Анализе

БЕЛЕШКЕ О ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ КОСМЕТСКИХ ШИПТАРА

ФОТО: Скендербег, поарбанашени Србин Ђурђе Кастриот (15. век)

  • Гопчевић се дотиче и сложеног питања етничког конвертитства, понекад праћеног елементима својеврсне етнопатологије, те за етнички састав становништва Ђаковице запажа да су ово „све сами поарбанашени Срби! који спадају међу највеће фанатике, као што је обично случај код одметника“. (А то је већ време када се и у француској публицистици указује на рушилачку снагу шиптарског елемента на Космету.)
  • Као добар познавалац етничког стања на ширим балканским просторима, аутор и у северној Албанији препознаје снажан супстратски удео српског етникума и очувану свест о српском пореклу код тамошњих Шиптара, укључујући и Србе који живе под етничком мимикријом
  • На појаву етничке мимикрије код Срба у албанским областима скретаће пажњу и Ј. Цвијић, познати балкански путник, географ и етнолог, а због ове појаве истраживачима, посебно страним, морало се чинити да Срба овде има много мање него што их је било
  • И овако узгредно пренети подаци о косметској области тога времена и даље јасно говоре најпре о тадашњој доминацији српског језика и о бројности тамошњих Срба, али и о њиховој верској подељености као основи за њихов све дубљи међусобни културолошки јаз у временима која следе
  • Знатан удео исламизованих Срба у овим подацима говори да ће њихова снажна шиптаризација тек доћи до изражаја и да ће то можда бити релативно спор, али прилично темељит процес у деловима косметске области
  • И овако кратак преглед подсетио нас је на вредне и проницљиве истраживаче који су бар од друге половине 19. столећа обилато сведочили о снажним процесима шиптаризације српског народа на Космету, процесима што су ишли преко масовног (и углавном насилног) наметања муслиманске вере српским староседеоцима

АУТОР: Првослав Радић, Филолошки факултет, Београд

Питање порекла и етничког идентитета шиптарског народа  прилично је сложено и наука на њега не пружа јединствен одговор. Различита виђења порекла овог балканског народа крећу се у широком распону претпоставки, од оних о Шиптарима као староседелачком (старобалканском) становништву до оних о њима као релативно касним досељеницима на Балкану. Тако, ови ставови иду од претпоставки (нордијске, тј. бечко‑берлинске историјске школе) о илирском пореклу Шиптара, односно о томе да потичу од првих илирско‑трачких етничких скупина Старог Балкана, до претпоставки о њиховом досељавању с далеког Кавказа, и појављивању на балканској етничкој сцени тек у 11. столећу. (Осврт на ова питања у светлу критичког преиспитивања неких новијих претпоставки дао је недавно на страницама Балканске геополитике И. Петровић.) Неке новије методе генетичких истраживања, на пример везане за тзв. хаплогрупе (И. Тодоровић), доносе резултате који за сада иду у прилог овом последњем. Но, изостанак јединственог научног става о етногенези не тиче се само шиптарског питања. Ни српски се народ не може похвалити јасном научном поставком о својој етногенези, па ни и у вези с датирањем свога присуства на Балкану, при чему је део ове фактографије изгледа у супротности с оним чему нас упорно покушава научити историјска наука.

Циљ овог кратког прилога, наравно, нема амбицију да се бави овим широким и сложеним темама. Он је далеко ограниченији и тежи да кроз кратки хронолошки пресек етничког састава Косова и Метохије (Космета) последњих векова подсети на тек један детаљ из сложеног мозаика балканских етничких питања. Реч је управо о заступљености српског и шиптарског народа у косметској области, укључујући унеколико и просторе данашње северне Албаније. Познато је, наиме, и на основу историјских и на основу лингвистичких (ономастичких) података (за последње нпр. из пера М. Пешикана, Д. Петровића, С. Пуљахе), да су у косметској области Срби у континуитету присутни најмање од тзв. досељавања Словена на Балкан у 6. и 7. столећу, а свакако довољно дуго да се могу сматрати староседелачким народом. Сведоци оваквог стања су и бројни путописни и етнографски подаци о старом српском косметском становништву. Тако, Словенац Б. Курипешич, као члан једне аустријске делегације, пише у 16. столећу (1531) да се Косовом пољем, које се простире дуж Албаније, путовало три дана, да су у њему велика и лепа села с обрађеном земљом, и скоро у сваком селу црква, на челу са свештеником. Приказивач Курипешичевог путописа, Аустријанац Г. Невекловски (2010), на основу овога закључује како „продирање Албанаца и исламизација Косова почињу тек касније“, што потврђују како турски дефтери, тако топономастички материјал из ове области. Реч је, заправо, о својеврсној шиптарској колонизацији, углавном организованој и насилној, у којој је знатан део овог народа (тада исламизован) учествовао као ударна песница Отоманске империје у њеном продору на север, чему је прва препрека било управо српско православно становништво Косова и Метохије.

Ипак, и када је реч о потоњем масовнијем повлачењу српског косметског становништва, у питању није било тек његово механичко смењивање шиптарским колонизаторима, ма колико поједини етномиграциони подаци (нпр. везани за Велику сеобу из 1690. год.) апокалиптично звучали по српску страну. Ради се о много сложенијим међуетничким процесима у новонасталим околностима између балканског становништва ове области, пре свега српског и шиптарског.

Етнички односи на Космету друге половине 19. столећа

Половином 19. столећа В. Караџић је област Косова и Метохије и поречје Бојане (размеђе Албаније и Ц. Горе) убрајао у етнички српске крајеве, уз напомену „да се још не зна докле има Срба у Арнаутској и у Маћедонији“ (Срби сви и свуда, 1849). У истом ће духу у то време наступати и неки други, страни истраживачи. Тако ће Рус А. Гиљфердинг у деловима свог познатог путописа Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији (1859) на више места указати на присуство српског косметског становништва и његове упечатљиве материјалне и духовне културе, али и на његов тежак положај и расељавање због шиптарске самовоље и тираније. Ово ће у делу стране науке бити јасно препознато, па ће А. Убићини поред Кнежевине Србије и све покрајине око ње препознавати као српске (1864), међу којима је и „Стара Србија са делом Албаније са већим бројем места и историјским сећањем“, а Е. Дени у то време истиче да је простор између Дурмитора, Проклетија, Шар‑планине и Скопске Црне Горе место настанка српске нације (М. Екмечић). Наш често заборављани М. С. Милојевић, велики балкански путник и један од првих представника аутохтонистичке историјске школе у нас, пише пред Српско‑турске ратове (1872), у још увек романтичарском духу тога времена, о „најчистијем типу“ српскога говора сачуваном у призренској, тетовској, дебарској и делом кичевској нахији, дакле у појединим говорима југа Космета и северозапада и запада Македоније. Милојевић је, између осталог, задужио српску науку бројним етнографским подацима о народносном и верском саставу становништва које пружају његове књиге путописа из Старе Србије. На основу њих је М. Вемић у наше време (САНУ, 2005) саставио етнографску карту Косова и Метохије тога времена, у вези с чим је рецензент акад. В. Стојанчевић, поред указивања на одређене недостатке у Милојевићеву раду, изнео и низ похвала његовој фактографији, у доброј мери потврђеној потоњим етнографским истраживањима.

Крајем 19. столећа Старом Србијом и Македонијом прокрстарио је С. Гопчевић, познати српски интелектуалац тога времена, бечки новинар и публициста, балкански етнограф, неуморни европски (и не само европски) путник и полиглота, и још много тога. Након својих путовања Гопчевић је на немачком објавио књигу у два дела, Стара Србија и Македонија, која ће у нас убрзо бити преведена (1890). За наше питање је од посебног интереса први део књиге у којем налазимо бројне етнографске и статистичке податке о етничком саставу различитих насеља кроз која је аутор пролазио, што је као метод садржано у радовима и пређашњих (нпр. код А. Гиљфердинга) и потоњих аутора (нпр. код Ј. Цвијића). Тако, Гопчевић у 27. поглављу (Призрен и Ђаковица) истиче да је Призрен, после Солуна највећи град на западном Балкану, у то време имао око 60.000 становника – у етничком саставу аутор бележи (у његовој терминологији) 6000 Османлија, 1200 католичких Арбанаса, 3000 мухамедовских Арбанаса, 11.000 хришћанских Срба, 36.000 мухамедовских Срба, 1500 арбанашких Срба, 700 Цинцара, 800 Цигана. Аутор критикује поједине истраживаче који су уместо Срба у Призрену видели Грке или Бугаре, али потцртава појаву широке денационализације српског народа, заправо његово претапање у друге народе (нпр. овде 1500 арбанашких / поарбанашених Срба и чак 36.000 мухамедовских Срба). За суседну Метохију бележи доминацију „арбанашког“ становништва, али уз констатацију: „Истина, ово нису прави Шкипетари, него махом поарбанашени Срби“. Конкретно, за Ђаковицу (Ђаково) бележи да је била „некада знаменита српска варош“, а у то време већ увелико шиптаризована, с тек 16 кућа „хришћанских Срба“ (100 житеља) и огромном већином „мухамедовских Арбанаса“.

Идући за овим подацима, Гопчевић се дотиче и сложеног питања етничког конвертитства, понекад праћеног елементима својеврсне етнопатологије, те за етнички састав становништва Ђаковице запажа да су ово „све сами поарбанашени Срби! који спадају међу највеће фанатике, као што је обично случај код одметника“. (А то је већ време када се и у француској публицистици указује на рушилачку снагу шиптарског елемента на Космету.) Као добар познавалац етничког стања на ширим балканским просторима, аутор и у северној Албанији препознаје снажан супстратски удео српског етникума и очувану свест о српском пореклу код тамошњих Шиптара, укључујући и Србе који живе под етничком мимикријом. На појаву етничке мимикрије код Срба у албанским областима скретаће пажњу и Ј. Цвијић, познати балкански путник, географ и етнолог, а због ове појаве истраживачима, посебно страним, морало се чинити да Срба овде има много мање него што их је било.

И овако узгредно пренети подаци о косметској области тога времена и даље јасно говоре најпре о тадашњој доминацији српског језика и о бројности тамошњих Срба, али и о њиховој верској подељености као основи за њихов све дубљи међусобни културолошки јаз у временима која следе. Знатан удео исламизованих Срба у овим подацима говори да ће њихова снажна шиптаризација тек доћи до изражаја и да ће то можда бити релативно спор, али прилично темељит процес у деловима косметске области.

Косметска етничка слика првих деценија 20. столећа

Крајем 19. столећа на Косову је боравио и Б. Нушић, познати српски књижевник и дипломата. Од 1889. године био је вицеконзул и конзул у Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини, где је провео десетак година. У својим писмима србијанској влади фактографски прецизно описује тежак положај Срба у Косовском вилајету и зулуме који се над њима спроводе. Године 1902. објавио је књигу под насловом Косово, Опис земље и народа. Она има три дела, а сваки од њих више поглавља у којима се говори о природним, етничким, друштвеним, културним и другим одликама ове области. Аутор је књигу написао на основу сопствених дугогодишњих вишетематских истраживања, па је она и хроника Косова тога времена. И Нушић, као и његови претходници, поред „Арнаута […] Черкеза, Влаха, Јевреја и Цигана“, бележи бројно присуство „поарнаућених Срба“ и „Срба Османлија“. За праве „Арнауте“ аутор каже да их има мало, док су (сада већ) „поарнаућени Срби […] најбројнији део становништва. Они чине три четвртине становништва Косовског“. Према верском, пак, гледишту (нпр. у Приштинскoj, Вучитрнској, Митровичкој кази), „Мухамеданаца“ је, збирно посматрано, било четири пута више него Срба. Нушићева књига је, чини се, објективно проговорила о стању српског народа на Космету тога времена, скрећући пажњу и на бројна насиља шиптарског (/ шиптаризованог) становништва над Србима, нарочито након Српско-турског рата, те и на наставак протеривања Срба с њихових пређашњих вековних станишта. Аутор указује на „разређеност српског живља, која с дана на дан постаје све то већа“, те на то да се српски живаљ на Косову осећа „све усамљенији и напуштенији“. То је, свакако, било још једно упозорење васколиком српском народу, а пре свега његовој интелектуалној елити.

Доста података о етничком саставу тамошњег становништва донеле су Путне белешке Т. Станковића (1910), нудећи обиље географских и ономастичких података, етнографских записа о тамошњем становништву и његовом етничком и верском саставу, те о његовим предањима и веровањима. Кроз описе становништва посебно се прати шиптаризовани српски живаљ („Арнауташи“), који чини велике невоље православним Србима, док је у исто време он свестан свога српског порекла, као и да је задржао много српских веровања и обичаја. Станковић бележи сликовито „арнауташко“ веровање о том етничком односу: „Ми смо од српске вере далеко, колико љуска црног лука од своје главице“. Аутор се осврће и на повлачење српског језика из употребе у овако отежаним условима. „Пре 30 година, – пише он – о пазарним данима, у Приштини преовлађивао је српски језик, јер се Срби са Косова не беху раселили толико, колико је то наступило после српско‑турског рата 1876., 1877. и 1878. године. Сада се више чује арнаутски но српски језик“.

Српски филолог и историчар Г. Елезовић такође је у овом периоду оставио низ посредних и непосредних података о косметском етничком миљеу. У свом извештају с дијалектолошког путовања из 1911. године, које је предузимао у различитим правцима, полазећи од родног Вучитрна, он, као ни истраживачи пре њега који су пропутовали Косметом, неће одолети да помене страдања и прогон тамошњег српског народа. У вези с манастиром Девич и исцелитељским моћима Св. Јанићија, која окупљају околни српски живаљ, он пише о убогим и болесним мученицима који у манастиру траже утеху од шиптарског насиља: „Ту су мајке, сестре, младе одиве које су помериле памећу гледајући најразноврснија дивљаштва што Арнаути чине без прекида над њиховим најмилијим“. (Таква запажања о силништву шиптарском на простору Старе Србије изнеће у том периоду и Ј. Цвијић.) И касније, у Уводу свог капиталног дела, Речник косовско‑метохиског дијалекта (1932), Елезовић се осврће на косметски етнички састав покушавајући да у кратким обрисима реконструише старо дијалекатско стање у ситуацији када је, како пише, „континуитет српских насеља био прекинут масама арнаутских насеља“. Он овде помиње и села у којима тада више није било Срба, – али у којима су овдашњим дијалектом још говорили тамошњи „Арнаути“ (курз. П.Р.). Није, стога, искључено да би и савремени шиптарски говори на Космету могли бити драгоцен извор за праћење трагова старог српског језика и његовог историјскодијалектолошког развоја.

Закључна запажања

И овако кратак преглед подсетио нас је на вредне и проницљиве истраживаче који су бар од друге половине 19. столећа обилато сведочили о снажним процесима шиптаризације српског народа на Космету, процесима што су ишли преко масовног (и углавном насилног) наметања муслиманске вере српским староседеоцима. Тога, међутим, ни на овом ни на ширем терену нису били поштеђени ни неки други народи, на пример међу православцима Грци и Власи, али су процесима шиптаризације подлегали и Турци. Зато је у европској науци с половине 19. столећа релативизовано не само питање шиптарског етничког (исп. „једна велика расна мешавина“) већ и језичког идентитета. Чини се, ипак, судећи по Гиљфердинговом путопису, да шиптаризација Срба на Космету половином 19. столећа још увек није била снажније изражена, па је аутори и нису посебно препознавали, што иде у прилог тези о Српско‑турском рату као значајној вододелници у овим етничким процесима. Гиљфердинг, тако, уочава да се Шиптари у српској дечанској светињи моле за оздрављење пред моштима Св. Краља (Стефана Дечанског), а за оне Шиптаре који поштују манастир Св. Марка и долазе у њега каже да су им дедови и прадедови били хришћани, при чему вероватно мисли на Шиптаре који су у муслиманску веру прешли с католичке. Потоњи период ће изгледа много боље одсликавати овај процес, када истраживачи већ јасно разликују „Арбанасе“ од „арбанашких („поарбанашених“) Срба“ (С. Гопчевић), „Арнауте“ од „поарнаућених Срба“  (Б. Нушић), односно „Арнауте“ од „Арнауташа“ (Т. Станковић). То ће чинити и Ј. Цвијић (1913) правећи разлику између „Арбанаса“ и „Арбанизованих Срба“. У вези с тим, илустративна је једна косметска епизода коју је између два светска рата забележила Иркиња Р. Вест (у нас позната по обимном путопису из Југославије, Црно јагње и сиви соко, 1941). Догађај се одиграва у дечанском манастиру у којем шиптарски муслимани доводе своје болесне како би их излечили хришћански свеци. (Реч је о обредном провлачењу оболелог три пута испод ћивота Стефана Дечанског, за које тамошњи свештеник каже да су га сами Шиптари измислили, иако је вероватно реч о старом паганском обреду, познатом кроз одређене форме и Србима.) Вредан је пажње у овој епизоди став српског свештеника у вези с обредом претходног умивања ових Шиптара на оближњем потоку, у чему он препознаје известан осећај кривице некадашњих хришћана (свакако православних Срба), који сада вероватно знају „да би требало да буду оно што су били, и да нам се врате“ (курз. П.Р.). Но, повесни процеси увелико су се кретали неким другим путањама и беспућима.

Процес исламизације па шиптаризације Срба на Космету имао је свој пандан и на српском западу, где је католизација Срба била (и остала) главним средством њихове потоње често насилне хрватизације. Но, оба ова процеса имала су (а уз нешто измењене политичке услове и актере и данас имају) заједничке креаторе и мецене у ватиканско‑германским круговима, већ традиционално усредсређеним на разбијање српског етничког простора као прве одбрамбене линије православља на Балкану. Србе је по овом плану географски требало држати што даље од мора и морских путева, културно (и политички) што даље од велике православне Русије, и утеривати их у заједницу управо с народима који ће бити главни разбијачи њиховог етничког јединства и главна сметња њиховом просперитету. У вези с тим код западњачких геостратега задужених за Балкан поодавно нема ничег новог.

Но, не може се рећи да оваква врста спољног интервенционизма није условила стварање широког распона необичних етничких стања од етнопатолошких предиспозиција до социјалних парадокса и у шиптарском и у хрватском народу. Уосталом, и један и други су изабрани, заправо у мањој или већој мери и стварани (а свакако дограђивани), како би послужили управо поменутим геостратешким циљевима на Балкану. У вези с хрватским случајем се у савременој науци и даље нерадо истражује и говори, чак и у Србији, док је за шиптарски ситуација нешто другачија, на шта указује, на пример, озбиљна и обимна студија из пера Бугарке Т. Толеве, Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације (2008). Тако, узраслост дела шиптарског народа на српском етничком материјалу, штавише и на српској православној вери, и даље емитује унакрсне парадоксе које му остављају трајне ожиљке на народносном ткиву. Јер, шиптарски народ на Космету, вероватно управо по основи некадашњег поштовања и штићења својих (српских) православних богомоља, данас с антисрпских и србомрзитељских позиција у исто време и својата и уништава те српске манастире и друге српске светиње на Космету. (Пандан таквим културолошким искакањима, опет, јасно се може препознати међу Хрватима, нпр. у вези с њиховим двоструким односом према ћирилици и ћириличној баштини, па унеколико и према православљу.) Шиптарски народ, пре свега на Космету, свакако зна да је у дубини свог племенског живота готово донедавно поштовао (и) српске православне обичаје, у вези с чим Нушић запажа да су овдашњи „Срби“, Арнаути, изгубили језик, па и веру, али су елементе славског обреда задржали. Тако, користећи на криви начин поједине елементе тих културноисторијских чињеница у политичкопропагандне сврхе савременог тренутка (исп. лансирање тезе о православним Шиптарима на Космету, као пандану православних Хрвата у западним областима), овај део шиптарског народа, док презире, пали и руши српске богомоље, на њих у исто време подозриво гледа и као на своју несрећну (и „погрешну“ одн. „промашену“) прошлост. С тим, наравно, у пакету мора ићи њихово негирање вековног српског постојања на Космету, постојања српске средњовековне државе и њене богате духовне ризнице, постојања српских средњовековних племићких родова и династија итд, итд. То је, изгледа, једини начин да се косметски Шиптари угнезде у свом новом, модерном идентитету, и то под шињелом западноевропских, данас већ и америчких геостратешких покровитеља. Балкански полигон, с пространим историјски српским етничким областима и културним тековинама, очито је неисцрпан извор инспирација за многе западњачке геостратешке и политичке игроказе.

Но, културноисторијска фактографија прилично је тврдокорна, а без ње се не могу објаснити ни многе појаве и односи савременог стања ствари на Космету. Само се уз помоћ тих културноисторијских координата може, на пример, разумети податак да је у малој косовској области Дреница, родном месту Х. Тачија, шиптарског сепаратисте и председника самопрокламоване шиптарске републике Косово, било чак 87 српских средњовековних цркава и манастира (Д. Петровић). Можда се, на другој страни, управо у том светлу морају тумачити и разумети и недавни сурови обрачуни шиптарске терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова с деловима сопственог, шиптарског народа, већ дуго времена лојалним држави Србији.

*

НАПОМЕНА: У овом прилогу, као и у мојим другим радовима, термин Шиптар / шиптарски употребљавам у етничком значењу (за разлику од Албанац / албански у значењу везаном за државу Албанију), у складу са српском језичком традицијом – како у српском народу тако међу бројним српским интелектуалцима. Он не носи погрдно значење, што се покушава подметнути српском народу као „политички некоректном“, па и нецивилизованом. Ако овај термин у појединим значењским контекстима у српској језичкој употреби и има нешто од те конотације, то се може приписати самој природи контекста, и тога свакако нема мање у савременом шиптарском (па нпр. и евро‑америчком) коришћењу термина Србин / српски. Наметање Србима термина Албанац / албански у етничком значењу – када је он лансиран с циљем да обједини Шиптаре из Ц. Горе, Србије, Македоније и Грчке ­– политички је тенденциозно и спроводи се с позиција великоалбанске идеологије. То значи да је овај термин у служби подривања српских (и не само српских) националних интереса, и није чудно што га код компетентих српских аутора (почев од аутора поменутих у овом прилогу) не налазимо. Нажалост, од коришћења термина Албанац / албански у етничком смису нису имуни делови савремених српских интелектуалних кругова, који из знања или незнања спроводе, али и намећу ову политичку концепцију у српским срединама (нпр. медијима), исказујући спремност да је ако треба заштите и законским мерама. То би био још један леп пример континуитета с Брозовом власти, која је управо у своје време промовисала овај политички термин, а за њу се зна да није била без континуитета с аустроугарском политиком на Балкану, пре свега у контексту њеног односа према Србима.

Још нешто. У српском је језику било и других термина којима се етнички обележавају Шиптари (нпр. Арбанаси, Арнаути), који се такође с пуним правом и данас могу користити, али се из разлога геостратешке политике Србима (и суседним народима) намеће управо термин Албанац / албански у етничком значењу, дакле с великоалбанских државних позиција. То није ништа ново, јер су се Србима кроз повест из истих разлога, као геополитичка претходница, потурали и наметали (или се и данас суптилно намећу) и многи други политички термини, од, на пример, термина Југословен, Србо‑Хрват и српскохрватски језик, преко штокавско наречје, хрватски језик, босански језик до Западни Балкан, Прешевска долина и др. Решење би, дакле, за нас морало бити врло једноставно. Питање је само: Имамо ли свест о себи као народу, и ако је имамо – шта она заправо садржи?

Подели: