да су стилске разлике мале, да их чак и нема.

Ипак је ову књигу писао један човек. На страни 25, он пише да је једанучени историчарпитао “а шта ћемо рећи например за једнога Црногорца из племена Куча који се као претседник цариградских носача признавао Хрватом”, док је “један други професор, који је видео рукописе за ову књигу пронашао да на неколико места нисам ставио запете. Ето у каквим су се ситницама губили наши учени људи. Зар неколико запета могу имати утицаја на садржину неког дела. Или, може ли онај црногорски Куч, који се радије признавао Хрватом него што би црногорско чојство ставио у службу цариградског амалства, или ко зна из којих опортунистичких разлога, постати мерило за цео српски народ у Црној Гори? Под тим углом може се посматрати рад многобројних српских учених људи, за које није толико важно шта кажу многи страни историчари о српском имену и етнолошким појединостима у српском историском простору, колико је важна изјава једног цариградског амалина”. Овакву констатацију не би потписао један универзитетски професор и научењак, а не би ни дозволио да се таква реченица нађе у књизи у којој он “носи највећи терет”. Још мање би био вољан да прихвати детаље о “стручном” мишљењу “којег од оних криво насађених историчара” и “наших историских монополаца”, дате на 27. страни. Такве судове могао је изрећи искључиво историчараматер, човек који није оптерећен академским титулама и звањима, човек чија “научна” репутација не зависи од судара елементарне логике са званичном историјском науком. Носиоцу званичне историјске науке било би зазорно да у једној књизи највише пута цитира једну новину, и то “Хрватски Лист”, и то из 1939. године, и то кад се расправља о пореклу Хрвата.

Што се тиче “екаво-ијекавице”, Велиша Раичевић је пореклом из Васојевића, данас у Црној Гори, и многе језичке финесе није успео да савлада, још мање да их уједначи. (Без намере да приговарам Раичевићевим језичким грешкама, присећам се једног доктора књижевних наука и професора универзи­тет­ског, рођеног у Црној Гори а школованог “овамо”, који и кад је постао академик једне омање Академије још није био рашчистио са четвртим црногорским падежом).

“Политика”, наравно, није реаговала на то писмо о Псуњском, по­што је тих дана, у издању “Новог дела”, из штампе изашло друго издање књиге Хрвати у светлости историске истине” и није требало реметити издавачеву конструкцију о њеном аутору, односно њеним ауторима. Суштину тога концепта образложио је господин Момчило Ђерковић у свом подужем предговору полазећи од констатације да “историја настанка књиге… није дешифрована до краја”:

“Са сигурношћу се може тврдити, да је књига ‘Хрвати у светлости историске истине’ настала у Београду. Од почетка лета 1941. године радио је Одбор за прикупљање докумената о страдању српског народа. Деловао је под патронатом Синода С(рпске) П(равославне) Ц(ркве). У овом Одбору су били и учени Срби а такође и више млађих сарадника. Утврђено је да су на овој књизи радили проф. др Радослав Грујић и проф. др Перо Слијепчевић… Нема доказа, али многи знаци упућују, да је најважнији човек у овом одбору био проф. др Радослав Грујић, историчар који се доста бавио истраживањем о српском народу и цркви на простору Аустроугарске царевине… Имао је приступ подацима о страдању Срба у НДХ, а био је један од најученијих људи тога времена и члан Српске академије наука… Професор Грујић и његови сарадници… своје знање ставили (су) у службу свог народа, верујући да њихово дело неће пропасти, а да ће се кад-тад наћи у рукама оних којима је намењено”.

Као да није баш најсигурнији у ово што је написао, господин Ђерковић додаје и следеће:

“Књига је, као што је речено, потписана псеудонимом Псуњски, и највероватније је то колективни псеудоним писаца овог дела… Можда је ‘Псуњски’ Велиша Рајичевић, како мисле у Народној библиотеци Србије, мада се не зна ко је то установио, на основу којих доказа. Заправо, не постоји утврђена методологија на основу које се одгонетају псеудоними, али за НБС за сада остаје, као коначан одговор решење да је Велиша Рајичевић ‘Псуњски’… Можда је иницијални рукопис Велише Рајичевића, док је историјска грађа највероватније Радослава Грујића, а у настанку ове књиге значајан је допринос и проф. др Пере Слијепчевића. Познаваоци Грујићеве оставштине мисле да је књига… претежно његово дело, а да је Грујић Псуњски”.

После свега тога, да читаоца не би оставио у недоумици ко је Псуњски, а и да би своју издавачку кућу растеретио евентуалне одговорности за неовлашћено објављивање књиге, Ђерковић закључује да је књига “Хрвати у светлости историске истине” “дело српских родољуба, који су у тешким условима страха и наде, сачинили овај документ који треба да постане сваком Србину света књига, јер казује страшну истину о његовом недужном страдању и именује његовог џелата”.

Наставиће се

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.