Анализе

МЕРА МИНИСТАРСКЕ ПАМЕТИ

  • Министар који је дефинитивно покопао српско школство, с позиције саветника председника државе и његове премијерке, продужује свој разарачки посао, при чему то чини на прилично непристојан начин: једини лек за Завод за уџбенике, који је некада био национална кућа у којој се штампају школске књиге, а последњих година се ближи рубу пропасти, јесте „да почну уљудно да се понашају, улажу средства у развој на тржишту и боље рецензенте, али и коначно се запитају зашто најквалитетнији аутори неће да пишу за њих“
  • Министар је озаконио босански, а да нису питали ни Српску академију наука и уметности ни лингвисте како се такав „језик“ може појавити у Рашкој области ако га је и у Босни бивши комунистички функционер Авдо Чампара „утемељио“ тек кад су Срби тамо истребљени
  • Министар је озаконио и црногорски језик

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

Велим да је такво умовање непристојно зато што су страни пљачкаши предвођени Клетом, под министровом диригентском палицом, опустошили српско уџбеничко тржиште, корумпирали школе и разгранали педагошку проституцију до невиђених размера и зато су се „најквалитетнији аутори“ претворили у најјевтинију најамну педагошку сорту, прикључили им се и (нај)бољи рецензенти, сви „покрили“ 87% српскога уџбеничког простора и министар сад треба да објасни која то „средства“ Завод треба да „улаже у развој тржишта“ ако су њему остављена само она издања за која велики пљачкаши нису заинтересовани, а Заводу „притврђена“ обавеза да на њима „зарађује губитке“.

МИНИСТАР ВЕЛИ, МИНИСТАР…

Министар вели да је „давно прошла“ прича о томе „да држава од суноврата спасава издавача који је припремио и одштампао 400 милиона уџбеника“ и тиме се министар-саветник прикључио оним разарачима српске културе и српске памети који су пре тога уништили Просвету, Нолит, БИГЗ, Рад, ИП Матице српске, суботичку Минерву и не знам које још све, али је извесно да је уништавање Завода већи злочин од свих осталих заједно јер је њиме немачким и усташким кољачима припремљен терен да на она три геноцида која су њихове злочиначке државе извршиле над Србима у прошлом веку додају и четврти културни и духовни. Министар вели да је „после либерализације тржишта школских књига Завод за уџбенике постао јавно предузеће које не зависи од државног буџета“, да је та кућа „ван домашаја Министарства просвете… и да мора да се избори за своје место у слободној тржишној утакмици“. И ваља му приметити да не зна шта прича: Завод баш и није много оптерећивао државни буџет, а доносио му је макар оних 87% уџбеничког динара који сад „одлази преко границе“. Министар, уз све то, има и неспорне трговачке таленте, основао много приватних школа, „у Србији и региону“, са знатним власничким уделима, и није извесно колико је своју министарску позицију „употребио у приватне сврхе“, тј. је ли се нашао „сукобу интереса“, као што није јасно чиме се, мимо тога, квалификовао за позицију уређивача српске памети. Уз успешно разарање школства, он ће остати упамћен и по томе што је и високо школство и науку свукао на врло танке гране. Поменућу овде само неке његове подвиге којима је помогао да се осрамоти српски језик.

а) Наставни план и програм за босански језик за 1. разред основне школе и план уџбеника објављени су 15. маја 2013, за мандата Жарка Обрадовића; он је томе додао такве планове за 1. разред гимназије (Службени гласник бр. 12, 5. јула 2018), а ни он ни његов претходник нису питали ни Српску академију наука и уметности ни лингвисте како се такав „језик“ може појавити у Рашкој области ако га је и у Босни бивши комунистички функционер Авдо Чампара „утемељио“ тек кад су Срби тамо истребљени (у БХ-Федерацији остало их је још 40.000 па се сад Босна мучи „с великим бројем странаца, међу којима је највише Срба, Хрвата, Црногораца и Херцеговаца“).

б) Министар је у Србији „озаконио и »црногорски језик«“ тиме што је, мимо свих нострификационих правила, дозволио упис на мастерс студије кандидатима који су студије „црногорског језика“ завршавали пред истим учитељима пред којима и Мирашеви попови. И то учинио с „образложењем“: то је службени језик државе с којом Србија има нормалне дипломатске односе (а колико су ти односи „нормални“, показало се ових дана кад су Црногорци прогнали српског амбасадора).

МИНИСТРИ ТЕРОРИШУ НАУКУ

в) Министарство већ деценијама терорише и науку и може се рећи да је садашњи државни саветник довршио разарачке послове својих претходника: оно мало памети што је у Србији још преостало полако се одлива у иностранство, а оно што тамо не може отићи „скупља бодове“ за чемерне научне каријере уређене по трговачким мерама министра-саветника. Познато је, наиме, да су некад те мере одређивали најистакнутији научници, а сад су се за то специјализовали чиновници из министровог предсобља; некад су о неговању научног подмлатка бринули проверени учитељи, а сад су млади таленти предати у руке министарским секретари[ца]ма и куририма и морају „задовољити многе [њихове] захтеве“ (при чему се они који се тичу науке обично налазе  – при дну листе); министрови курири „прописују“ да се до неког звања не може стићи без радова објављених у неким („референтним“) међународним часописима, а заборављају да то може имати смисла за оне науке за које се (нај)бољи мајстори налазе [и] у иностранству док је за српске националне науке такав захтев, напросто, бесмислен: најбољи такви часописи налазе се у Србији и они су много значајнији од оних које такав глас „бије“ негде по иностранству. И та нас линија доводи до још једног апсурда: уместо да процењују научне проблеме, министар и његови курири постројавају научне часописе (од М1 до М9, при чему веле да су они дебљи бољи од тањих, а зелени препоручљивији од сивих), а прописали су да је и менторство услов за избор у више звање мада се увек знало да се то питање поставља тек када се појаве тема и кандидат и тада се ментор одређује према правилима научне компетенције: неко може бити компетентан за сремску ономастику, али не и за баскијску или еолску. Та правила, да и то додамо, нису важила у оним временима која су обележили, рецимо, Белић или Ивић: тада смо имали и науку и лингвистику, а сад имамо министра-саветника и његове „мере“. (И прилику да подсетимо на народну причицу: постројили се коњи на ливади, вели она, и притрчи магарац: – Шта ћете да радите? – Да се тркамо. – Штета, ја мислио да се меримо.) И да додамо недоумицу доброг познаваоца Ивићевог дела: Ивић је био члан десетак светских академија наука и научних друштава, али му се чини да толико пута није би[ва].о ментор (те податке озбиљни научници никад нису уписивали у своје би[бли]ографије).

г) Као што је уништио Завод за уџбенике и српско школство и науку, министар-саветник најуспешнији је био у својим трговачким подухватима везаним за ширење приватних школа. Он се, како смо видели, хвали тиме да је основао више приватних школа („у Србији и региону“), али не помиње оне које је за то време затворио (и не каже да ли је таквих било више десетина или више стотина), а нека овде буде поменута само она из Дојевића код Краљева: „Привредни суд у Краљеву, решењем Фи. број 99/2016 уписао је у судски регистар, у регистарском улошку број 5-288-00, ОШ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, податке: Брише се Основна школа »Растко Немањић Сава«, Дојевиће. Уписује се Основна школа Халифа бин Заид Ал Нахјан (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), са седиштем у Дојевићу, Фи број 99/2016 – из Привредног суда у Краљеву, А–1250“. Министар нам је остао дужан одговор на питање колико је таквих школа затворио, а ја ћу подсетити на то „како се учи“ у оним школама које он (и његова врста) оснивају по киосцима и железничким станицама (неки веле – и испод оне букве на Златару). Сведочила ми је колегиница која је у некој таквој „школи“ предавала страни језик: на испит јој дошао кандидат који није знао ни азбуку, она га вратила, и тада и још једном, али јој директор није дозволио да то уради и трећи пут: „Он је, колегинице, уплатио сву школарину“.

Проф. Миливоје Павловић, председник Надзорног одбора Завода за уџбенике, саопштио је и неке друге појединости о подвизима министра-саветника, али су од свега тога новине нагласиле да он „ућуткује јавни дијалог“. Мислим да његово деловање заслужује знатно конкретнију квалификацију, али уместо тога ја ћу поменути само две појединости.

Прва: министар-саветник завршио је географске науке за три године, а после, више деценија, усавршавао своје трговачке капацитете.

Друга. Не зна се који су капацитети у министарску фотељу довели његовог наследника, али ако покуша поправити оно што је његов претходник упропастио, стећи ће име које ће се помињати и заслуге које ће се поштовати.

А пут да то постигне врло је једноставан:

а) да најпре у скупштинску процедуру врати онај Закон о уџбеницима који је, пре више година, „зауставио“ МекАлистер (да би отворио пут пљачкашком налету Клета и његових хрватских и словеначких сателита) и да, узгред, покуша утврдити ко данас у Србији најжешће брани Клетове, а ко Жужулове интересе;

б) да Заводу за уџбенике врати апсолутну одговорност за судбину српскога школства, а да оних 77 пљачкашких фирми на челу са Клетом протера са српскога уџбеничког тржишта (ако не зна како да то учини, нека се распита код својих румунских и мађарских колега-министара како су то они постигли) и тако укине и корупцију и педагошку проституцију које су инсталирали његови претходници и да, уз остало, утврди која се то директорка београдске основне школе крије иза иницијала М. С., а појављује као „предавач и аутор“ на семинару Центра за савремено образовање БИГЗ и има налог „да издејствује да сви купе“ Жужулово уџбеничко смеће и да наставника који то изабере „награди таблетима, скупим телефонима и кешом“ и да испита ко, по тим „механизмима“, може бити награђен летовањем на Хавајима, а ко кућицом на мору или на планини;

в) да повуче оне бесмислене одредбе о „бодовању научне памети“ и да те послове остави научницима који се у то много боље разумеју од курира и секретар[иц]а министра-саветника, да укине оне одредбе о „међународној научној памети“ као и оне које се тичу „обавезног менторисања“;

г) да макар понекад запита САНУ или њен Одбор за стандардизацију српског језика шта да се чини с „босанским“ или „црногорским“ језиком у српским школама; или с лекторатом за „хрватски језик“ заснованим на Филозофском факултету у Новом Саду истих дана кад је у Загребу угашена Катедра за српски језик основана 1874. године; и да пажљиво мотри на то како ће се у Новом Пазару „акредитовати“ катедра за језик којега нема нигде на дуњалуку, а најмање у престоници старе немањићке државе.

Ако се не покуша понашати у складу с овим назнакама, нови министар морао би се одмах искључити из посла који му је поверен јер неће имати шта уништавати: његови су претходници то већ урадили – врло темељито.

А Срби се навикли на то да стално померају границе издржљивости пред оним што се, другде, одређује као национална срамота.

Подели: