Анализе

ПРИЧА О ХРАБРИМ ЉУДИМА: Афера Бинел, српска страна приче – како су откривени НАТО планови за бомбардовање СРЈ

Јован Милановић (Фото: РТС)

  • Пре тачно 22 године, 19. децембра 1998., генерал мајор Јован Милановић вратио се из вишегодишње обавештајне операције у Бриселу, која се завршила афером Бинел. Пјер Анри Бинел, мајор француске војске предао је Милановићу планове НАТО-а за бомбардовање и рат против Југославије. Како изгледа српска страна те приче?

Крајем септембра 1998. године ко год је требао да зна, знао је да НАТО пакт припрема рат против Србије. Јован Милановић је отишао у Брисел у чину пуковника, а током боравка добио је унапређење у виши чин због вишеструког обавештајно-оперативног продора у структуре НАТО-а. Иако формално генерал мајор, за све дипломате у Бриселу он је и даље био министар саветник за политичка питања.

Имао је 90 одсто података о бомбардовању, Војска Југославије је на основу тих информације почела са размештањем опреме и наоружања, евакуацијом складишта. Милановић је проценио да ће НАТО почети агресију на СРЈ у првој половини или у другој декади октобра 1998.

„Крајем септембра, тачније 29. сам отишао у НАТО, на крај радног времена, код једног врло високог дипломате и отворено му рекао зашто сам дошао. Наравно, за њега је то било врло ризично, почео је да врти главом, да гледа у плафон. Хтео је да ми стави до знања да је опасно. Рекао сам му отворено да знам да јесте, али да из НАТО-а не излазим без информација. И онда је он рекао: Па рецимо за 10 дана. Онда смо откачили 29. па смо почели да бројимо на прсте дан по дан. Ја сам се све време кретао око њега, нисам седео, све време сам кружио око његовог стола. Он је био под дејством алкохола, добио је место амбасадора у једној великој земљи, па је искористио прилику да части. Дошли смо отприлике на 10. октобар, а он је рекао НЕ. Зашто не, питам га. А он каже постоји период ултиматума“, каже Милановић.

И поред много информација, био је потребан кључни доказ и генерал Милановић је као оперативац кренуо у потрагу.

„Паралелни покушаји су били да дођем до кључног, изворног плана на папиру. Да не говорим код кога сам све био, у питању је велики број људи. Сви су ми усмено давали податке, али нико се није усудио да ми да у писаној форми. Тако сам позвао и француског официра Пјер Анри Бинела и замолио га да дође на ручак и тако је започело дефинисање свих детаља касније са агресијом, присећа се Милановић.

Тучак у „Судбини“

Јован Милановић је позвао Пјер Анри Бинела на ручак у један грчки ресторан који се звао „Судбина“, 1. октобра 1998. године. Милановић се присећа да је био зачуђујуће велики број конобара и да је био чудан избор стола – као и да су сви желели да виде њих двојицу.

„Рекао сам му шта све знам. Знао сам све, али нисам имао папир. И рекао сам му да кад неко има овакву информацију и пошаље својој земљи да ће бити изложена агресији тада и тада и на који начин, онда у случају обмане, значи нетачне информације, шта му друго преостаје него или суђење и дуга робија или га вешају“, причао је Милановић Бинелу, наводећи пример вешања на Теразијама у време Другог светског рата.

„Он се забезекнуо, почео да брише зној. Питао ме је л знам колико је то опасно, одмах сам му рекао да знам. Онда ми је рекао да не зна, а ја сам га подсетио да зна ко зна. Размишљао је и у једном тренутку рекао: Добро, имаћеш га“, сећа се Милановић тог ручка у „Судбини“.

У међувремену НАТО авијација је изводила последње припреме за агресију на Југославију. Другог октобра, Бинел је дошао код Милановића кући. Са документима, односно детаљним плановим бомбардовања Југославије. Обојица су сумњала да су под присмотром.

„Наредне вечери сам добио позив од њега да ће доћи код мене у стан. Дошао је и донео папире. Један је био сублимат свега, кључни. На њему је било таксативно све исписано и онда ми је тумачио“, каже Милановић.

„Бинел ми је рекао да је урадио оно што је морао да уради. Што значи да је то било јаче од њега, јер се страшно противио агресији НАТО-а. То је и касније сто пута рекао и изјавио је да се не каје“, истиче Милановић.

Документа послата у Београд

Милановић је одмах отишао у амбасаду, неуобичајеним путем за случај да покушају да га ухапсе. По устаљеној процедури, са криптографском заштитом послао је документа у Београд.

Генералштаб је 3. октобра ујутро имао детаљан план НАТО-а и одмах почео расељавање објеката и померање технике. Трећег октобра НАТО је из ваздуха извршио верификацију циљева и утврдио да постоји симболично померање снага.

Наредна верификација је извршена 8. октобра и НАТО је утврдио да су сви циљеви које је требало да бомбардују, померени. Савет НАТО-а је заседао, у Београд је дошла делегација САД и НАТО-а и после неколико разговора бомбардовање је одложено.

Али, генерал Милановић, као ни Војска Југославије нису били наивни и претпостављали су да ће се притисци наставити. На КиМ је дошла верификаторска мисија ОЕБС-а. Последњи извештај Милановић је послао у Београд 27. октобра.

Бинел је ухапшен 17. октобра, а 1. новембра је та информација објављена у медијима. Милановић је тог дана кренуо на посао. Прво га је блокирала полиција, па су га пропустили и допратили до амбасаде.

„И ја сам ушао у унутрашње двориште, ту је радник обезбеђења закључио да сам у немилости и закључао за мном велика врата. То је било око 8 сати ујутру. Био сам на спрату око пола 10 кад су почели да звоне телефони и медијске екипе и новинари су тражили мене. Репортерска кола, телевизијске камере су биле на улици, која је била блокирана. Тако је било и у улици у којој сам становао. Супруга ме је назвала и рекла да укључим телевизор и гледам вести на Јуроњузу. Ту је био НАТО симбол и ударна вест да је откривена српска кртица у НАТО – у“, присећа се Милановић.

Медији брујали о афери

Медији на Западу, посебно у Белгији, а најупечатљивије у Француској писали су о једној од највећих шпијунских афера 20. века. Говорило се о потреби темељне реформе француских безбедносних служби.

Новине су биле пуне фотографија Пјер Анри Бинела, који је извесном југословенском дипломати предао тајне документе. Међутим, фотографију извесног југословенског дипломате нико није имао.

Белгијски сенат је 19. новембра расправљао о шпијунској афери и Јована Милановића прогласио персоном нон грата.

На дан одласка из Белгије проглашен је персоном нон грата и забрањен му је улазак у земље НАТО-а и Европске уније.

Евакуација из Брисела

„Добио сам информацију, да ћу негде у јануару (1999. године), уколико не будем напустио Белгију, бити безбедносно угрожен, да ће ми се десити нешто најгоре. Најпре би ми укинули дипломатска документа, па статус дипломате и после би ме вероватно препустили некој банди. Одмах сам обавестио Београд и они су ми рекли да се спремим за тзв. евакуацију“, каже Милановић.

„Отишао сам на аеродром у пратњи амбасадора и двојицом дипломата који су имали могућност доласка до самог авиона. Добили смо супруга и ја две карте које су ту на лицу места биле попуњене. У то време због санкција ЈАТ се звао МАТ, Македонски авио транспорт. Били су наши авиони, наше посаде, наша представништа. На аеродрому је дошло до комешања и после сат и по смо кренули. То је било 18. децембра поподне. Авион је одлетео право у Скопље. Када смо стигли у Скопље, аеродром је био пун америчких официра и војника. Моја прва служба, као млад потпоручник, била је у Скопљу, тад сам помислио: Где си почео, ту ћеш и да завршиш. Имао сам дозу страха и осећај нелагодности јер су рекли да је изнад Београда густа магла и да авион не може да полети. Након неког времена, авион је ипак полетео, али до Ниша. После смо дошли аутобусом у Београд. Око 3 часа ујутру 19. децембра, вратио сам се у отаџбину, сећа се Милановић.

Шта данас мисли о Бинелу

Двадесет две године касније, генерал у пензији Јован Милановић је поносан на своја дела. Зато је и стао пред камере емисије „Дозволите“. Поносан је, али и размишља о детаљима свог службовања у Бриселу и посебно о судбини Пјер Анри Бинела.

„Он је показао велику храброст. Ја нисам био сигуран да ли је свестан жртве коју чини. Носим њега и његову породицу на души. Зато што је учинио једно дело које, не знам ко би други и да ли би се ја усудио. Можда да, можда не. Имам дилему која ме прати и дан данас. Ви сте чули за Вијетнамски синдром. Амерички официри који су и данас живи се лече од тога. Мене је тај синдром захватио пре неколико година, не у смислу да ме страх од нечега, већ једна посвест о којој ја пре тога нисам био свестан. Мени је само било битно да сам те ноћи урадио то и после ми остало није било важно“, каже Милановић.

По повратку у Београд генерал мајор Јован Милановић је у јануару постављен за заменика шефа Обавештајне управе Генералштаба Војске Југославије, шеф је постао Бранко Крга. НАТО је доживео обавештајни и први стратегијски пораз. Агресија је избегнута, али опасност није прошла. Било је само питање повода и времена.

Бинелов деда Солунац

Милановић је говорио о Бинелу, истичући да му је деда био Солунац.

„Из наших сусрета сам закључио да је велики заљубљеник у своју земљу, да је патриота и да мрзи Ширака. Иако није био члан ниједне партије, али је у идеолошком смислу био Деголиста. Подсетићу, Де Гол је извео Француску из НАТО-а. Ширак је добио изборе на обмани француског бирачког тела, да ће наставити деголистичку политику. Противно, он је увео Француску у НАТО. И то је у француским војном кору остала та мисао, та осуда Ширака. И Бинел није крио да то мени каже“, објашњава Милановић.

„У нашем првом сусрету, неколико месеци раније, он је мени рекао да му је деда био Солунац. У Београду то нису поверовали, него су мислили да сам ушао у шему завођења. Тада ми је и рекао да му је деда казао ‘Синко кад видиш Србина, скини му капу’“, тада ми је и рекао на ком делу фронта му је деда био, према Бугарској, каже Милановић.


ИЗВОР: РТС, Горан Јанићевић и Игор Топаловић

Подели: