Анализе

ПОБЕДА ЈЕ НАША – ЈЕР ЈЕ С’ НАМА БОГ

  • Слушам једног нашег јутјубера антиглобалисту и свака му част на здравом разуму. И људском достојанственом ставу. Један од прилично главних показатеља болести комунизма и сличних сатанских идеологија је губљење човекове личности, њена потпуна умртвљеност и чекање да нешто падне с’ неба, а човек да седи, попут каквог идиота, и ваљда – тако седећи, дочека то нешто. Такав ретард-став у блиској је вези са идиотском девизом „Шта је мени држава дала?“, која је потпуно супротна од оне људске и достојанствене „За краља и Отаџбину!“

ПИШЕ: Ивана Стојановић

Дакле, у време комунизма човек је себе дигао, условно речено, до неслућених висина и ваљда тако, краљевски узвишен, почео да заслужује да му се нешто да. За разлику од те сорте, у краљево време се држави давало и није се од ње очекивало, за државу се храбро гинуло, за државу се плакало, за државу се давало последње што се има. Зато што су људи били личности, боголики и такав став и имали. Кад се појавила насилничка мајмунолика теорија, људе је себи уподобила и они су тако изврнули појмове и – у огромној мери је то остало до дана данашњег. Стално нешто треба да се чека од другог.

Наравно, највећи део нас чекао је амерички расплет навијајући да Доналд Трамп успе нешто да уради али мафија или милијардерска терористичка организација звана „дубока држава“ потпуно бескрупулозно, као што видимо, покушава да наметне своје. Е, сада, кажу неки (РЕАЛНО), подељени у две групе: дође ли Бајден: угасили смо га. Прва група, види ствари реално али малодушно: долази Бајден, све се распада, ми смо готови па хајде да легнемо у сандук и чекамо смрт јер је ионако све пропало. Друга група каже: У реду, долази Бајден, и ПРОБАЋЕ да Србима запржи чорбу, али, да ли све зависи од Бајдена? Па не зависи. Бајден и ми не зависимо ама баш уопште једни од других. Он може да дође, ради и каже шта хоће. Наш став према Бајдену нема никакве везе са тим шта он хоће или неће. Наш став има везе искључиво и само са нама.

Подсетила бих се једног интервјуа нашега хероја, националног великог хероја деведесетих, генерала Ратка Младића, када га један новинар пита: „Шта ако полете авиони…“, а, он му, између осталог, врло сигурним ставом каже: „Бранићемо се, к’о што смо се и до сад бранили.“ И још ћу подсетити на његове речи: „За нашу судбину србску – одговорни смо само ми…“ Малодушни људи ће рећи: „А ко су они, а ко смо ми? Ко се може супротставити тој сили?“ Да је краљ Петар постављао то питање, ми данас не бисмо имали најблиставију историју на свету, ни хероје те исте историје којима се дивио читав свет, нити, пак, своју земљу, већ би се звали Никоговићи, из Никоговићије, беднији од каквог племена незнабожачког итд, итд. Ми данас не бисмо имали Дражу и светли ореол такве једне људске и војничке величине, да је Дража постављао то питање…итд, итд. Треба се узети у памет.

Генерал Младић је то рекао једним православним ставом: „Туђе нећемо, своје не дамо!“ Јер, нити кога ми нападамо, нити смо ми ти који иницирамо било какве конфликте и слично. То ради други. А ми, вероватно, треба да ставимо руке у џепове и чекамо да нас пококају, једног по једног… Не заваравајте се. То нема ништа са Православљем. Став: “Ми смо мали“ (читај: јадни, бедни и беспомоћни), то није православан став. Нити смо ми икад били друкчији, нити они. Ми смо увек били мали (по броју становника у поређењу са њима), они су увек били велики (по броју становника у поређењу са нама), увек су имали исте претензије, и ништа ту није ново, осим што је свака епоха имала своје рухо. Сценографија различита, сценарио исти.

Али, тада смо били храбри, тада смо били Срби, тада смо знали шта бранимо а сада смо заборавили и шта смо и ко смо и шта бранимо. Вољно. Јер, комунизам је тако ушушкао људе, све скупа са девизом: “само да рата не буде“, да смо ми, од хедонизма, конформизма и сличних мозгоиспирачких теорија изгубили људски облик, изобличили се, претворили се у корњаче, мајмуне, скакавце, само не људе. Осим тога, та девиза „ми смо мали“ је одрицање од Бога у самој својој суштини. Будући да је Бог на страни правде а не силе, јасно је ко овде има Бога за савезника, и Њега није много брига да ли си мали или велики. Велика је била и Аустроугарска па се Дрина плавила од аустријских шињела, након Колубарске битке, али су мали застрашени срби (намерно пишем малим словом) ту историју заборавили. Тим ставом, човек се одриче Бога, страх се ставља испред истине и човек показује крајњу гордост надајући се само на себе и калкулацију: ко је мали а ко велики. Да су тако рачунали славни наши преци и сви мали народи овога света, зар до сада не би остали само велики? Пустите се тих дечијих будалаштина.

Једној генерацији треба болно саопштити: нема више комунизма. Нема играрија. Циркуска представа је завршена: та-дам! Остало је зрело размишљање. Озбиљно. Достојанствено. Имамо непријатеље и увек смо их имали. Од нас зависи како ћемо се поставити. То треба да схватимо. А не да бежимо у мишју рупу и тамо плачемо, кукамо, јаучемо као размажено дете коме је неко отео играчку.

Неко би рекао: Али ми више немамо војску… у реду. Да ли је, након слома војске краљевине Југославије Дража Михаиловић на Равну Гору дошао са гарнизонима војске, 576 топа, 1234 митраљеза и Бог те пита колико авиона и сл.? Не, дошао је, малтене, ненаоружан, са десетак људи… Дакле, НИЈЕДНА али НИЈЕДНА историјска чињеница није на страни дефетиста. Увек, увек смо ратовали са мањком наоружања, са много непријатеља, увек смо били мали и сиромашни али је наш војник, наш сиромашни, непознати, али пред БОГОМ велики војник, док је седео у рову, у срцу и души јецао стихове исклесане на улазу у Студеницу: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с’ вама! (А.Шантић) и зато је УВЕК био на страни победника на крају. То је одлика Срба, правих Срба. Да се има вера.

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…

То је Православље. А не калкулација, ко је колико велики, ко колико мали, ко има пет пушке, ко два митраљеза…наравно, обавеза је да се за преговарачким столом учини све како не би дошло до пушке и митраљеза али, и када је долазило-није долазило од нас, него управо од тих који би да нам отму, да нас ишчупају из корена, да нам промене име и лични опис… Е па, неће моћи. То је православни одговор. Неће моћи. Сад неком падне на памет да поништава Дејтонски споразум, да поклања (КОЈЕ МУ ДЕДА НИЈЕ ОСТАВИО У ЛИЧНО НАСЛЕДСТВО) Косово и Метохију коме хоће, сутра да да Ниш, Чачак (као да им је он власник), не знам, нама ваљда да купи карту без повратка на Месец… шта, ми треба то да поздравимо? Да се понашамо као имбецили? Не, ако има мало људског у нама, ми треба да будемо зрели људи и да се зрело понесемо према искушењима која ће можда доћи, а Бајден, они несрећници из окупираног и ничим заслуженог – а поклоњеног им Сарајева нека, да простите, лапрдају шта хоће… њихово је да раде – шта је њихово.

За мене битка није завршена. Она тек почиње. Не спашава нас Трамп (а хвала му што се, у име целог света, одупрео сили зла), спашавамо се оним чиме смо се увек спашавали: нашом вером у живога Бога, а вера носи наду а не малодушност, до коначне победе – овде или у другом свету. Нека би Господ Бог дао да се тешки окови малодушја скину са што више србских душа, да Срби коначно прогледају и схвате: нека и један мали малени Србин прогледа, и он је драгоцен у Божјим очима, и он се важи. Победа је на крају наша, браћо и сестре. Јер је с’ нама Бог.

„…и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с’ вама…“

Подели: