Анализе

ОЧИГЛЕДНА И КОНАЧНА ДРЖАВНА ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ

  • Ових дана пословно сам боравио у селу Слатина , а то је  негде на средини између Уба, Ваљева и Коцељеве. Свугде видим само хрватску латиницу, а њоме је означен и Негића пут. Из тих Негића су 1914. отишла у Велики рат седморица, а вратила се тројица. Кад год пролазим тим крајевима помислим како је аустроугарска чизма газила српску земљу. Најопаснији у убијању српске нејачи су били Хрвати из Загребачке вражје дивизије. Истим њиховим бајонетима су скидани забрањени ћирилички исписи на улицама,  и замењивани хрватском латиницом. Владала је она све до налета славне српске војске 1918. са ћириличким пуковским заставама

АУТОР: Немања Видић,  Календеровци, Република Српска

Исто се поновило и 1941.г. када је хрватски поглавник Анте Павелић својом првом наредбом забранио ћирилицу Србима тамо где је он владао.

И много пре 1918. Марија Терезија је забрањивала Србима ћирилицу у својој царевини, а због ње први пут је робијао Светозар Милетић.

Па како је било могуће да Срби избаце из сећања своје који се нису вратили из Великог рата, а којима су пре доласка на власт комуниста подизали ћириличке споменике крајпуташе? Кад су њихови  гинули, владар ондашње БиХ аустроугарски генерал Стјепан Саркотић (родом од Вареша)  говорио је да Србима треба одузети ћирилицу као борбено средство, и да је она страно тело истока у борбеној зони запада. Како су Срби могли да пригрле као своје оно што је некад било окупационо и насилно, и да то данас у српском правопису називају српским у ситуацији када је ћирилице у њиховом видокругу мање од 5 %?

Узрок наведеном стању је то што већ стотину година нема истинске српске државе која би бринула о националним вредностима, каква је у првом реду српска ћирилица. Изгледа да је у Великом рату изгинуло највредније српско, јер се оно преостало определило за југословенство на штету свог српства. Од тада до данас нема истинске српске елите.

Краљ Александар је желео помирење са Хрватима у толикој мери да се бавио мишљу да избаци ћирилицу из српских земаља, али га је од тога одвратио његов учитељ председник Српске краљевске академије Александар Белић  (изворно Weiss). Ћирилица је ипак остала неприкосновена код Срба, па је он у својој граматици из 1940. (коаутор Жежељ ), написао да се ми Срби служимо ћирилицом , а наша браћа Хрвати и Словенци латиницом. Међутим, доласком на власт комуниста он је морао „променити плочу“ да би остао жив. Наиме, за време немачке окупације дао је јавну подршку генералу Милану Недићу  а ипак је остао жив, иако су после партизанског играња козарачког кола на Теразијама многи угледни Срби остали без главе без икаквог суђења и доказивања кривице.

Комунистичка власт је укинула краљевску академију и поставила Белића за председника и нове Титове САНУ. Овако јој се одужио : већ 1953.г. он је српски језик преименовао у српскохрватски, па САНУ и данас ради на Речнику српскохрватског књижевног и наредног језика, уместо српског језика. Па када данас о томе ћути чак и родољубива српска елита, не треба се чудити што она ћути и о окупацији Срба хрватским писмом.

Следеће године Белић је направио нови искорак, смртоносан по ћирилицу, када је пристао да у нови политички српскохрватски језик буде уведена као равноправна и хрватска латиница. (Новосадски књижевни договор са Хрватима, кога су њихови лингвисти напустили још 1967.г. , а данас времешни Титови српски лингвисти не само да га нису напустили него су – противно Уставу Србије – српским правописом хрватску латиницу прогласили другим српским писмом).

Наредни патријарх српске лингвистике је постао академик Павле Ивић. Он је у Коларчевој задужбини рекао пред стотину људи (има још живих сведока), да би се ради слоге са Хрватима одрекао и ћирилице и екавице.

Ивић је пристао да буде председник Одбора за стандардизацију српског језика уз услов да његов заменик буде академик Иван Клајн. Овај је касније радосно јавно рекао да је латиница већ победила ћирилицу, која је остала још само као режимско писмо. А зна се: кад падне режим, пада и његова ћирилица.

Наведена „елитна“ тројка је дала „научну подршку“ властима у несрпској држави у спровођењу пројекта замене српске ћирилице хрватском латиницом, у циљу удаљавања Срба од православне ћириличке Русије и приклањања Западу, па је могуће да до данас није спроведена уставна норма у Србији о језику и писму која гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“.

При описаном стању ствари власник једне радње у селу Слатина жели да ме обрадује вешћу да је нови градоначелник Бања Луке наредио коришћење ћирилице тамо где се њега пита. Много времена проводим за воланом слушајући Радио Београд, па сам се зачудио што то нисам чуо, иако знам да тај радио има много важнијих тема и вести, па редовно јавља колико поена, скокова и асистенција је остварио Јокић у америчкој кошаркашкој лиги, али никад ништа о ћирилици. На том радију никад нисам чуо ниједну руску песму, а што је итекако повезано са православљем и ћирилицом. Зато упитах раздраганог Слатињанина где је чуо за ту бањалучку сензацију. Рече да је прочитао у Политици, па у њој нађох шта је тачно рекао градоначелник Станивуковић:

        „Моје опредељење као градоначелника Бањалуке биће читава стратегија и правац који ћемо дефинисати, а све са циљем очувања ћирилице и рада на једном важном пројекту да што више јавних установа или предузећа негују наше писмо, а свој ауторитет као градоначелник искористићу да на натписима поред имена јавних предузећа која су сада на латиници, буде истакнута и ћирилична верзија.“

Млађани Станивуковић је индиректно рекао да је ћирилица српско писмо  („негују наше писмо“ ) и да држава Република Српска форсира хрватску латиницу (јер су јавна предузећа у државном власништву), али он не каже да ће она бити враћена Србима као њихово једино национално писмо, него да ће бити „очувана“. Као да је она нека ретка зверка, попут вукова или медведа. Те зверке знају да буду опасне када се много намноже, па да видимо до које мере Станивуковић предвиђа (дозвољава) уплив опасне ћирилице у светлу будућност Срба: да „поред имена јавних предузећа која су сада на латиници, буде истакнута и ћириличка верзија“.

Пре ове изјаве Станивуковића нико од политичара и лингвиста се није усудио да поравна хрватску латиницу и српску ћирилицу. Ишло се само дотле да је ћирилица примарно српско писмо, што подразумева да постоји још једно, али се избегавало рећи да је то иста она латиница која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској. А поготово се избегавало приметити да то „секундарно“ писмо већ деценијама влада над Србима са преко 90% удела! Сада држава пристаје на пола-пола, да би сутра све било на туђем писму. Друг Тито више не влада Србима, сада влада другарица хрватска латиница!

Дакле, не тражи се да ћирилица буде враћена српском народу, онако како је то тражио легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић:

„И у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави, владало њено национално писмо – ћирилица …“

„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

Осим академика Лукића нико други из „елите“ није тражио да ћирилица буде враћена Србима, него само да ње буде који проценат више, свакако испод 50%, иза или испод хрватске латинице. „Великодушно“ се хтело помоћи чајем слабашној ћирилици, као да се већ није знало због чега она вене. Итекако су то знали лингвисти који су школовани народним новцем, титулисани и плаћени да би бринули  о тако значајној српској националној вредности, али им је била преча југословенско-српскохрватска латиница. Видимо то и из писања универзитетских професора Војислава Максимовића и Алексе Бухе у обновљеном Календару Просвјете из 1992.г. , који су заговарали ћирилицу само до Титове равноправности писама, а која неумитно води нестанку српског писма. И то у време када је Република Српска већ рођена у ћирилици заслугом понајвише двојице српских великана Радована Караџића и Момчила Крајишника.

О поменутом нацрту Устава Лукић је писао још 1990.г., када је и усвојен, али никада није спроведен. Као што није спроведена ни напред наведена данас важећа уставна одредба о језику и писму из 2006.г. Неће ни бити спроведена јер председник Србије јавно говори исто оно што и српски језички стручњаци, а што је противно Уставу: требамо чувати ћирилицу,  али је наша и латиница! Та латиница је плански и уведена у српски језик управо зато да би ћирилици била одузета национална вредност, без чега она постаје само једно од два средства за записивање језика, па као таква обезвређена не може да опстане.

Девет година пре појаве Станивуковића (25.новембра) у Бањој Луци , у организацији АНУРСА-а , одржан је Округли сто „Језик и писмо у Републици  Српској“. Закључак 2. тог скупа је гласио :

      „ 2. Пошто је насилним чином високог представника у БиХ из Устава Републике Српске (амандманом LXXI ) избачен назив језика, неопходно је не само ускладити него и појачати научне и политичке активности да се у службеној употреби у Републици Српској прогласи српски језик (ијекавског и екавског изговора ) са ћирилицом као примарним писмом. Статус осталих језика и латиничног писма регулисати посебним Законом о употреби језика и писма.“

После наведеног закључка објављен је на интернету мој текст „Лингвисти одржали опело ћирилици“, јер је „наука“ Републике Српске још више отворила већ одшкринута врата за улазак хрватске латинице у службену употребу. Наиме, док се стално говори о сједињавању култура Србије и Српске,  у Србији хрватска латиница још није ушла у службену употребу, јер то није дозвољено српским Уставом , а у Републици Српској је то већ увелико спроведено. Тамношњим школованим Србима је ближе оно што вреди у Загребу, Сарајеву и Подгорици, него оно што је макар трасирано у Београду Уставом Србије, ако не и спроведено.

Неподношљива је тишина родољубиве елите  поводом  нестајања ћирилице, односно њено јавно изјашњавање да је свеједно „само ћирилица“  или „примарност  ћирилице“, јер је током те вишедеценијске примарности ћирилица сведена на једноцифрени проценат. Чак и родољубиви сајтови одбијају да објављују текстове о српској самоиздаји ћирилицом! Ипак верујем да ће ово писање подстаћи неког паметног и утицајног у Републици Српској на размишљање да отпор очекиваним новим нападима са запада можемо пружити само показивањем да чврсто и заједно стојимо иза својих културних националних вредности, каква је у првом реду света српска ћирилица. Ако виде да и без њиховог притиска пристајемо на 50% државне ћирилице схватиће да смо разбијени и у потпуном расулу, да нам ћирилица више није лице наше државе као у време њеног стварања, па ће и они – уз нашу свесрдну помоћ – наставити са растакањем  националног бића све до рушења државних темеља. Ако Милорад Додик бескомпромисно стоји иза става да је Република Српска против сарајевског унитаризма, зар није последњи час да то покаже делом, и то тако што ће посебност српског идентитета бранити државним неговањем идентитетске ћирилице, уместо што се сада навелико форсира унитарна хрватска латиница.

О Божићу, лета господњег 2021.

Подели: