Анализе

Да се зна зашто страда Платонов: текст из 2006. из интернет часописа „Српски лист“

  1. Група грађана Русије

ОБРАЋАЊЕ ГЕНЕРАЛНОМ ТУЖИОЦУ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ В. В. УСТИНОВУ

у вези с појачаном применом према руским родољубима члана 282 УК РФ (Уголовный кодекс – Кривични закон. У даљем тексту: КЗ. прим. прев), којим се инкриминише „изазивање националног раздора“ у односу на Јевреје.

103793 Москва, Ул. Б. Дмитровка, д. 15 А,

Генерално тужилаштво РФ

Устинову В. В.

Уважени господине Генерални тужиоче,

да Вам се обратимо овом изјавом присилио нас је наш веома неповољан положај, с обележјима прикривеног геноцида према руском народу и његовој традиционалној култури у сопственој земљи. Правни део Обраћања, предложен као програм дејства, изложен је у његовим последњим пасусима (п. 1-4). Али, пошто је и само питање које отварамо безмало кажњиво, своје излагање нећемо изнети искључиво правничким језиком, из жеље да могуће замерке предупредимо објашњењем суштине проблема, и укажемо на оправдане разлоге наше узнемирености. Децембра 2003. Председник РФ В. В. Путин је, описујући државну „борбу с екстремизмом“, навео следеће бројке: по чл. 282 КЗ о „изазивању националног раздора“ 1999. осуђене су четири особе, 2000. десет, 2003. „покренуто је више од 60, а до суда прослеђено двадесетак случајева и донето приближно 17–20 пресуда.“ (В. Путин: Разговор с Русијом од 18. децембра 2003, Москва 2003, стр. 53)

Имамо нажалост основа да сматрамо да је тај број само растао. Јер, огромну већину ових истрага и суђења подстичу јеврејски делатници или организације, окривљујући за „антисемитизам“ људе који себе убрајају у руске родољубе. Сада се међу њима нашао и познати независни политичар и публициста, бивши челник Државног комитета штампе, Б. С. Миронов.

Признајемо да су изјаве руских патриота о јеврејству неретко оштре, пренаглашено емотивне, у јавном саобраћају неприхватљиве, што судови процењују као екстремизам. Ипак, на поменутим судским процесима ниједном нису разматрани разлози такве оштрине, нити је тражен првобитни подстицај таквој искључивости у текућем међунационалном сукобу.

Јер, главно питање које треба да разјасне истрага и суд јесте: одговарају ли истини или не, по суштини, оштро негативне оцене јеврејства од стране руских патриота? Ако не – онда се да говорити о понижавању Јевреја и изазивању верског и националног раздора. Ако међутим одговарају, онда су оправдане и не могу се, без обзира на тон, оцењивати понижавајућим, рушилачким и томе слично. (Тако, назвати честитог човека  злочинцем јесте понижавајуће по њега, али назвати злочинцем ухваћенога на делу јесте истинита тврдња.) Уз то, пошто у међунационалном сукобу постоје две стране – окривљена и која окривљује – ваља разјаснити која је прва започела конфликт и која је одговорна за њега, те није ли делатност окривљених само самоодбрана од напада окривљујућих? Уверавамо Вас, господине Генерални тужиоче, да постоји мноштво општепризнатих чињеница и извора о томе из целога света, на основу којих је могуће извући неспорни закључак да замерке руских патриота типичном јеврејском ставу и понашању противу нејевреја одговарају истини, као и да такав став и поступци нису случајни, будући прописани талмудским јудаизмом и практиковани бар две хиљаде година.

Изјаве, због који се кривично гоне родољуби и публикације противу Јевреја у већини случајева јесу самоодбрана – не увек стилски исправна, али суштински оправдана. Као потврду, обраћамо Вам пажњу на књигу Кицур Шулхан Арух (иврит: קיצור שולחן ערוך), у значењу Скраћени Шулхан Арух, Мали прекривени сто, што чини општи назив низа галахичких кодекса, дела аутора попут Шлома Ганцфрида, Рафаела Баруха Толедана, Хаима Давида Галевија, Овадије Јосифа и других, које је у један зборник сабрао рабин Јосиф Каро у 16. веку. Тај скраћени Шулхан Арух обухвата цео животни циклус Јевреја, и њиме се прописује њихово понашање у безмало свим животним приликама: при молитви, трговини, свадби, васпитању деце итд. У Москви, ту књигу је званично издао Конгрес јеврејских религиозних организација и савеза у Русији (КЕРООР), и штампана је у више издања. У уводу издања из 1999. и 2001, челник извршног комитета КЕРООР, рабин Зиновије Коган, изјављује:

„Редакциони Савет КЕРООР сматрао је неопходним да у овом преводу изостави неке галахичке директиве…, чије би навођење у издању на руском језику од становништва Русије које се не придржава јудаизма било примљено као неизазвано вређање. Читалац који би да прочита Кицур Шулхан Арух у целини позива се у јешиву, да би проучио ову и многе друге свете књиге у оригиналу.“

Другим речима: један од врховника руског јеврејства признаје као увредљиво за нејеврејско становништво Русије неке поставке кључног јудејског кодекса понашања, али не види проблем да своје саплеменике отворено позове на проучавање тих увреда у јешивама – јеврејским верским школама финансираним средствима из државног и месних буџета. Уосталом, чак и у овом цензурисаном  издању налазимо следеће поставке:

У „Закону о идолопоклонству“ каже се да је „знак од два прекрштена штапа, којима се клањају, забрањен“, то јест хришћанство се сматра идолопоклонством и све наредбе о односу према идолопоклоницима (акумима), превасходно православним хришћанима (стр. 389), важе и у Русији, земљи преовлађујућег православља.

Наредба да „идолопоклонички дом“ (то јест, храм) при виђењу ваља прокунути речима: „Дом гордих ишчупаће Бог из корена“, а при наиласку на разрушени храм ускликнути: „Бог освете се показао!“. То се образлаже речима да су то „домови нејевреја који живе у миру, спокојству и богатству“ (стр. 389, 390).

Изједначавање нејевреја са изметом (стр. 47. и 48).

Забрана обучавања нејевреја занатима (стр. 390).

„Јеврејка не треба да помаже нејеврејки при порођају“, осим „да се не би изазивало непријатељство према нама“ (…) али и тада „једино за плату“ (стр. 390).

„Ако човек позајми од нејеврејина, а тај умре, има право да одбије да плати његовом сину, који не зна тачно је ли Јеврејин позајмљивао од његовог оца“ (стр. 405).

При новчаним обрачунима „ако нејеврејин погреши, дозвољено је искористити његову грешку“ (стр. 406).

„Забрањено је предавати Јеврејина нејеврејину кад је у питању његов живот или имовина, и небитно је чини ли се то делом или речју, и забрањено је потказивати га и показивати где је сакрио имовину“ (стр. 408). Молимо Вас да приметите да се то односи и на понашање у истрази и на суду.

– Међу 13 главних принципа јудаизма је и ишчекивање светске владе којом би Јевреји владали осталим народима света: „Безусловно верујем у долазак Машијаха, и, мада он не хита, ипак ћу га сваког дана очекивати“ (стр. 485). У учењу Православне цркве овај очекивани владар света изједначује се с антихристом, о коме су упозоравали Исус Христос (Јов. 5:43), апостол Павле (2 Тес. 2:8), и други свети оци Цркве. То је важан и неотуђиви део православног учења о завршетку историје.

У уводу овој књизи челник КЕРООР Коган пише да је „Талмуд непревазиђени споменик јеврејског генија“, а да је сажетак његовог морала, Кицур Шулхан Арух, „хрестоматија јеврејске цивилизације нашег времена (…) Ова књига вам је преко потребна. Будете ли поступали како је у њој написано, можете бити сигурни да сте испунили вољу Свевишњег“. А главни рабин Русије А. Шајевич у предговору вели: „Интересовање за ову књигу превазишло је наша најсмелија очекивања. Огроман број похвала с најразличитијих страна непрекидно стиже на нашу адресу. Још већи број заинтересованих нас писмима моли да им помогнемо да дођу до овог издања“.

Шулхан Арух, очито, није пуки историјски споменик, већ упутство за делање и деловање. Сматрамо да би већ на основу самог овог званичног јеврејског издања правосудни органи морали, сагласно чл. 282 КК РФ, да пресеку ширење религије која код Јевреја изазива мржњу спрам другог „становништва Русије“. Тим пре, ако се подробније погледа „идеалан, потпуни обим непревазиђеног споменика јудејског морала“ – Шулхана Арухакакав се проучава у јешивама.

Искористимо преводе из јудејског амстердамског издања, које је начинио судски експерт, научник-хебрејист доктор К. Екер за потребе судског процеса у Немачкој 1883. (Dr. K. Ecker. Der “Judenspiegel” im Lichte der Wahrheit, – eine wissentschaftliche Untersuchung. Paderborn. 1884; руски превод: д-р К. Эккер. Еврейское зерцало в свете истины. Научное исследование. М., 1906). Ово суђење иницирали су Јевреји пошто је један од њихових саплеменика, Јустус Бриман, прешавши у хришћанство обелоданио антиљудске законе Шулхан Аруха и Талмуда, али је суд оправдао издавача, нашавши да превод одговара изворнику. Др Екер је само исправио мале нетачности – од текста који је приредио пренећемо стога одговарајуће одломке, с указивањем на тачне јеврејске изворе (поштујући стручност немачког експерта-хебрејисте и немачког суда).

„Његова (нејеврејина) породица сматра се марвом“ (Тосефта – допунаТалмуду Кетубот, 3 б), „Због (умрлих) слугу и слушкиња (…) не говори речи утехе онима који су остали после њих, већ му (Јеврејину-домаћину) кажи: ‘Бог ти надокнадио губитак’, као што се каже човеку када му липше бик или магарац“ (Јоре де‘а 377-1).

„Забрањено је спасавати их (нејевреје-акуме), када су близу смрти. На пример, ако видиш да је неко од њих пао у море, не вади га, па хтео и да плати… На акуму је дозвољено испробавати и да ли је лек користан“ (Јоре де‘а 158-1).

„Новац акума је као добро без власника, и свако ко (од правих људи, Јевреја) наиђе на њега први постаје његов власник“. „Према акуму се не може починити превара“ (Хошен-ха мишпат 156-5, Хага; 227-26; 348-2, Хага).

„Када Јеврејин покраде акума и буде принуђен на заклетву (…), онда се он у срцу мора неискрено заклети, будући принуђен“ (Јоре де‘а 329-1, Хага). – Ето још једног упутства за понашање јудеја у истрази и на суду!

„Ако се утврди да је неко три пута предавао Јеврејина или његов новац акуму, ваља потражити начина да такав одстрани с овога света“. „Трошкове настале при лишавању издајника живота мора да покрију сви житељи у околини“ (Хошен-ха мишпат 388-15 и -16).

„Дозвољено је издајника убити на сваком месту, и у данашње време. Убити га ваља пре него поднесе пријаву (која може изазвати губитак ‘телесни или новчани, макар и мали’)“ (…) и „ко први убије стиче заслугу” (Хошен-ха мишпат 388-10).

„Јевреје слободне мислиоце, који обављају богослужење акума (…) убијати добро је дело. По могућству побити их мачем; ако не буде прилике, ваља им наудити на сваки начин не би ли скончали. Ако, на пример, видиш таквог да падне у бунар с лествама, брзо их вади говорећи: ‘Очајан сам, сина морам скинути с крова, ето ме одмах’ и томе слично.“ (Хошен-ха мишпат 425-5).

Све ове текстове, чија је веродостојност већ доказана на немачком суду, потврђује и група савремених младих рабина и „семинариста“-јешиботника (студента јешиве) који иступају против таквог расистичког морала. На пример, израелски писац И. Шамир у часопису Наш современник (2004, № 11) објавио је следеће важеће наредбе против којих протестују ови савесни Јевреји, између осталог на сајту http://www.talkreason.org/articles/gentiles.cfm:

„Јевреји су пуновредна, савршена бића, док су нејевреји, мада људи, ипак непуновредни и несавршени. Разлика између Јевреја и других народа слична је разлици између душе и тела, или између људи и животиња (…) Разлика између душе Јеврејина и душе нејеврејина већа је, дубља и значајнија, него између душа животиње и човека“.

„Забрана мржње (другога) односи се искључиво на Јевреје (…) Јеврејски закон дозвољава осветољубивост и злопамћење спрам нејеврејина (…) Јеврејин није обавезан да жали (…) ни за својим најближим рођацима нејеврејима“.

„Сваки идолопоклоник (Јеврејин, или нејеврејин) мора бити осуђен на смрт (…) у одсуству пуномоћног суда, сваки Јеврејин има право, чак је дужан, да убије Јеврејина идолопоклоника (…) У погледу хришћанства ауторитети имају различита мишљења, мада га огромна већина сматра идолопоклонством“.

Свему томе могу се додати и речи из молитве „Шефох“, у којој Јевреји уочи пасхе позивају свога „бога“ „да истреби са Земље“ све друге народе.

Но, ми веома ценимо да се неприхватањем овакве мржње с нама у потпуности солидаришу најчеститији представници јеврејског народа, такви грађани Израела попут Исраела Шахака с Јерусалимског универзитета или Исраела Шамира, који осуђују морал Шулхан Аруха у талмудској теорији, и у односу јеврејских власти према Палестинцима (видети написе И. Шамира у часопису Наш современник, 2003, № 10).

Ваља при том запазити да су наведени смртоносни талмудски налози до данашњег дана не само теорија, него и пракса. Тако је бивши председник харковске јеврејске општине Е. Ходос објавио доказе (Секира над православљем, или ко је убио оца Мења, Харков 1999) оптужујући чланове јеврејског покрета „Хабад“ за убиство свештеника Јеврејина, оца Александра Мења 1990, пошто је „вршио богослужење акума“ и маштао о стварању „јеврејске православне цркве“ – што се у Израелу сматра кривичним делом. Но, за таква сведочења власти РФ нису мариле. Одређено је да се злочинци траже само међу „руским антисемитима“.

Носиоце морала Шулхан аруха не чуди ни што мноштво антијеврејских акција широм света упорно организују сами Јевреји, не би ли изазвали казнене мере против патриота. У Русији је најпознатије деловање Норинског, који је 1988. у име (руске родољубиве) организације Памјат слао претње Јеврејима, да би испровоцирао власти на репресије против ње. У томе га је помогао његов саплеменик, главни уредник часописа Знамја Г. Бакланов, објавивши (инкриминисани) летак у тиражу од пола милиона примерака – да би провокација била откривена тек накнадно (Знамја № 10, 1988; Правда, 19. 11. 1988; Комсомолскаја правда, 24. 11. 1988; Агањок № 9, 1989). Од недавних случајева ваља поменути и необични низ дела вандализама 1998. и 1999: 13. маја 1998. је ноћу експлозијом оштећен зид синагоге у Марјиној Рошчи, Москва, истог дана је недалеко од синагоге у Отрјадном „подметнут запаљиви канистер с бензином“, а у Иркутску „оскрнављено јеврејско гробље“.

Галама у светским СМИ (средствима масовног информисања, прим. прев) била је разуме се велика, да би све било приписано „руским нацистима“ (Независимаја газета, 15. 05. 1998). Али, када је 1999. уништена синагога у Биробиџану, и суд установио да су сами Јевреји унајмили починиоца (Радоњеж, 1999, № 15–16), демократска СМИ су то прећутала.

На основу наведених правила и праксе јеврејског понашања није стога тешко схватити зашто је „антисемитизам“ – то јест неприхватање јудејског морала – стално пратио јеврејство свугде. Управо стога Јевреји нису имали равноправности у хришћанским државама – да би је добили тек буржоаским превратима, по свргавању традиционалних власти. И у Руској империји су Јевреји, после безуспешних покушаја царске владе да их обавеже да се макар понашају „као и остали “, у 19. столећу били лишени равноправности – не као Јевреји по крви (царство будући многонационално), нити као нехришћани (какви су и муслимани, будисти и други), већ због тога што је јеврејска религија толико антихришћанска и човекомрзачка да своје вернике подстиче чак на ритуална убиства. Многи случајеви такве заслепљености доказани су на суду (видети истраживање дореволуционарног Министарства унутрашњих послова: В. И. Даљ. Розыскание о убиении евреями христианских младенцев и употреблении крови их, /Истрага о јеврејским убиствима хришћанске младежи и (обредно) коришћење њихове крви/ СПб, 1844).

Духовни узрок ове мржње спрам људи разјашњава Јеванђеље речима Христовим о јеврејским духовним вођима, који су се одрекли Бога Оца, и одбацили и распели Сина Божијег: „Ваш отац је ђаво, и сласти оца својега хоћете да чините; он је крвник људски од почетка“ (Јов. 8:44). Православље јудејску  агресивност тумачи као сатанизам, и тог мишљења били су многи филозофи-интелектуалци за које је немогуће тврдити да су антисемити. Такви су били А. Ф. Лосев (Источник, Москва 1996, № 4, стр. 117–122), отац Павле Флоренски (видети књигу В. В. Розанова, Сахарна, Москва, „Республика“ 1998, стр. 360) те отац Сергије Булгаков, по коме је јеврејство одбацивши Христа постало „лабораторија свакојаких духовних порока који трују свет а посебно хришћанско човечанство“ (Вестник РХД, Париз 1973, № 108-110, стр. 72). И јудео-хришћанин, противник „антисемитизма“, отац Александар Мењ, сматрао је да одбацујући хришћанство Јевреји „предају себе и лако потпадају под власт мрачних сила“ (часопис Јевреји у СССР, 1975, № 11).

То се, нажалост, и десило с већим делом јеврејског народа (за разлику од његовог малог дела који је примио хришћанство). Али он у својој маси то не жели да схвати и сматра да је таква истинита тврдња Христа и православних хришћана „увредљива“ за њих. Јеврејски тужиоци често усмеравају своју оптужбу за „антисемитизам“ против овог суштинског дела самог православног вероучења, захтевајући његову фактичку забрану (као у случају уџбеника Основи православне културе).

Ми се, пак, не можемо сагласити са забраном православног учења о смислу историје као борбе сила добра (на страни Цркве) и сила зла (на страни супротне религије која припрема царство антихриста).

Следећи завете православних Отаца Цркве, ми не можемо да прихватимо ни наметање „толеранције“ као смирености пред грехом, злом и богобораштвом. Хришћанин мора, из поштовања лика Божјег у сваком човеку и зарад спасења његове душе, отворено указивати Јеврејима на њихово опасно одступање од истине. У томе је с хришћанског гледишта испољавање истинске љубави према људима, пошто једино обраћање у истинску хришћанску веру може спасити Јеврејина. „Толерантно“ пак повлађивање јересима и сатанизму само доприноси њиховој духовној смрти – а, с њиховог делања, и многих њихових жртава.

Ваља стога одговорити и на могући приговор да руски родољуби, окривљујући Јевреје, не праве разлику између религиозних и нерелигиозних Јевреја – од којих већина не сматра себе верујућим јудејима и не изучава Шулхан Арух. Ипак, столећа одвојеног живота јеврејства међу другим народима начинила су Шулхан Арух делом јеврејске националне самосвести, чак и секуларних Јевреја. (То је и била сврха јеврејског кагала као „државе у држави“ – видети књиге јеврејских аутора: Антисемитизам у старом свету С. Лурјеа и Књигу кагала Ј. Брафмана). До таквог закључка дошла је и позната јеврејска списатељица-социолог Х. Арент:

„Управо у процесу секуларизације рођен је потпуно реалан јеврејски шовинизам (…) Представа о изабраности Јевреја преобратила се (…) у представу да су Јевреји наводно срж земље. Од тог момента стара религиозна концепција изабраности престаје да буде суштина јудаизма и постаје суштина јеврејства“ (Антисемитизам/Синтаксис, Париз, № 26, 1989).

Овај „стварни јеврејски шовинизам“ и безобзирност у духу Шулхан Аруха постали су веома изражени у време геноцида над руским православним народом 1920-их и 1930-их година (после чега би Јевреји морали бити крајње обазриви при оптуживању руских родољуба) као и током рушења СССР, и посткомунистичких реформи те незаконитог присвајања државне својине као „невласничке“. Уз то, у новом владајућем слоју и у влади „много је Јевреја“, како поносно истиче и рабин А. Шајевич (НГ – Фигуры и лица, 1998, № 16). Утицај Јевреја показао се потпуно несразмеран њиховој бројности (0,16 посто по последњем попису), а на штету интереса свих других народа у држави, нарочито државотворног руског народа.

Познати јеврејски публицист Л. Радзиховски то назива „демократско-капиталистичком револуцијом (…) Јеврејска и пријеврејска интелигенција била је у Русији један од главних носилаца западно-либералне идеологије, поставши идеолог те револуције“. Стога „Јевреји имају веће учешће у руској политици и бизнису него у политици и бизнису било које друге хришћанске земље“. То Радзиховски назива „јеврејском срећом“, што је и наслов његовог чланка у Новое русское слово од 17. 1. 1996.

Сами јеврејски олигарси отворено су говорили, на израелској телевизији (2. програм, 3. 10. 1996), о изворима своје „среће“ у револуцији коју су извели:

„Степен корупције у Русији у потпуности одговара степену трансформације у њој. Не верујем да чиновници Израела (…) имају могућност да прерасподељују богатства вредна десетине, стотине милиона и милијарди (…) то је било ничије, то је било државно, то јест свачије! Обичан чиновник могао је једним потписом да одреди припада ли то теби или другоме (…) Добра битка, која је довела до резултата који ми данас имамо“ (Березовски). „Таквих доходака и таквих профита као у Русији, није се дало зарадити нигде (…) Велики део капитала тамо, 50 процената, припада јеврејском бизнису“ (Малкин, данас члан президијума Руског јеврејског конгреса). У тој истој емисији Гусински, први председник Руског јеврејског конгреса (РЕК), међу узроке јеврејске успешности сврстао је “беспоштедност, мање уважавања правила, више ослањања на силу и насртљивост“.

Не заборавимо при том да је Гусински, будући челник РЕК, био окривљен за финансијске преступе, после чега је с напљачканим капиталом избегао у Израел. Његов наследник у РЕК, Невзлин, такође се склонио тамо, и то још и од оптужби за убиства конкурената.  Нажалост, управо те људе изабрало је јеврејство за вође, а светско јеврејство их безусловно штити од суда, повицима о „државном антисемитизму“! А колико ли тек сличних њима наставља своју некажњиву „добру битку“ – зарад власти над Русијом!

„Први пут за хиљаду година откако су Јевреји дошли у Русију добили смо стварну власт у тој земљи“, констатује други јеврејски публициста, Е. Топољ, у Отвореном писму Березовском, Гусинском, Смоленском, Ходорковском и осталим олигарсима (Аргументы и факты, 1998, № 38). При томе, Топољ и други разумни Јевреји (као Ј. Нуделман /види Советскую Россию, од 20. 6. 2002/) подвлаче да рушилачко и грабежљиво понашање јеврејских олигарха, којим се понижава руски народ, изазива његово непријатељство према Јеврејима.

Молимо Генерално тужилаштво да узме у обзир и ово мишљење Топоља и Нуделмана као признање одговорности јеврејске стране за текуће заоштравање руско-јеврејског сукоба.

Тим пре, што ради задржавања незаконито стечене „невласничке“ државне својине и власти, тај владајући слој води политику усмерену на распад нашег народног морала и уништење нашега духа, тежећи да нас претвори у масу без вере и традиције – таквима  будући једноставније управљати и гушити њихов отпор. Такво понашање олигарха и јеврејских јавних личности с правом се може сматрати обликом духовног геноцида нашег народа.

Нимало случајно, управо су се Јевреји љуто противили увођењу „Основа православне културе“ у школе, и управо на њихов захтев је нама, државотворном руском народу, забрањено да у пасошу наводимо своју националност. Главни рабин РФ Шајевич у интервјуу за Лос Анђелес Тајмс потврдио је да су Јевреји тражили избацивање рубрике „националност“, објашњавајући да су „Јевреји заузели висока места у власти“. И они сами, наиме, схватају какву би реакцију пуна представа о њиховој заступљености изазвала код нејевреја, те теже да прикрију своју националну припадност.

Међу многобројним примерима удара на руски дух, господине Генерални тужиоче, Вашу пажњу наводимо и на политику министра културе Швидкоја, а посебно на његов телевизијски програм Културна револуција, којим се упорно руга руском патриотизму и православној традицији, подржава псовање и тумачење да је „Секс покретач културе“ (7. 3. 2002). Сви протести руске јавности против гнусне, изазивачке делатности овог „главног културног човека земље“ показали су се без резултата.

При томе, Швидкоју и његовим колегама за њихове нападе стоје на располагању централни канали руске телевизије, а православним патриотима за одбрану мајушни штампани тиражи, за које их усто прогањају и суде. Управо таква неравноправност може и нехотично довести до излива беса и неумерених одговора, посебно при отпору богохулним и бестидним антируским делатностима особа јеврејског порекла. Но, такво реаговање сатераних у ћошак не треба бркати са нападачким поривима. Православнима је агресија мрска, али су позвани да бране свој народ и своје светиње, као што је Исус Христос морао бичем из храма изгонити трговце, који су се без поштовања односили према светињи.

У поређењу с изјавама окривљених руских родољуба, знатно нетрпељивије изјаве Јевреја спрам нејевреја штампају се у јеврејским новина које излазе у РФ. На пример, у органу Руског јеврејског конгреса Еврейские новости (2002, № 16, стр. 9), посланик Кнесета А. Либерман позвао је на насилно исељавање Палестинаца из Израела. При том, Палестинце – упркос свим резолуцијама Савета безбедности ОУН – не само да терају из завичаја (4 милиона избеглица!), већ им вође и активисте убијају заједно с породицама, те руше куће чак и њихове родбине…

Тако, нажалост, изгледа Шулхан Арух у државној политици Израела, коју јеврејство РФ подржава. Наиме, Руски јеврејски конгрес међу својим приоритетима наводи „акције солидарности с народом Израела, политичко лобирање интереса Израела“ (Еврейские новости (2002, № 15, стр. 5). Томе тежи и државни Институт за проучавања Израела и Блиског истока, чији руководилац Сатановски истовремено предводи Руски јеврејски конгрес.

Јеврејске општине у свим земљама проводе слично „политичко лобирање“ интереса међународног јеврејства на штету интереса земље-домаћина, посебно у САД. Та држава постала је инструмент за остваривање глобалних циљева јеврејства, што је отворено признао А. Шарон у Кнесету 2001. Јевреји су чак успели да искористе армију САД за уништење Ирака зарад израелских интереса. А расизам свог Шулхан Аруха прикривају претходним оптужбама за „антисемитизам“ (тобоже, расну мржњу) свих који не одобравају њихов морал, делатност, и ратове. Но, таква замена појмова је грубо подметање који би морало бити очито сваком непристрасном судији.

Тако је Московски биро за права човека, под руководством А. Брода, затрпао Тужилаштво „антисемитским“ жалбама, фактички блокирајући рад правосудних органа и показујући, између осталог, да „права човека“ пре свега поистовећује с правима Јевреја. Може се рећи да се цео демократски свет данас налази под новчаном и политичком контролом међународног јеврејства, чиме се отворено поносе истакнути банкари (Ж. Атали и слични). А ми не желимо да се наша Русија – против чијег се препорода води превентивни, перманентни рат без правила – нађе међу таквим неслободним земљама.

Стога смо ми, ради заштите наше Отаџбине, и ради личне самоодбране, принуђени да се обратимо Вама, господине Генерални тужиоче, следећим јасним (пп. 1-4) захтевима, заснованим на законима РФ, ради окончања теорије и праксе овог облика екстремизма:

  1. Спровести проверу званичног издавања и ширење у Москви на руском језику, од Конгреса јеврејских религиозних организација и савеза у Русији (101.000 Москва, Б. Спасоглинишчевски пер, д. 10, стр. 1) јудејског кодекса понашања Кицур Шулхан Арух, који у издањима из 1999. и 2001. садржи горе наведене налоге за мржњу нејевреја. Молимо да се узме у обзир не само историјски текст, већ и онај намењен извршењу у наше време, што подвлачи руководилац извршног комитета КЕРООР, рабин З. Коган у предговору књиге. Ваља имати на уму да главни рабин Русије, А. Шајевич, на истом месту сведочи о великој популарности овог дела у савременом руском јеврејству. У Москви, овај зборник се да наћи у многим јеврејским књижарским местима (на пример, на Факултету за новинарство МГУ /Московског државног универзитета, прим. прев) и, разуме се, у синагогама. Године 2004, продавана је у књижарском киоску синагоге, и у КЕРООР-у.

Јер, проглашење дате књиге ектремистичком би обележило и изоловало један од главних извора првотног екстремизма у Русији, узрока повременог узвратног екстремизма. Но, то мора бити само први корак. За искорењивање овог вида ектремизма нужно је одстранити његову ширу основу.

  1. Стога, ми молимо да се утврди чињеница објављеног признања рабина З. Когана у предговору те књиге – то јест да се њени екстремнији налози, које је сам Коган описао као понижавајуће за нејевреје, издвоје из ње и предају само у јеврејским образовним установама – јешивама. Наиме, рабин Коган своје саплеменике директно позива да у њима проучавају те увреде. Ради провере, међутим, довољна је анализа уџбеничког материјала у јешивама Москве, које припадају Федерацији јеврејских општина Русије, ФЕОР-у (Федерация еврейских общин России, регистрованој 1999. као савез верских организација Руске Федерације за њене држављане који исповедају јудаизам; прим. прев) рабина Берла Лазара, коју чак и рабини Коган и Шајевич заједно с десетином других сматрају ектремистичком, будући да „опонаша акције криминалних структура“ (Международная еврейская газета, 2005, № 7–8, стр. 1).

При том, проверу наставе и штива у јешивама поверити независним преводиоцима хебрејистима (нејеврејима), усредсређујући се на одломке из Талмуда и Шулхан Аруха цитиране у судском преводу др К. Екера. Буде ли та провера потврдила признање рабина Когана, и сличан уџбенички материјал буде забрањен за коришћење, то би био други важан корак у превладавању почетног изворишта ектремизма. Ваља при том узети у обзир да дати текстови чине основ и суштину јудаизма, од кога се јудеји неће одрећи, чак и ако начине допунска скраћења у датим књигама. Они ће тада своју мржњу преносити усмено, како су одвајкада чинили у хришћанским земљама. Ради искорењивања таквог извора ектремизма ми сматрамо стога неопходним и следећи корак – чврсто спровођење руских закона као и према другим екстремистичким организацијама.

  1. То јест, на основу члана 282 КК РФ закона „О супротстављању екстремистичком деловању“ (2002) и члана 13-5 Устава РФ који „забрањују стварање и делатност друштвених удружења чији су циљеви усмерени на  изазивање социјалног, расног и религиозног раздора“, захтевамо да се званично покрене поступак забране, као екстремистичких, свих религиозних и националних удружења у нас заснованих на моралу Шулхан Аруха. Особе одговорне за уступање тим удружењима државне и општинске имовине, повластица и државних средстава, ваља такође позвати на одговорност, без обзира на њихов положај. Да ли је наиме допустиво да носиоци таквог морала, у случајевима доказане подршке ектремистима, и даље заузимају утицајне положаје у државној служби и СМИ („четвртој власти“)?
  2. Резултате спроведених провера ваља узети у обзир не само у текућим суђењима руским родољубима за „антисемитизам“, већ на основу њих преиспитати све сличне пресуде које је досад подстакла јеврејска страна – то јест јесу ли оне одрживе у светлу горе изложеног или не?

Ако Ви, господине Генерални тужиоче, сматрате да наше Обраћање не треба узети у разматрање пошто нисмо сагледали некакве, нама у овом моменту непознате формалне прописе, или због неких наших формално-правних пропуста – ми смо спремни да те недостатке одмах отклонимо. Сви потписници Обраћања препуштају такво право уручиоцима. Али, то не би смело бити повод за одбијање нашег захтева због његове суштине.

Молимо да нам дате одговор на адресу уручилаца Обраћања.

Копију упућујемо у Државну Думу с молбом  да затражи од Генералног тужилаштва одговор на горе изложене тачке 1-4.

7/20 марта 2005.

Празник Победе Православља.

Нужни пост скриптум:

Претходни пројект Обраћања с циљем разматрања и прикупљања потписа био је постављен 15. децембра 2004. на интернет (на неким сајтовима у донекле редигованим верзијама) и убрзо га је подржало и 20 депутата Државне Думе, којима смо захвални за то без обзира на неке потоње неспоразуме. Месец дана по објављивању текста, јануара 2005, широм света почела је – повезана с јеврејским јубилејом Освјенћима – кампања клевете против потписника Обраћања као „провокатора и нациста“, са захтевом да се казне за „изазивање националног раздора“ – не издавачи и предавачи Шулхан Аруха, већ ми. Московски биро за права човека и Руски јеврејски конгрес поднели су пријаве против нас органима тужилаштва. При том, текст нашег Обраћања није репродукован већ су изношене опште оптужбе за „антисемитизам“ и „провокацију“, а интервјуи са потписницима касапљени. Под притиском ове кампање нас су без икаквих доказа осудили и многи представници свих структура власти РФ. Неким потписницима запретиле су и одговарајуће службе – без икакве истраге, судског претреса, чак ни анализе текста Обраћања од стране Генералног тужилаштва!

Ми овакве изјаве сматрамо зато клеветом, а поступке и делање власти незаконитим. Свим јеврејским силама и њиховим скутоношама можемо се међутим захвалити за сву нечасност њихових оптужби за „антисемитизам“ зарад скривања суштине проблема, о чему и говоримо у Обраћању. Њихова реакција још једном потврђује наше упозорење о огромном утицају међународног јеврејства на СМИ, и владајуће структуре у нашој земљи – с чиме се, наше грађанске дужности и савести ради, не можемо помирити.

Илустративно је и то што су се тих истих седмица господа Швидкој и М. Гелман по ко зна који пут, без икаквих последица по себе, наругали руској култури и Православљу служећи се опробаним обрасцем – приредили су у Москви изложбу Русија 2 с низом богохулних „дела“ (погледати телевизијску емисију Русский взгляд од 27. 02. 2005), и то новцем из државног буџета. Ми се придружујемо у протестима руској јавности која захтева да се истражи ово већ уходано испољавање антируског екстремизма и већ једном позову на одговорност разни, високопостављени богохулници!

Коначно, ми нисмо тежили прикупљању максималног броја потписа за наше Обраћање, његов значај не будући у њиховој бројности. Убеђени смо, међутим, да би милиони наших земљака – не само Руса и православних, већ и представника других народа и вероисповести наше земље – прикључили своје потписе нашима, пружи ли им се могућност. (То је, на пример, било очигледно из резултата гласања телевизијских гледалаца током телевизијске дискусије На баријеру! на НТВ, 3. фебруара 2005). Знамо и да су многи самостално упутили писма Генералном тужилаштву подржавајући наше Обраћање. У неким градовима, поводом делања помесних организација у духу Шулхан Аруха, многе иницијативне групе су се сличним изјавама обратиле правосуђу. Надамо се да ће и ове, све шире протесте Тужилаштво узети у разматрање, не би ли допринело јачању одбрамбеног самоорганизовања нашег народа.

Ми наиме сматрамо да је циљ Обраћања већ постигнут: питање човекомрзачких „вредности“ Шулхан Аруха је отворено, као и могућност његовог јавног разматрања. Однос према томе различитих снага, и структура власти, политичара, друштвених и верских делатника, јасно разоткрива линију фронта у рату који се води против Русије: ко брани интересе нашег народа а ко је спреман да га изда „из страха јудејскога”. Ми се надамо да и у правосуђу има поштених људи кадрих да одговоре својој грађанској дужности и да у овом рату заузму став каквог их неће бити срамота пред народом, и Богом.

Потписи:

  • Аникин В, главни уредник новина Астраханская держава (Астрахан)
  • Антонов В. В, уредник часописа Имперский вестник (Санкт Петербург)
  • Белов В. И, писац, лауреат Државне премије (Вологда)
  • Будјанов В. П, главни уредник новина Память (Новосибирск)
  • Буров Павел, свештеник Руске Православне Цркве (Москва)
  • Вардугин В. И, заменик главног уредника часописа Волга (Саратов)
  • Варсонофиј (Самарин), игуман Руске Православне Цркве (Ставропољска покрајина)
  • Гореликов П. Н, потпуковник, руководилац ККОО Православные офицеры(Краснодар)
  • Грјазнов В. Л, главни уредник новина Русский фронт Московии (Москва)
  • Дзиковицкиј А. В, главни уредник новина Казачий Взгляд (Обнинск, Калушка област)
  • Душенов К. Ј, главни уредник новина Русь Православная (Санкт Петербург)
  • Егоров А. Г, уредник новина Витязь (Барнаул)
  • Ершков К. И, председник православног Руско-Српског братства (Москва)
  • Ивашов Л. Г, генерал-пуковник, доктор историјских наука (Москва)
  • Задереј В. А, главни уредник новина Знание – власть! (Московска област)
  • Калентјев В. Ф, главни уредник новина Отчизна (Нижњи Новгород)
  • Карташева Н. В, песникиња (Москва)
  • Климов Д. В, одговорни секретар новина Земское обозрение (Саратов)
  • Кљиков В. М, народни уметник Русије, челник Руског саборног покрета (Москва)
  • Колодезев И. В, главни уредник новина Русская Сибирь (Новосибирск)
  • Кулебјакин И. В, главни уредник новина Московские ворота (Обнинск)
  • Лизунов И. К, атаман козачке општине Спас (Обнинск)
  • Миронов Б. С, писац, председник Савеза словенских новинара (Москва)
  • Миронов В. Л, главни уредник новина Русский фронт Кубани (Краснодар)
  • Миронова Т. Л, доктор филолошких наука, писац (Москва)
  • Мкртчјан Е. В, певачица, лауреат Пушкинске премије, водитељка циклуса вечери Возвращение на Родину (Москва)
  • Назаров М. В, писац-историчар, руководилац издавачке куће Русская идея(Москва)
  • Осипов В. Н, челник Савеза Христианское Возрождение (Москва)
  • Пашченко О, главни уредник Красноярской газеты (Краснојарск)
  • Путинцев С. А, главни уредник новина За Русь! (Новоросијск)
  • Ришко В. Е, режисер документарних филмова (Москва)
  • Савељев Ј. В, председник управе руске општине Јекатеринбург
  • Солујанов А. П, генерал-мајор, Херој Советског Савеза, челник Савеза Архангела Михаила (Москва)
  • Спаски Б. В, десети шампион света у шаху, главни уредник новинаШахматная неделя (Париз–Москва)
  • Спрјадишев В. М, главни уредник новина Русский фронт Поволжья(Волшкиј, Волгоградска област)
  • Терентјев С. В, главни уредник новина Колокол (Волгоград)
  • Турик А. С, главни уредник новина Русский Восток (Иркутск)
  • Хатјушин В. В, заменик главног уредника Молодая гвардия (Москва)
  • Шафаревич И. Р, академик Руске Академије Наука (Москва)
  • Шахматов А. В, певач, руководилац Светског руског центра (Сиднеј–Москва)

… и други – око 5000 првобитних потписа, међу њима многи свештеници Руске Православне Цркве.

Потписи под овим документом наводе се онако како су поднесени Генералном тужилаштву. Ако су, како тврде јеврејски СМИ, они потом приморали неког да повуче потпис, од такве особе очекујемо да сама о томе упозна јавност. Такве ћемо случајеве, међутим, оцењивати као додатни пример јеврејског насиља и потврду свега изнетог у Обраћању.

Напомена 1:

Обраћање Генералном тужилаштву поводом јеврејског екстремизма се наставља. Изазвавши сензацију, „Писмо петстотина” претворило се у „Писмо пет хиљада” и Тужилаштво га је званично уврстило у процедуру. А и „Писмо двадесеторо” депутата Думе се допуњује новим потписима, и приближава Министарству правде. Подухват православних руских родољуба за заштиту законитости, коју су његови организатори назвали „Живети без страха јудејскога!” (спрам солжењицинског „Живети не у лажи!”) добија на замаху.

Први корак, подсетимо, био је објављивање на интернету, децембра 2004, пројекта Обраћање Генералном тужилаштву ради његовог разматрања и прикупљања потписа подршке. Организатори сматрају ту иницијативу у целини плодотворном: захваљујући придруживању двадесет депутата Државне Думе акција се изузетно прочула, тако да је чак у руским демократским СМИ јеврејско питање изгубило уобичајену и обавезујућу једнодимензионалност. На адресу потписника почеле су пристизати бурне и неосноване оптужбе за „антисемитизам”, али таква ритуална вика није изазвала посебно интересовање. Грађанима Русије указало се нешто ново: јеврејска страна је од страдалника који оптужује први пут дошла у положај оптужених који јавно бране свој расистички Кицур Шулхан Арух. Можемо замислити шта су све рабини Коган и Шајевич принуђени да слушају од саплеменика због неопрезног и разобличавајућег објављивања тог тајног јудејског кодекса у корист „антисемита”.

Предајом Обраћања Генералном тужилаштву, 21. марта 2005, почела је нова етапа акције – правна. Претпоставља се да ће иницијативне групе руских патриота у градовима у којима јеврејска страна подстиче „антисемитске” истраге Обраћање искористити за самоодбрану, упућујући га локалним правосудним органима. Преседани већ постоје у Саратову и Ставропољу.

Само уручење Обраћања није међутим протекло без проблема. Један од присутних подигао је плакат „Јудаизам – религија мржње (митрополит Јован)”, што је полиција схватила као неодобрен наступ и ентузијасту и његовог пријатеља одвела у притвор, а затим на суд, који их је казнио. Поред тога, на Бољшој Дмитровки документе је могуће само ставити у кутију, те се зарад личног обраћања сарадницима Тужилаштва (5.000 потписа из разних градова будући обавезујући) морала повести литија дуж Тверске у Благовешченски пролаз. Уручење су лично обавили М. В. Назаров и В. Н. Осипов, док је за време обраде докумената педесетак људи с иконама молитвено стајало на мразу испред здања Тужилаштва, да би потом свратило у полицију у знак подршке двојици задржаних.

У кратким иступањима пред окупљеним једномишљеницима Осипов и Назаров су подвукли да је то чин наше самоодбране, чији успех не треба оцењивати искључиво правним мерилима – у тој области снаге будући одвише неравноправне. Наиме, битно за руско друштво јесте проширити оквире за слободно разматрање овог судбоносног питања и учити људе да „живе без страха јудејскога“, чему је и ова акција требала допринети. Повољно се може тумачити и што се у јутарњој служби празника Победе Православља, којим је датирано Обраћање, чита баш оно место из Јеванђеља (Јов, 20) где се говори о том страху, од којег је Христос ослободио Своје ученике.

Међу потписницима су:

Белов В . И, писац, лауреат Државне премије (Вологда).

Ивашов Л. Г, генерал-пуковник, доктор историјских наука (Москва).

Кликов В. М, народни уметник Русије, челник Руског саборног покрета (Москва).

Миронов Б. С, писац, председник Савеза словенских новинара (Москва).

Солујанов А. П, генерал-мајор, Херој Совјетског Савеза, челник Савеза Архангела Михаила (Москва).

Спаски Б. В, десети шампион света у шаху, глави уредник новина Шахматная неделя (Париз–Москва).

Шафаревич И. Р, академик РАН (Москва).

Шахматов А. В, певач, руководилац Светског руског центра (Сиднеј–Москва).

Сви се они усто надају да ће им се придружити и други руски прегаоци и делатници.

Учесник молитвеног стајања

И. В. Дмитријев

Додатак од 14. јуна 2006:

Истовремено с овим Обраћањем, у Генерално тужилаштво РФ стигла је изјава од јеврејских организација са захтевом да се покрене кривични поступак по чл. 282 КК РФ („изазивање националног раздора“) против аутора и потписника Обраћања 5.000. Обе изјаве Генерално тужилаштво предало је ради провере Басманском међурејонском тужилаштву града Москве, које је 24. 06. 2005. донело следећу одлуку:

  1. У предмету Обраћање 5.000 констатује се непостојање било објективног, било субјективног преступа. Покретање кривичног дела против потписника није стога одобрено.
  2. Што се тиче јеврејског кодекса понашања Кицур Шулхан Арух, против ког је усмерено Обраћање 5.000, Тужилаштво наводи следећи закључак истог експерта:

„Реториком књиге Кицур Шулхан Арух изражава се негативан однос спрам сваког – без конкретизације – иноплеменика (нејеврејина, гоја) и сваког – без конкретизације – иноверца (нејудеја, акума). Сви иноверци без изузетка су идолопоклоници (…) У Кицур Шулхан Аруху искоришћена су специјална језичка средства за предају циљно усмерених увредљивих карактеристика, (…) и мотивисања на активности против било које нације или појединаца као њених представника, књига Кицур Шулхан Арух будући збирка закона која сваком Јеврејину (јудеју) налаже одређене активности, одређен однос, одређено понашање међу нејеврејима (нејудејима), које они могу тумачити као негативан и увредљив однос према њима”.

Ипак, под огромним притиском међународних јеврејских организација, владе Израела и Министарства иностраних послова САД, премијер Фрадков (Јеврејин) побринуо се да се провера Кицур Шулхан Аруха прекине и одбаци покретање кривичног поступка против његових издавача. Тужилаштво је било принуђено да то образложи одсуством „умишљаја” у активности издавача, иако они у предговору књиге изричито тврде супротно, позивајући Јевреје да и даље практикују те законе (погледати текст Обраћања 5.000). Увредљива суштина датог јеврејског кодекса очита је међутим, и потврђена експертизом – што сматрамо достигнућем руског родољубивог покрета.

Потом су вође Јевреја два пута захтевали од Тужилаштва да покрене поступак против аутора Обраћања 5.000 М. В. Назарова као „антисемите”, да би оба пута (одлукама од 31. 8. 2005. и 14. 3. 2006) Тужилаштво одбацило њихове захтеве:

„Оптужбе на адресу М. В. Назарова лишене су основа, пошто се аутор само придржава православно-хришћанског учења – признате светске духовно-моралне традиције (…) Изјаве Назарова су испољавање православне религиозно-филозофске концепције светске историје, а не манифестације антисемитизма и фашизма”.

Пред крај 2010, укупан број потписника Обраћања премашио је 25.000.

Напомена 2:

Добијено 21. марта 2005. горње Обраћање коначна је варијанта. Првобитна верзија, послата Генералном тужиоцу децембра 2004, била је постављена на сајту Мисли о Русији, 15. децембра 2004. Потом је објављено на другим сајтовима, и у штампи.

Напомена 3:

Објављено на http://www.russia-talk.com/rf/obrashchenie.htm

Такође погледајте:

http://www.russia-talk.com/rf/wbsi.htm – преглед достигнућа покрета ЖБСИ! (ЖБСИ! – Жить без страха иудейска!)

Од јула 2006. Новости ЖБСИ! почеле су да се објављују на ноотвореном сајту Руска идеја. http://www.rusidea.org/?a=2100

Превео: Рајко Буквић

Напомена Уредништва „Српског листа“: Текст приредили ми.


ИЗВОР: http://borbazaveru.info/content/view/13759/1/

Подели: