Анализе

СВЕ ПРОТИВ СРБА

  • У 1908. години европско јавно мњење је све више било против Срба и њихових акција у Старој Србији и Македонији јер су према лажним исказима њима сервираним од стране Бугара наставили да чине зверства и покоље над невиним становништвом
  • Овоме је допринела пропаганда коју су посебно вршили Бугари и све чешће обраћање бугарских депутација свим конзулатима у Скопљу, а исто тако и званичне жалбе бугарске владе Порти, у којима су износили детаље неповољне по Србе

Организација, реорганизована, ставља се почетком 1908. године у непосредну оперативну надлежност Генералног конзулата у Скопљу, али је услед младотурске револуције у лето те године потпуно распуштена. Повремене несугласице до којих је долазило између скопског Генералног конзулата и Српске митрополије у Скопљу довеле су јануара 1908. године до отвореног сукоба и расцепа у раду српске организације на терену. Формирале су се две групе. Прву је предводио Богдан Раденковић и она је инсистирала да се национални рад спроведе преко Скопља према упутствима и налозима из Београда. Другу групу је предводио скопски митрополит Викентије и она је желела да се национални послови изводе без Скопског одбора, а сходно томе и скопског Генералног конзулата под чијим се патронатом рад овог Одбора одвијао. И поред сукоба, бројно стање и распоред српских чета у 1908. години је био следећи:

Шеф скопског горског штаба војвода Вук је у саставу своје чете имао 18 четника. Доњепаланачке и горњепаланачке чете које су својим саставима имале по 8 четника имале су своје команданте које су замењивали војводе. На челу доњепаланачке чете је био четник Јован Пешић, а горњепаланачке четник Петар Крстић. Шеф прековардарског горског штаба је био војвода Грмија. На челу велешке чете која је бројала 12 четника био је војвода Василије Трбић. Постојале су две прилепске чете. Прва прилепска чета за села Дреновце, Небрегово, Присад, Дабница, Горње Село, Дупјачане, Крстец, Ораховац, Плетвар, Сенокос и околину је бројала 10 четника, а на чело чете се налазио војвода Бошко. Друга прилепска чета за села Маргаре, Дуње, Долгавец, Секирце, Костинце, Слепче, Риљево, Сливје, Ропотово, Жабјани, Кошино, Долнени, Сланско, Дивјаци и околине је бројала 6 четника, а командант чете је био војвода Стеван Недић. На челу горњепоречке чете која је бројала 8 четника налазио се војвода Риста, а на челу доњепоречке чете војвода Јосиф. Она је бројала 7 четника. Постојала је кичевска чета јачине 10 четника и на њеном челу се налазио војвода Дане. Под управом главног одбора у Скопљу постојала је чета Скопске Црне Горе од 9 четника под вођством војводе Петка.

У првој половини јануара наставило се са нападима Бугара. Тад су од стране бугарског комитета убијени Ђорђе Рујановић, Коне Стефановић са сином и Атанас Шеребетка из околине Прилепа. У периоду од 15. јануара до 15. маја од стране бугарске организације су убијени Вељко Николић из села Присата, Момир Цветковић и Ђорђе Цветковић из села Коишна, Анђел Домазет и Никола Мино из села Ораховца, Тане Амзић из села Врбјана, српски свештеник Јован Алексић из Прилепа. Међутим, сукоби у српској организацији су се пренели и међу четнике. Четовође Серафим Смиљанац, Зарија Ђорђевић и Аћим Јелић отказали су послушност шефу Горског штаба предвардарја и почели су да раде „на своју руку“. Са циљем да реши настали расцеп, Врховна управа је упутила на терен капатена Алимпија Марјановића који је деловао под псеудонимом „професор Лазар Младеновић“. Алимпије Марјановић је стигао 5. фебруара 1908. године у Скопље и ту је заједно са Богданом Раденковићем направио нови Устав српске организације. Уставом су била дефинисана права и обавезе свих Срба на територији Косовског и Битољског вилајета. По формирању устава Алимпије Марјановић је отишао у Врање и тамо формирао чету. Са овом четом је 25. фебруара прешао границу код Лепчинца. Прво је сломио отпор непослушних војвода, а потом извршио теренску реорганизацију. Реорганизација се огледала у уређењу сеоских чета и подели целокупне територије на рејоне. Сваки рејон је добио своју рејонску чету и војводу којима су одређена стриктна права и дужности. После сређивања прилика настављено је продирање ка југу, ка Овчем пољу и према истоку ка селима која су се налазила под утицајем бугарске организације. На српску страну су преведена села Страцин у Кумановској кази и Бродац у Паланачкој кази, која су била важна упоришта за одржавање канала према југу и блокаду бугарских чета. У борбама које су вођене српска чета је заузела и запалила бугарско село Градец, док су Бугари спалили српска села Здуње у Поречу и Трнци. Након ових догађаја Врховни одбор је упутио наређење Скопском одбору у коме су најстрожије забрањене овакве акције. У писму се истицало да српска четничка акција има за сврху одржавање и стварање организације тамошњих крајева, „а никако спаљивање села противничких или задобијање утицаја на начин који није достојан једног културног народа.“
И поред честог апела Врховног одбора да се прекине са било каквим сукобом, Бугари су на све начине покушавали да инсценирају сукобе, па су убиство једног српског сељака из Пореча, који је преносио муницију за свој крај, покушали да представе као сукоб српских и бугарских чета. Због жеље становништва Штипа да пређу на српску страну и молбе за отварање српске школе, бугараши су у марту успели да измаме вођу српске струје у Штипу Глигора Трипковића ван Штипа, у село Кончу, и тамо га дочекали и ножевима измасакрирали, наневши му 37 рана. Једна од жртава пре Хуријета био је српски војвода Серафим, кога су у селу Драгоманци, у Кумановској кази, 25. марта 1908. године ликвидирали бугарски агенти.


ИЗВОР: Национална историја Срба 

Подели: