Анализе

Узалуд СДА и муслимани чекају Бајден-пашу – мораће да се помире са постојањем Републике Српске

У САРАЈЕВУ НЕ МРЗЕ СРПСКА ОБИЉЕЖАВАЊА ИСТОРИЈСКИХ ДАТУМА ВЕЋ – СРБЕ

* Дан Републике Српске, Девети јануар, потврдио је да су Срби и Република Српска, били и остали црвена крпа за „зелене“ политичаре СДА и Муслиманско братство у БиХ. Деценијама и годинама, поруке које су долазиле из Сарајева показују да није битно који дан у години Срби желе обиљежити– ниједан није прихватљив

* Чаршија сеири: чим Бајден преузме дужност америчког предсједника ето га на Сарајевској позорници мржње. Ту су за Америку остали недовршени најважнији послови: укидање Републике Српске и Хрватских кантона; смјена Предсједника Додика, дисциплинирање Драгана Човића и много других мјера, које су „мудре“ Сарајлије схватиле као планирани и гласно најављени „велики ресет“

* Пред Бајденом стоји неколико опција. Прва је: политичка акција на поништењу Дејтонског споразума, у парламенту БиХ или на некој новој међународној конференцији. А друга: ратна опција и окупација Републике Српске уз помоћ муслимана. Те малоумне опције и планови, неће се реализовати, али ће се наставити деструкција, по инерцији давно покренутог процеса, тихе ревизије Дејтона

* Данас је, са Бајденом и без њега, опција укидања Републике Српске, потпуно мртва и потрошена па служи више као алиби СДА и Бакиру да оправдају страдање и пут који је био погрешан а на који су довели Бошњаке

* Неоствариви циљ прихватљивог унутрашњег уређења, које је Алија Изетбеговић осмислио у политичком манифесту званом Исламска декларација“, и даље ће остати само далеки сан, али и залог нестабилности, будућих сукоба и мржње у БиХ

____________________________________________________________

Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

АМЕРИКА је у кризи – незапослена, осиромашена и у грчу унутрашњих подјела и сукоба.

Односи са готово цијелим свијетом уопште нису добри – Кина и Русија су дефинисане као непријатељи; Европска Унија као конкурент и штеточина, а Иран као царство зла које треба уништити.

Приче о „америчкој демократији“ су постале прошлост: слобода штампе је уништена корпорацијском одлуком, југ и сјевер зенље су у клинчу пробудили расне подјеле а крађа изборних гласова, од Капитола је начинила Мајдан.

А тек, Операција „Ковид-19“; урушавање свјетске економије, уништавање људских слобода, друштвени инжењеринг и насилно вакцинисање, затварање и застрашивање људи, забрана кретања, све је креирано и дириговано из корпорацијске Америке, а друге и нема.

И коначно смјена власти, коју у Сарајеву, очекују са надом и усхићењем мајмуна, коме се нуди банана.

Чаршија сеири: чим Бајден преузме дужност америчког предсједника ето га на Сарајевској позорници мржње.

Ту су за Америку остали недовршени најважнији послови: укидање Републике Српске и Хрватских кантона; смјена Предсједника Додика, дисциплинирање Драгана Човића и много других мјера, које су „мудре“ Сарајлије схватиле као планирани и гласно најављени „велики ресет“.

Дан Републике Српске, Девети јануар, потврдио је да су Срби и Република Српска, били и остали црвена крпа за „зелене“ политичаре СДА и Муслиманско братство у БиХ. Деценијама и годинама, поруке које су долазиле из Сарајева показују да није битно који дан у години Срби желе обиљежити– ниједан није прихватљив, јер у Сарајеву не  мрзе прославе већ Србе.

Покушај новог црногорског премијера да Републици Српској честита рођендан претворио се у правдања из Подгорице, након медијске агресије из Сарајева, у којој су учествовали сви могући муслимани: они латентни попут Комшића као и они, агресивно и јавно радикални.

Познати „Сарајевски Катон“ у лику „Принца исламизма“ – Бакира од Алије (Изетбеговића), потрудио се да порука буде јасна:„ceterum censeo Rem Servica esse delendam“ – наравно: „Републику Српску треба уништити“.

Сарајево се годинама упињало да Српске не буде или да је буде у што мањем капацитету, али то просто, није ишло.

Зато, пред Бајденом, стоји неколико озбиљних опција.

Прва је: политичка акција на поништењу Дејтонског споразума, у парламенту БиХ или на некој новој међународној конференцији. А друга: ратна опција и окупација Републике Српске уз помоћ муслимана.

Те малоумне опције и планови, неће се реализовати, али ће се наставити деструкција, по инерцији давно покренутог процеса, тихе ревизије Дејтона. Запад ће се и наредних година ангажовати у смјеру одузимања овлаштења РС-у у корист наводно заједничког нивоа, што показује и нацрт нове резолуције Европског парламента којом се БиХ позива на уставне реформе.

Наратив о штетности ентитетске подјеле, напори да Република Српска буде марионетски ентитет, из Брисела и Вашингтона и даље ће саплитати БиХ.

Данас је, са Бајденом и без њега, опција укидања Републике Српске, потпуно мртва и потрошена па служи више као алиби СДА и Бакиру да оправдају страдање и пут који је био погрешан а на који су довели Бошњаке.

Јасно је да је Република Српска, реалност с којом ће се СДА и сви муслимани у БиХ морати кад-тад помирити.

Нема „великог ресета“ и нема повратка на старо.

Ентитетска подјела, у ствари, није никада представљала проблем: она је управо посљедица тешких друштвених сукоба и мржње која стројевим кораком наступа из Сарајева и у коју су корумпиране елите укључиле цијели народ, залуђујући га нереалним обећањима и плановима.

Зато се водио рат: због политичког уређења, народног, животног простора. Зато је стотину хиљада људи погинуло.

Није могло мирно јер је мржња била и остала, константа муслиманско-српских односа, од Османског царства до данашњих дана.

Наглашено оспоравање Дејтонског споразума, као Уговора потписаног под присилом и покушај „повратка на старо“, почива на традиционалној заблуди о грађанској и унитарној природи Социјалистичке Републике БиХ, која је била прави бастион комунизма, примитивни цивилизацијски болесник и подјељена земља.

Устав СР Босне и Херцеговине, од 25. фебруара 1974. године, пројектован је као обични, идеолошки галиматијас, у који су нагуране партијске визије власти радничке класе.

Тај Устав, као и сви проглашени послије 1946. године, представљали су комплот малоумних идеолошких премиса атеистичке номенклатуре, партијског програма и списка процедуралних жеља и планова у областима које, никада, у било којој држави, ниједан Устав, није покушавао уредити.

Вјерујем да се бивши Предсједник Уставног суда Француске Бадинтер, горко насмијао и заплакао знајући да таквој неписменој свјетини, која се политички и правно развијала у оквиру таквог уставног смећа мора даровати право на сецесију од Југославије и самосталну државу.

Али, чак и такав, партијски Устав, није могао заобићи народе и њихова права. Он у својој Преамбули наводи да су: “народи Босне и Херцеговине – Муслимани, Срби и Хрвати … створили услове за богатији и свестранији социјалистички развитак народа и народности БиХ”.

Посебну пажњу, мора да изазове одредба Устава: „У Босни и Херцеговини је у службеној употреби српско-хрватски, односно хрватско-српски језик ијекавског изговора, а ћирилица и латиница су равноправна писма“.

У Основним начелима (И) Устава СРБиХ се каже да су “народи Босне и Херцеговине – Срби, Муслимани и Хрвати и припадници других народа и народности, заједно са другим народима и народностима СФР Југославије, успоставили (су) револуционарну народну демократску власт и у оквиру Федеративне Републике Југославије створили Народну Републику Босну и Херцеговину”.

Ова Уставна интерпретација државности БиХ коначно руши чаршијску дефиницију обнове хиљадугодишње државности коју политички кругови у Сарајеву, траже копајући по маргинама Дејтонског споразума.

Унутар ове дефиниције о створеној државности и улози народа у њој, лежи неприкосновено право народа на самосталност и сувереност, па зато овог Устава СР БиХ, већ одавно нема доступног у јавном простору.

У петом одјељку Основних начела, у коме се говори о класном карактеру власти као посебном облику диктатуре пролетаријата у СР БиХ, у једној алинеји је наведено да радничка класа то осигурава “остваривањем сразмјерне заступљености народа и народности у скупштинама друштвено-политичких заједница”.

Синтагма “народи Босне и Херцеговине и припадници других народа и народности” у Основним начелима (1) употријебљена је и у осталим одјељцима Основних начела, у којима се говори о остваривању суверених права и класних и националних интереса, провођењу политике мира, а против агресије и рата, организовању општенародне одбране, утврђивању и провођењу спољне политике и сарадњи с органима и организацијама других држава.

Каква безизлазна ситуација: и Устав „Црвене Републике БиХ“ гарантује равноправност народа и народности”.

Народима СР БиХ – Србима, Хрватима, Муслиманима, и припадницима других народа и народности осигуравају се услови за афирмацију националних вриједности, за слободно испољавање националних посебности “у складу са потребама заједничког живота” и социјалистичког развитка, учвршћивања братства и јединства, као и “сразмјерна заступљеност у скупштинама друштвено-политичких заједница”.

С обзиром на уведено уставно начело о сразмјерној заступљености народа и народности БиХ, у скупштинама друштвено-политичких заједница, Амандманом LXI ово начело је проширено и на органе које оне бирају, као и на Предсједништво и друге државне органе. Уставни закон  (1990. године) за провођење Амандмана LIX-LXXIX на Устав СР БиХ, чл. 19. до 22., уредио је детаљније  примјену одредби Амандмана LXI, о сразмјерној заступљености народа и народности Босне и Херцеговине:

„…Сматра се да је сразмјерна заступљеност народа БиХ – Муслимана, Срба и Хрвата осигурана, уколико остварена сразмјера не одступа више од 15%, за одборнике скупштина одговарајуће друштвено-политичке заједнице, односно за посланике у Вијећу грађана Скупштине СРБиХ, у изборној јединици, на основу пописа становништва обављеног прије провођења избора“.

Амандманом LXX, тач. 10. по први пут, образован је Савјет за питање остваривања равноправности народа и народности БиХ.

Предвиђено је да се за чланове Савјета бира једнак број посланика из реда припадника народа БиХ – Муслимана, Срба и Хрвата, као и одговарајући број посланика из реда других народа, као и оних који се нису национално одредили, а живе у БиХ. Одлука се доноси сагласношћу чланова из реда свих народа и народности.

Такођер је предвиђено да се двотрећинском већином укупног броја посланика, у скупштини СРБиХ, донесе закон којим ће се регулисати састав, ђелокуг и начин рада Савјета. Истим Амандманом наведена су и питања која ће Савјет моћи разматрати: равноправност језика и писма; организовање и ђеловање културних установа и институција које имају посебан значај за испољавање и афирмацију националних посебности појединих народа и народности и доношење прописа којим се осигурава остваривање уставних одредби којима су изричито утврђени принципи равноправности народа и народности.

Ако најмање 20 посланика сматра да се предложеним прописом или другим актом из надлежности Скупштине СРБиХ нарушава равноправност народа и народности, приједлог о којем Скупштина одлучује, утврђује Савјет.

На приједлог Савјета, о питању од интереса за остваривање равноправности народа и народности Босне и Херцеговине, Скупштина СРБиХ одлучује двотрећинском већином укупног броја посланика по посебном поступку утврђеном Пословником Скупштине СРБиХ.

И овај Устав Алија Изетбеговић, Млади муслимани и исламистичка интернационала уз подршку либералног Запада, срушили су, са циљем изазивања што крвавијег расплета Југословенске драме.

Незаконито и противно вољи српског народа је донесена наводна „Резолуција о суверености БиХ“, незаконито и неуставно је организован Референдум о државности БиХ, на коме је гласало, 64,3 % грађана БиХ.

Иако је Устав регулисао нужност учешћа на референдуму најмање двије трећине „радних људи и грађана“, у Сарајеву су израчунали да је са 64 %, то остварено.

Шта у оваквим околностима може и жели урадити Бајден: Бошњачка политика и цјело друштво нису само против Дејтонског уређења БиХ, него против сваке државне организације, па и ове, на коју би да врате точак историје.

Исламско друштво и исламска власт, као неоствариви циљ прихватљивог унутрашњег уређења, које је Алија Изетбеговић осмислио у политичком манифесту званом „Исламска декларација“, и даље ће остати само далеки сан, али и залог нестабилности, будућих сукоба и мржње у БиХ.

И двомилионска глава народа, на пању, као аманет.

ИЗВОР: http://fakti.org/globotpor/galijasevic-uzalud-sda-i-muslimani-cekaju-bajden-pasu-morace-da-se-pomire-sa-postojanjem-republike-srpske

Подели: