Анализе

Неће се Бошњаци сами башкарити и досађивати у БиХ – судбина Српске одредиће значај и домете Србије

ГАЛИЈАШЕВИЋ: СРБИМА СЕ ОСТАВЉА ДА ИЗАБЕРУ – ДА БУДУ СРБОСКЕПТИЦИ ИЛИ ЕУРОСКЕПТИЦИ

* Би-Би-Си упита Валентина Инцка: „Радите ли Ви на укидању Републике Српске“? А он: „Ма не –нипоштоНемам ништа против да постоји Република Српска, као што, постоји Баварска у Њемачкој и Тексас у САД“

* Инцко разумије да Баварска у Њемачкој представља њемачку регију у националној држави њемачког народа; као што је арапски Хиџаз у арапској Саудијској Арабији или амерички Тексас у САД. И са Балкана се види да су то досадне регије у „досадним националним државама“ и да Република Српска није српска регија у Србији те да никада није имала привилегију да се досађује

* Нападана и оспоравана, често и тешко клеветана, у сталном клинчу и борби за опстанак, Република Српска је од оснивања била прогоњена.  У одсуству досаде, трпећи притиске са Запада Република Српска се калила и прекалила

* Иживљавање пред британском публиком политичког кепеца из Аустрије над јадом од државе, као и оно што је претходило у Сарајеву, открива адресу на коју је указао Лавров, када је рекао да Шефик и Жељко нису самостални и да је њихово понашање подстакнуто споља. Упркос дипломатској етикецији, уочени су антидржавни и гестаповски манири Инцка па „сарајавски атентат“ на Лаврова није остао сакривен у магли дипломатске коректности и сазнања која велике силе чувају за себе

* Прича о држави Босни са једним народом, која не би више била у грчу и која би била стабилна до те мјере да у њој буде досадно, сигнал је Бошњацима а пријетња Србима и Хрватима. Чисто хушкање западних сила и Бошњака да ако желе ред и мир треба завршити посао. Протјерати Србе и Хрвате, да се Бошњаци, башкаре и досађују у тој држави

* Пред цијелом БиХ се отвара сукоб са насилно успостављеним и одржаваним суверенитетом Високог представника. Исход тог сукоба ће најбитније одредити судбину државе БиХ и мира у њој. А судбина Валентина Инцка већ је одлучена… Све ће се завршити њемачким заокретом и Инцковим одласком из БиХ

____________________________________________________________

Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

СВАКИ покушај да се о политичким и историјским темама у Босни и Херцеговини говори одмјерено и објективно осуђен је на пропаст.

Ниједан народ такав приступ више не прихвата.

Црно-бијела стварност захтијева црно-бијело изјашњење: или-или – за и против. Све мимо тога је неприхватљиво.

Западне земље су „Авганистанском матрицом“ подијелиле земљу, подржале агресивност у комуникацији и формулисању колективних интереса и циљева а сукобе продубиле и заоштриле, тако да излаз у виду помирења народа више не постоји.

У то се увјерио и угледни Министар вањских послова Руске Федерације, Сергеј Лавров, када је средином децембра посјетио Босну и Херцеговину и суочио се са ерупцијом мржње и незнања, у уклетом простору који себе представља државом а слави и одржава вањску управу и протекторат.

Сценографија, припремљена у уреду тзв. Високог представника у БиХ и америчкој амбасади у Сарајеву, подразумијевала је бојкот два бошњачка члана Предсједништва (Џаферовића и Комшића) и кампању усмјерену ка породичној, освештаној икони Светог Николе, старој три вијека, коју је Предсједавајући Предсједништва Милорад Додик поклонио високом госту.

Чаршијски муслимани су били забринути поријеклом и легалниошћу Иконе.

Синхронизован наступ сарајевских обавјештајних билтена, украјинских јастребова и либералних  талибана, новинара „хумориста“ и пигмеја, пратио је и наступ Јануша Бугајског.

Он је „Балканску турнеју“ руског министра назвао опасном работом, упозорио на дочек у Београду, мудро избјегао да помене пријем Лаврова у Загребу и указао на блиске везе Срба и Руса. У тексту за The Hill, изразио је забринутост због односа Републике Српске према Русији; Жељка и Шефика назвао бошњачким и хрватским члановима Предсједништва БиХ а БиХ поприштем геополитичког сучељавања, истичући да се Русија плаши Бајдена и његове политике?!

У корак са њим, на службеној web страници НАТО алијансе, огласио се и Даниел Шунтер, са тезом да је „Западни Балкан осјетљив на дезинформације које долазе из Кремља“. Србију је је дефинисао као земљу „у епицентру дезинформација из Русије“, тумачећи негативно одређење према НАТО алијанси као резултат НАТО позиције у ратовима из деведесетих и, како је рекао, „зрачне кампање на Косову 1999. године“.

Открио је да Срби вјерују у теорије завјере и да су еуроскептици.

Истина, Срби и данас могу да бирају: да буду Србоскептици или Еуроскептици.

У НАТО разумију да је Косово стратешка дубина Србије на југу, а Република Српска, стратешка дубина на западу, па су их означили као трајне и важне мете, у циљу ампутације и једног и другог, од Србије.

Злонамјерно тумачећи прошлост и садашњост, Бугајски и Шунтер, су се, у анализама, ипак, упорно враћали на праву тему – а права тема је Република Српска и посјета Лаврова, која им је, и задрмала кавез.

Ништа од овога, очито, није било изненађење за Лаврова. Уважени министар је, дошао у БиХ спреман, свјестан  гдје долази, како ће се то тумачити, али и како ће се завршити.

Њемачким заокретом и Инцковим одласком из БиХ.

Обавјештајно-пропагандне активности Запада у БиХ дуго су његовале тај, на превару, инсталирани механизам са којим су реализовале интересе и разарале државни суверенитет – ОХР.

Знајући то, Лавров није одустао од језика дипломатске коректности, описујући постојање и дјеловање Високог представника у БиХ, као анахронизам, који треба да престане да постоји.

Истрошен и компромитован, режим западног намјесништва, који траје двије и по деценије(од тога 11. година под Инцком), манифестован без срама, кроз функцију Високог представника као антидржавног, диктаторског монумента у срцу Европе, представљао је ружну реликвију безумља која крши људска права, законе и Устав БиХ у ходу.

„Позиви на промјене унутрашњег уређења БиХ све чешће се чују, али се мора пазити да нико од конститутивних народа не изгуби свој идентитет, јер би, Босна и Херцеговина `била досадна` кад би имала само један народ“, изјавиће Инцко у интервју за ББЦ, три дана, након дипломатског скандала у његовој режији.

Путем ове моћне, британске телевизије, Инцко ће објаснити и своју визију ефикасне Босне и Херцеговине, иако то противрјечи његовој имагинацији досадне државе и питању које му је поставио новинар ББЦ-ија: „Радите ли, Ви на укидању Републике Српске“?

„Ма не –нипошто“,одговориће Инцко и додати: “Немам ништа против да постоји Република Српска, као што, постоји Баварска у Њемачкој и Тексас у САД“.

Инцко разумије да Баварска у Њемачкој представља њемачку регију у националној држави њемачког народа; као што је арапски Хиџаз у арапској Саудијској Арабији или амерички Тексас у САД.

И са Балкана се види да су то досадне регије у „досадним националним државама“ и да Република Српска није српска регија у Србији те да никада није имала привилегију да се досађује.

Нападана и оспоравана, често и тешко клеветана, у сталном клинчу и борби за опстанак, Република Српска је од оснивања била прогоњена.

У одсуству досаде, трпећи притиске са Запада – Република Српска се калила и прекалила.

Иживљавање политичког кепеца из Аустрије над јадом од државе пред британском публиком, као и оно што је претходило у Сарајеву, открива адресу на коју је указао Лавров, када је рекао да Шефик и Жељко нису самостални и да је њихово понашање подстакнуто споља.

Упркос дипломатској етикецији, уочени су антидржавни и гестаповски манири Инцка па „сарајавски атентат“ на Лаврова није остао сакривен у магли дипломатске коректности и сазнања која велике силе чувају за себе.

Политичка импровизација Сарајевске чаршије и дипломатије, којој су задњих година затворена сва врата на континенту и цјелом свјету, одиграна 15.12.2020. подсјетила је на сличан игроказ у вријеме када је Анте Павелић, у име Независне Државе Хрватске, објавио рат Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији, 14.12.1941. године.

Необична симболика четрнаестог дана у децембру, подсјећа и на ближе доба, 1995. годину, када је, у Паризу, потписан тзв. Дејтонски споразум и заустављен грађански рат у Босни и Херцеговини.

Присуством и потписом гарантовали су га тадашњи лидери: амерички предсједник Bill Clinton, руски премијер Виктор Черномирдин, француски предсједник Jacques Chirac, британски премијер John Major и њемачки канцелар Helmut Kohl. Од тада, до данас, овај споразум je разним акцијама Високих представника постао тзв. Дејтонски споразум, али је сачувао доста уставно-миротворног потенцијала који је опет на удару.

Питање које се мора поставити је: а чиме се плаћа то да се праве нереди у земљи у којој никад није било досадно?

Одвлачење пажње и шутња о двије оптужнице и неколико истрага против директора Обавјештајно-безбједносне Агенције Османа Мехмедагића Осмице, коме је давно истекао мандат и његове двије фалсификоване дипломе – колико кошта та врста заштите? Али, колико то кошта, у новцу?

Као и шутња о министру безбједности генералу Селми Цикотићу коме је потврђена оптужница за злоупотребу положаја који је задржао.

Заштита оптужених Алијиних и Бакирових кадрова у институцијама власти, починилаца ратних злочина, корупције, трговине утицајем; несметани одласци терориста на сиријско ратиште и њихов некажњени повратак и много шта друго се не скрива – због „истих вриједности“ које Бакир и Инцко дјеле.

Прешутити двојно, незаконито држављанство – Шпаније и БиХ – предсједника Суда БиХ и његов скривени идентитет (Кавесон), те кривичну истрагу коју води Тужилаштво БиХ, значи баш системски и дрско рушити БеХа правосуђе.

Свакако и шутња протектора и диктатора о Премијеру муслиманско-хрватске Федерације, Фадилу Новалићу, оптуженом да је са три лица украо десет милиона КМ у послу који вриједи десет и по милиона КМ…

У овој превари се и крије дио „колача“ који је запао и Инцку и његовој западној сабраћи, који занемарују да криминал и корупција чине ову земљу ужасном за живот а државу неефикасном и да се то не може више прикрити наводно деструктивним интересом народа да буду слободни или изазивањем међунационалних сукоба и сталним нападима на Устав БиХ и Дејтонски споразум.

Прича о држави Босни са једним народом, која не би више била у грчу и која би била стабилна до те мјере да у њој буде досадно, сигнал је Бошњацима а пријетња Србима и Хрватима. Чисто хушкање западних сила и Бошњака да ако желе ред и мир – треба завршити посао. Протјерати Србе и Хрвате, да се Бошњаци, башкаре и досађују у тој држави.

Јер, поновиће Инцко пред Британцима флоскулу коју је изрекао и британски амбасадор у БиХ Метју Фиелд: „Дејтон је темељ али није плафон“, увјеравајући све, како је плафон важнији од темеља и да је будућност, те да је поткопавање темеља прави интерес свих народа у БиХ.

Инцко и ОХР данас, као механизам, дјелују компромитовано а истовремено неефикасно – чак бескорисно. Нема дилеме: пред цијелом земљом се отвара сукоб са насилно успостављеним и одржаваним суверенитетом Високог представника, а исход тог сукоба ће најбитније одредити судбину државе БиХ и мира у њој.

Судбина Републике Српске, одредиће значај и геополитичке домете државе Србије на Балкану и утицати на њен однос са великим свјетским силама.

Што се тиче Валентина Инцка, о његовој судбини је већ одлучено.

Његова деструктивна мисија подривања Устава БиХ и мира на Балкану је завршена.

ИЗВОР: http://fakti.org/globotpor%28nece-se-bosnjaci-sami-baskariti-i-dosadjivati-u-bih-sudbina-srpske-odredice-znacaj-i-domete-srbije

Подели: