Анализе

После три деценије: Савет бившим републикама СССР да се враћају у „Велику Русију“

ДОБРОНАМЕРНИ САВЕТ НИЈЕ НАМЕЊЕН САМО ЈЕРМЕНИМА, КИРГИЗИМА И УЗБЕЦИМА

  • Не може се рећи да су СССР уништила само три „словенска“ председника у Беловешкој шуми. И млађи `синови` су у Совјетском Савезу  такође утицали да њихове републике напусте Руску породицу (СССР је био Велика Русија)
  • Сви су подстицали национализам у свом народу. Сви су уверавали да ће, добивши слободу од московског „оца“ и свој удео у имању – у виду индустријских објеката, војно комплекса и истраживачких института, који се налазе на њиховој територији, својим народима обезбедити да живе самостално, лепо и богато. А сада, 30 година касније, сви савршено добро виде да су ти снови – остали само снови
  • А пошто  „фрижидер“ увек, пре или касније, победи „телевизор“ (који труби о ослобађању од дуге руске окупације“ или о „грандиозним успесима државне суверености“) – намеће се ново питање: а зашто се не вратити у `очеву` кућу?
  • Алтернатива пројекту Велике Русије неизбежно ће бити једнако велики појас нестабилности дуж свих наших граница који ће чинити чланови и клијенти Велике Европе, турски вазали и исламистичке експозитуре које ће уједати Русију и тровати њене муслимане

_____________________________________________________________

АУТОР: Геворг МИРЗАЈАН

ДОГАЂАЈИ у Јерменији, Киргизији и Молдавији, као и у другим постсовјетским државама, приморали су мислеће људе (укључујући и такве у тим републикама) да се сете библијске параболе о расипном сину.

Млађи син, које је захтевао поделу имања, узео је свој део и проћердао га, па био принуђен да напаса свиње других људи који су се према њему понашали лошије него према свињама.

Не могавши да подноси понижавања,  расипник је одлучио да се врати родитељима.

По нечем ова парабола подсећа на новију историју већине постсовјетских земаља.

Не може се рећи да су СССР уништила само три „словенска“ председника у Беловешкој шуми. И млађи `синови` су у Совјетском Савезу  такође утицали да њихове републике напусте Руску породицу (СССР је био Велика Русија).

Леонид Кравчук, Станислав Шушкевич и Борис Јељцин

Сви су подстицали национализам у свом народу.

Сви су уверавали да ће, добивши слободу од московског „оца“ и свој удео у имању – у виду индустријских објеката, војно комплекса и истраживачких института, који се налазе на њиховој територији, својим народима обезбедити да живе самостално, лепо и богато.

А сада, 30 година касније, сви савршено добро виде да су ти снови – остали само снови. Да нико од њих није почео да живи ни независно, ни лепо, ни богато.

Да нико од њих није постао – постсовјетска Швајцарска.

Већина постсовјетских земаља развојно је деградирала. Неке у мањој мери (попут Казахстана и Белорусије), а неке више.

Туркменија се претворила у ханство затворено за све, а њена елита је у наследство добила огромне резерве плина, али није успела да их паметно искористи, па ту земљу сада само најстрожи режим унутрашње пропаганде спашава од револуције (можда чак и „обојене“).

Слично ствари стоје и са Узбекистаном.

Азербејџан, Грузија, Украјина, Молдавија, као и балтичке земље, одрекли су се сопствене независности – па напасају газдинске свиње.

Те газде су споља нежне – називају постсовјетске `млађе синове`(Азербејџан) браћом, члановима Европске уније (Балтик) или члановима европске породице (Грузија, Молдавија и Украјина), али их и даље доживљавају као људе који се без жаљења могу гурнути под точкове историје.

Јерменија, Киргистан и Таџикистан задржали су спољну независност, али углавном живе на рачун `очеве економије` од које су отишли ​​(а заједно с њима Белорусија, Молдавија и сви остали који се хране на рачун `очеве` економије).

Зато се поставља питање: шта ће им независност ако не знају како да је користе?

Зашто се издвајају од очеве куће ако не могу ни да се прехране? Ако свом народу не могу да обезбеде светлу будућност ни у смислу сувереног државног пројекта?

Зашто одлазити из очеве куће ако не можеш сам ни да изабереш нормалног председника или премијера?

Да, зашто одлазити ако то доведе на власт издајника који смишљено препушта националне територије непријатељу; ако дама, која ти је туђа по духу, одустаје од националне независности у корист туђих чика; ако власт дође у руке члана твог клана, који није у стању ни да државнички мисли (велики поздрав свим присталицама демократских институција клановским друштвима); или ако ти на грбачу заседне отворени популиста-крпа који нема снаге ни да каже `не`уличним бандама нациста?

Мислећи људи немају одговор на ово питање. А пошто  „фрижидер“ увек, пре или касније, победи „телевизор“ (који труби о ослобађању од „дуге руске окупације“ или о „грандиозним успесима државне суверености“) – намеће се ново питање: а зашто се не вратити у `очеву` кућу?

Ово треба да се питају поготово у Јерменији и Киргизији – као и други `млађи синови` који се још нису везали уговорима о напасању туђих свиња…

Према параболи, управо то се и догађа: млађи син, који је на блуднице растраћио свој део имања, враћа се упркос роптању старијег брата, враћа се у породицу и бива примљен као свој.

Али, хоће ли бити овако у реалном животу?

Неће ли се кремаљски очеви приклонити старијем сину, односно синовима – руским националистима, онима којима је политички свеједно и многим милионима других који говоре: „А шта ће то нама уопште?!“

На први поглед, аргументи тих људи су више него озбиљни. Зашто преузимати одговорност за оне који су сами отишли ​​пре 30 година, па још решавати њихове проблеме? Није ли лакше искоришћавати их као гастарбајтере или контролисати њихова тржишта?

Зашто у породицу враћати оне који су 30 година васпитавани на националистичким антируским бајкама и који би дошли у породицу не зато што себе сматрају делом „Велике Русије“, већ зато што једноставно немају шта да се једу, па да онда касније, када напуне стомаке и забораве на године лишавања, поново заљуљају и преврну чамац?

Зашто, на крају, враћати лезилебовиће које смо и раније морали да хранимо, тако да им је животни стандард био већи него у самој Русији?

Сва ова питања су у реду, а на нека је изузетно тешко одговорити.

Можемо, наравно, рећи да су сви они наша породица, али су током 30 година сукоба између народа бившег Совјетског Савеза зидови отуђења постали већи и јачи.

Може се, дакако, рећи и да „ћемо их просветити“ – али о каквом просвећивању можемо говорити ако власти не могу увек нормално да васпитавају становништво саме Русије?

Може се, нема сумње, рећи и да је егзодус млађих синова из породице био резултат не само њихових амбиција, већ и „очеве“ несмотрености (онемоћале власти СССР биле су изгубиле везу са стварношћу), али – кога је данас за то брига?

Још нешто се може и мора рећи: Русија нема избора. Наша земља може постојати само као мултинационална империја коју држе на окупу заједничка историја, руски језик и руски идентитет.

Као империја која у својим границама обједињује све „своје“ народе са периферије које у великом лонцу стапа у један једини народ Русије.

Алтернатива пројекту Велике Русије неизбежно ће бити једнако велики појас нестабилности дуж свих наших граница који ће чинити чланови и клијенти Велике Европе, турски вазали и исламистичке експозитуре које ће уједати Русију и тровати њене муслимане.

Треба ли нам то?

Није ли можда ипак једноставније примити назад и васпитавати `млађе синове`?


ИЗВОР: http://fakti.org/media-menju/posle-tri-decenije-savet-bivsim-republikama-sssr-da-se-vracaju-u-veliku-rusiju

Подели: