Анализе

УДРУЖЕЊЕ „ЋИРИЛИЦА“: ОТВОРЕНО ПИТАЊЕ ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ ГДИНУ АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ – ЗАШТО СЕ У СРБИЈИ И ПОСЛЕ 14 ГОДИНА ЈОШ НЕ СПРОВОДИ У ПРАКСИ ЧЛАН 10. УСТАВА СРБИЈЕ?

УСТАВ НЕ МОЖЕ САМ СЕБЕ ДА СПРОВОДИ, БЕЗ АКЦИЈЕ ПЛАЋЕНЕ ВЛАСТИ И ЛИНГВИСТА

Поводом обележавања 20 година уставног рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021)

Поштовани Председниче, слали смо електронски овај допис више пута на Вашу е-пошту оглашену у Председништву, али нам се писмо враћа као неуручено. Како не желимо да Вас изложимо директним писмом класичном поштом у време опасне короне, замолили смо средства обавештавања да објаве ово питање Вама, ИАКО ОДАВНО мало ко хоће да ПИШЕ О ПРОБЛЕМУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ. Писмо смо у опреми текста персонализовали Вама који, сигурни смо, можете да спроведете ову народну уставну обавезу у вези саа српским писмом у Србији за кратко време, а није нам јасно зашто то, и поред неколико јавних обећавања, још нисте учинили, па немамо још ни усвојен закон о службеној употреби језика и писма, усклађен с уставном обавезом у Члану 10. који је кристално јасно стопостотно заштитио ћириличко писмо, али је то већ 14 година само на папиру, јер Устав не може сам себе да спроводи.

  • Поводом обележавања двадесет година уставног рата „Ћирилице“ за српску ћирилицу (2001-2021) водећим српским дражвницима, лингвистима, борцима за одбрану српске ћирилице и свим осталим забринутима због четрнаестогодишњег недоследног спровођења Члана 10. Устава Србије у вези са службеном употребом српског писма у јавности упутили смо молбу за одговор: да сте ви данас господар Србије како бисте решили питање српске ћирилице која је уставно стопостотно заштићена, али се у пракси већ 14 година избегава од власти и лингвиста доследно спровгођење Члана 10. Устава Србије.
  • Ваши успешни избори, гдине Председниче, надмоћно показују да сте Ви, својом политичком мудрошћу и личним неуморним ангажовањем на терену успели да, у позитивном смислу, будете већ дуже господар Србије и Срба, па нас чуди да већ нисте спровели у Србији Члан 10. Устава Србије, па међу Србима и данас влада у просеку више од 90 одсто туђе (хрватско) писмо у писању језика Срба.

 

Поштовани Председниче Србије, пре свега, али и сви водећи српски државници, лингвисти и водећи борци за одбрану и спас српске ћирилице у језику Срба, али и сви заинтересовани Срби,

Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ основано је у Новом Саду 2001. године као прво удружење за деловање на целини подручја српскога језика. Главни циљ деловања Удружења био је и остао – да се српско (ћириличко) писмо у језику Срба поврати у пуни живот (стопостотна употреба ћирилице у писању језика српског народа у службеној употреби), као важан српски национални симбол и један од три најважнија, незаобилазна стуба, тј. чиниоца и заштитника идентитета српскога народа и његове културе и цивилизације у дужем трајању од десет векова. Реч је о српском језику, српској православној вери, и српском (ћириличком писму)

Како је, после многих забрана српске ћирилице кроз дугу историју Срба и наметања уместо ње латиничког писма (посебно успешно у комунистичкој  Југославији, када је први пут међу Србима – после познатог свима Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправним писмима“),  комунистичка власт успела да трајно плански, програмски српску ћирилицу претвори из јединог или апсолутно већинског писма Срба у мањинско свуда у Југославији, па и у Србији), српска ћирилица је у 20. веку и у овим првим двема деценијама 21. века сведена на данас занемарљив проценат међу Србима од десетак одсто у целокупној писаној употреби српског језика.

Због смишљено наметнутих навика Срба на туђе писмо преко изведене апсолутне фаворизације хрватског националног абецедног (латиничког) писма тзв. гајевице или гајице (и кроз школовање), југословенска а онда и српска власт и школство успели су да исфаворизују хрватску латиницу и у Србији, па је данас, тридесетак година после насилног разбијања државе Југославије, у Србији ћирилица враћена редовно једино у службену употребу у највишим државним органима и у појединим институцијама језика и културе које су под ингеренцијама дражве, али је у општој јавности све видљивија права окупација Србије и Срба хрватским латиничким писмом до те мере да је очигледно српско писмо у Србији данас све више на издисају (нестајању).

Оснивањем најпре „Ћирилице“, а потом и још неких других удружења за одбрану ћирилице под истим или сличним називима – тема „ћирилица“ постала је готово свакодневна. Борба ћириличара за ћирилицу свакако је имала резултата, али само у томе што је планирано од комунистичке власти у Југославији и Србији довршавање латиничења свих Срба, па и оних у Србији, само успорено, тј. само је продужен век ћирилици, али то није помогло да се ћирилица међу Србе врати у пуни (стопостотни живот), како је то с писмима у свим другим језицима и народима, осим у српском.

На пример, у хрватском језику (лингвистички истом типу језика као што је српски језик) после разбијања Југославије донето је правописно решење питања писма у једном писму – хрватској латиници, па су Хрвати као и сви други народи Европе данас потпуно јединствени у свом језику с једним, својим националним саставом латиничког писма. За разлику од Хрвата, Срби су задржали двописмо (и српску ћирилицу и хрватску латиницу) у свом правопису и замењивање ћирилице настављено је изван Србије у „босанском“ – „бошњачком“ и „црногорском језику“, али и у Србији у српском језику као у српскохрватском језику у време трајања Југославије.

Удружење „Ћирилица“ је, почев од 15. фебруара 2002. године, изменило ставку из свог Статута, па је од тада на снази залагање ћириличара у том удружењу било недвосмислено у томе да се ћирилица међу Србе може вратити једино уколико и српски језик, као и сви други језици у Европи, постане поново нормативно једноазбучан у правопису, у језичкој струци, у уставу Србије, у закону о службеној употреби језика и писма и у пракси.

Од познатијих лингвиста „Ћирилици“ је једино успело да после 2002. године убеди секретара Одбора за стандардизацију српског језика мр Бранислава Брборића (на нашу велику жалост, почившег од 2005. године) да се он избори за уставну заштиту ћирилице у једноазбучју па и у српском правопису. Брборићу је успело да преко Министарства културе издејствује 2004. године предлог па онда 2006. усвајање на референдуму Члана 10. Устава Србије у коме за српски језик стоји:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Дакле, недвосмислено – једноазбучје српског језика у службеној употреби. Нажалост, Б. Брборић није успео јер није стигао због преране смрти, да спроведе једноазбучје и у српском правопису и у србистици. Али је био почео да ради на томе иако је био једини у Одбору који је почео за то да се залаже већ 2003-2004. године.

Нажалост, и поред својих 20 објављених књига с убедљивим стручним доказивањем зашто се ћирилица не може спасти у правописном двоазбучју, „Ћирилици“ није успело да убеди ниједног другог водећег српског лингвисту да се залаже даље за оно за шта се у вези с ћирилицом у струци почео залагати часни и мудри Б. Брборић како би се сачинио, у складу с Уставом и општом европском праксом, решење питања писма у складу с обавезом у Уставу Србије и у српском правопису и у језичкој струци. Лингвисти то и данас не спомињу и одбијају да учине (мисле, ваљда, да за њих не важи уставна обавеза и да за њих општа пракса у једноазбучју нема значаја и утицаја за њих и на њих.

Резултат тога је да држава у пракси ни после 14 година не спроводи Члан 10. Устава Србије, неће да усагласи с Уставом Закон о службеној употреби језика и писама већ 14 година у Србији и неће да тражи од лингвиста да и они у својој струци и правопису примене уставно решење питања писма српског језика (једноазбучје), јер, очигледно, сматрају да они са српским лингвистима имају право да буду изнад Устава и да не поштују и не примењују свуда општу праксу и обавезу из Устава Србије у вези с правом Срба на своје, ћириличко писмо у стопостотној употреби у оквиру српског језика.

Нажалост, после 15 година од смрти мудрог Бранислава Брборића, данас нема ниједног познатијег и водећег српског лингвисте који се јавно залаже за оно што важи у целој Европи – нормативно и правописно свођење српског језика на функционално и суштинско једноазбучје. Џабе уставна обавеза и за државу и за српске лингвисте у нашој јединој и најлепшој држави Србији.

„Ћирилица“ је ове године почела да појачаним активностима (колико је то могуће под владавином короне и владавином двоазбучја које се креће према једноазбучју, али у хрватској абецеди) обележава тешких двадесет година свога уставног и стручног рата за ћирилицу у српском језику, али не може сама да се избори за то јер немају довољну, тачније неопходну подршку ни државе (читај: власти и српске интелигенције и србистике), па су зато Срби и Србија све ближе општем полатиничењу (и) православних Срба – ономе чему су тежили сви српски окупатори, посебно у 20. веку и у нашем 21. веку. Од свих најжешћих српских окупатора (осим Турске која је дозвољавала употребу ћирилице и на Порти) који су нехуманим законима забрањивали српску ћирилицу и наређивали њену замену хрватском  верзијом латинице – тзв. гајевицом или гајицом – комунисти су испредњачили у највећем постигнутом успеху у планираном полатиничавању (и) Срба православаца комбинацијом насиља и антићириличке лукавости.

Поштовани Председниче Србије, очекујемо Ваш одговор на питање када ћете спровести у пракси Члан 10. Устава Србије на нашу е-пошту zbiljacirilica@open.telekom.rs

(26. новембар 2020)

Драгољуб Збиљић, председник „Ћирилице“ од њеног оснивања 2001. године у Новом Саду за целину подручја српског језика

Подели: