Анализе

О Србима којима је latinica „лакша“

  • Ако је веровати прошлогодишњој анкети, у Србији 47,3% грађана пише латиницом, 36,2% српским писмом, док 16% испитаника каже да подједнако користи и једно и друго писмо

АУТОР: Војислав М. Станојчић

Стање српског језика и писма уопште није задовољавајуће, а мала је нада да ће се поправити. Нажалост, изгледа да то примећују једино они којима је струка српски језик. Чини се да они узалуд упозоравају равнодушну јавност на то да ученици на пријемним испитима имају муке са писаном ћирилицом, а да им је још теже када треба да сроче обично писмо или молбу. Студенти не знају да напишу реферат или семинарски рад, па плаћају агенцијама које се тиме баве да то учине уместо њих.

Забринутост професора не допире до Председника Србије, председнице Владе и министра просвете: њихова пажња усмерена је на друге области, те се на ове вапаје струке не обазиру. Још је веће зло што ни сами грађани српске националности не схватају (или им то уопште није важно?) да са губитком језика и писма губе своја национална обележја. (Упитајте некога Србина који пише латиницом због чега то чини, вероватно ће вам одговорити исто што и мени продавац на пијаци „Тако ми лакше!“ – прим. аут.)

Ако је веровати прошлогодишњој анкети, у Србији 47,3% грађана пише латиницом, 36,2% српским писмом, док 16% испитаника каже да подједнако користи и једно и друго писмо. Пошто у Србији не живе само Срби, већ и други народи и народности, чије писмо није српска ћирилица, (а у анкети нема података о националној основи испитаника) то се не може са сигурношћу закључити колико је стварно Срба који су одбацили своје писмо. Ипак, није тешко претпоставити да их је велики постотак.

Није нам, међутим, неопходна анкета да се озбиљно забринемо. И без ње је очигледно да је српско писмо на „великој низбрдици“. Довољно је проћи нашим улицама, видети називе продавница, ући у било коју од њих и потражити неки производ на чијем су омоту назив и остали подаци исписани ћирилицом. Тешко да ћемо их наћи и за прсте једне руке. Сви су остали латиничним писмом, сва обавештења у продавницама исто тако – као да је неко забранио коришћење српског писма. У књижарама је све мање књига штампаних ћирилицом, а све више латиничних издања чак и за малу децу (како би се она на време одвикла од српског писма).

Сем неколико телевизијских станица, остале уопште не користе ћирилицу, међу њима и све оне прорежимске које имају националну фреквенцију.

Ако се и не прихвати тврђење да се српско писмо још од завршетка Другог светског рата смишљено и подмукло потискује, није тешко закључити да је све што се са њим дешавало и дешава последица великог немара и покондирености недовољно образованих или оних других, образованих, који се стиде свога писма, језика, а највише порекла. И на све начине покушавају да их забораве и прикрију.

Средином прошле године указао се трачак наде да се забрињавајуће стање српског језика и писма поправи.

Крајем месеца јула у Београду су се састали представници министарстава културе Србије и Републике Српске и одредили полазне основе за усаглашавање законских регулатива о српском језику и ћириличном писму у Србији и Српској.

Њихов заједнички став је да су „језик и писмо идентитетско право сваког народа, па тако и српског који живи са обе стране реке Дрине“.

Засад још нема наговештаја о томе колико су представници министарстава културе напредовали у доношењу регулатива о српском језику и ћириличном писму. Не зна се, разуме се, ни када ће се оне преточити у закон, а још мање – када ће он почети да се примењује.

Све је још на веома дугачком штапу и не треба бити велики оптимиста. Безбројни су примери добрих закона који се никако не примењују јер је некоме „тако лакше“.


ИЗВОР: Стање ствари

Подели: