Анализе

ОТВОРЕНО ПИСМО ДИПЛ. ИНЖ. НЕМАЊЕ ВИДИЋА ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДР РАДОВАНУ ВИШКОВИЋУ

Поштовани  колега Вишковићу,

Пре  свега, као инжењер  који је некад  руководио реализацијом великих пословних пројеката, захваљујем Вам што сте се као техничко лице прихватили да руководите Владом Републике Српске у овако тешком времену.

Нисам у могућности  да ценим потезе Владе, него бих само указао на оно што она не чини, а могла би ако би хтела, односно ако је имало српска. Ради се о њеном односу према ћирилици, а пишем Вам отворено писмо зато што сам већ много пута писао ранијим Владама, господину Милораду Додику и његовом саветнику проф. др Ненаду Кецмановићу, али никада није било одговора. У минулом времену сам чак и охрабривао Владу, због ЕУ владара у БиХ, тако што сам изнад регионалног пута Бијељина – Бања Лука у селу Палачковци постављао транспаренте са следећим порукама: СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА и ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ. Хтео сам да странци закључе: српски народ хоће ћирилицу и Влада Српске мора удовољити том народном хтењу.

Нарочито сам се уздао у чињеницу  што политичари Српске, а нарочито Милорад Додик, редовно говоре да су против  сарајевског унитаризма. Међутим, сви они су учинили да у Српској, која је рођена у ћирилици захваљујући српским великанима Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику, замре ћирилица као српско национално писмо и буде готово у потпуности замењена окупационом унитарном хрватском латиницом.

Повод овом јављању је текст Радослава Докмановића „Ко је научио моју сестричину да мрзи ћирилицу“, објављен на порталу ФРОНТАЛ.РС. У Српској је могућа и таква срамота да латиницом буде означена школа „Вук Караџић“. Учитељица учи девојчицу да мрзи ћирилицу, јер је она научила из уџбеника за учитеље „Настава граматике и правописа“ (др Љубомир И. Милутиновић и мр Желимир Ж. Драгић) да су равноправна оба писма. Један од рецензената уџбеника је проф. др Радмило Маројевић, исти онај који је написао руску граматику на хрватској латиници. Па ево одговора Р.Докмановићу: несрпска држава је кроз своју просвету научила сестричину да мрзи ћирилицу.

Комунисти  су 1954. г. српско име језика заменили српскохрватским да би у њега могли увести и хрватску латиницу, с нескривеним циљем и планом да временом српско писмо буде замењено хрватском (југословенском) латиницом. Хрватски лингвисти су одустали од тог привременог и лажног књижевног договора са Србима још 1967. г. јер су се надали својој држави, своме језику и писму, а Срби су се надали јачању југословенства уз свакојако попуштање. Тако су пристали да се стандард ЈУС издаје на следећим језицима: српскохрватском, хрватском, словеначком и македонском! Или, водећи српски лингвиста Павле Ивић је у Коларчевој задужбини у Београду рекао пред стотину људи да би се одрекао и ћирилице и екавице зарад јединства са Хрватима!

Дакле, 1954. г. проглашена је политичка равноправност писама у српскохрватском језику у несрпској држави, а данас учитељи у Српској уче децу о равноправности писама у српском језику у држави која се макар назива српском!

После 1954. г. латиница је толико фаворизована државним мерама да је чак престала призводња ћириличких писаћих машина, осим за новостворени македонски језик. У таквим околностима ћирилица је у БиХ била потпуно избачена већ до 1980. г. Против тога се није побунио ниједан српски политичар, лингвиста или књижевник у БиХ, него је Батрић Јовановић (Србија) напао Микулића и Поздерца у Савезној скупштини, па се ускоро вратила и ћирилица поред латинице на школама, општинама и комитетима СК. Али није враћена у привредном животу. Срби су веровали да ће комунизам бити вечан и да у њему нема живота за ћирилицу. Чак и 1992. када је комунизам пао макар формално, у „Календару“ „ПРОСВЈЕТЕ“ универзитетски професори Војислав Максимовић и Алекса Буха не говоре о враћању ћирилице Србима у пуном капацитету, угледајући се на  легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића, него тек до оне Титове лажне равноправности писама. После стварања Републике Српске важан делатник  „Просвјете“ је за ограничавање ћирилице, „јер ми нећемо да њоме гурамо прст у око другим народима са којима складно живимо“. Срби не смеју ни да кажу шта је њихово, а камоли да заступају своје вредности. Па и данас у „Новостима“ академик Јован Делић констатује како је она протерана из Црне Горе , „а ни у Србији није равноправна“. Опет само до равноправности, као да су Срби полународ па им може припасти само пола писма. Тај акадамик, као и сви остали језички стручњаци, крије од народа њихову колосалну издају увођењем у српски правопис и хрватске латинице. Сви они лажно приказују да је ћирилица нестала спонтано , а он лично каже у „Новостима“ и ово: „Али најопасније је да неко милитантан тражи ћирилицу и изгони латиницу“. Па ваљда се ћирилица не може проширити на рачун кинеског, јапанског или неког трећег писма, него само на рачун оног писма које је окупирало српски језик и српски народ , а то је окупациона хрватска латиница.

У важећем Уставу Републике Српске нема равноправности писама, него се само наводе службени језици три народа и службена два писма. Ако има српске памети то треба тумачити овако: ћирилица за српски језик,  а латиница за друга два језика.

Најгоре је по ћирилицу у Српској  то што међу политичарима њу спомиње само Милорад  Додик, и то  неискрено, обавезно следећи председника Србије Александра Вучића у политици затирања ћирилице. То свесно затирање је лако види из следећег:

  • Председник Србије никада није јавно рекао да ли ће се тамо спроводити постојећа уставна норма по којој су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. Што значи да је ћирилица поново идентификована са српским језиком и српством, како је и било од почетка српске писмености па све до доласка на власт комуниста
  • Има већ три године како је Министарство за културу Србије у сарадњи са језичким стручњацима сачинило предлог новог закона о језику и писму, а он још није стигао пред народне посланике, и то без икаквог образложења чак и после оставке помоћника министра честитог др Драгана Хамовића. То сам предвидео у својој књизи ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ. Па када једно министарство припреми предлог закона, а он не стиже пред посланике, то може да кочи само један човек: председник државе Александар Вучић.
  • Канцеларија председника Србије није утицала на Одбор за стандардизацију српског језика да на иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд усклади Српски правопис са Српским Уставом у смислу једно писмо ћирилица у српском језику.
  • У Србији се спроводи пропаганда од стране државе, лингвиста, књижевника и академика под слоганом НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, без помињања ћирилице, а што није сагласно са Уставом Србије. То значи да су ћирилицу пустили низ воду како би се Србија приближила НАТО-у.

Господине Вишковићу, немојте питати за мишљење АНУРС. Тај је 2011. имао округли сто на тему језика и писма, па је закључио да предложи Влади примарност ћирилице у службеној употреби. Добро сте прочитали – примарност у службеној употреби, иако ње нема у Србији још ни на видику! Па ако је примарност ћирилице током минулих деценија свела ћирилицу у јавном видокругу испод 5%, примарност у службеној употреби би била исто што и ексери у њеном мртвачком ковчегу.  Имајте на уму да су данашњи језички стручњаци у одбрани ћирилице (од Срба, односно од таквих стручњака) достојни и стручни управо у оној мери у којој су је сачували. Док је председник Казахстана  наредио тамношњим лингвистима да створе казахстанску латиницу ради удаљавања од Русије и њене ћирилице, Српска треба издржавати АНУРС само онда ако он доприноси да ћирилица буде њено лице и заштитни знак српског народа!

Размислите и о следећем: ако је вољом западних сила укинута војска Републике Српске, зар не би требало српску земљу чувати нечим другим, кад већ нема ко да чува њено гранично камење? Зар ми не би требало да обележимо нашом ћирилицом оно што је наше?

Поводом наведеног обележавања српске земље ћирилицом, мене много брине чињеница што још није прихваћена иницијатива проф. др Милана Благојевића да се допуни кривични закон тако што би се именовало кривичним делом потписивање приступању НАТО-у мимо одлуке Народне скупштине Републике Српске. Плашим се да је тај потпис већ обећан, и то унитарном латиницом, чиме је запечаћена судбина и ћирилице и Републике Српске.

Републици  Српској, оспораваној  са свих страна, потребни си  национални симболи као хлеб и ваздух. Они не траже никаква улагања, него само да буду препознати као нешто српско, што би огрејало душу народа и повратило му национално самопоштовање и самопоуздање. Наши непријатељи су увек разумевали значај ћирилице, па је тако током Великог рата аустругарски генерал Хрват Стјепан Саркотић говорио да Србима треба укинути ћирилицу као борбено средство и да је она „страно тијело Истока у борбеној зони Запада“.

Мене храбри то што је народ казнио на прошлим изборима у Бањој Луци латиничког Црногорца Игора Радојичића и у Бијељини Мићу Мићића. У општини Бијељина се 2014. г. све добијало на латиници, осим ако се не затражи на ћирилици. Управо као у српском правосуђу! У последњој кампањи Мићић је поносно истицао да њега народ није бирао због високе идеологије, него да би се боље живело. То „да би се боље живело“ је оно што храбри САД, Немачку, Енглеску и Француску да развлашћују Републику Српску, све до њеног потпуног укидања.

Треба имати у виду  да је циљ оне комунистичке подвале у виду равноправности писама у српскохрватском језику био да се ћирилици одузме карактер српског националног симбола, односно да она постане само једно од двају средстава за записивање српског језика.

Ако је Република Српска уистину српска,  она ће, као одговор на притисак Запада,  направити кампању у смислу враћања ћирилице српском народу. Било би некултурно, нечасно и срамно склонити ћирилицу само на споменике почивших Срба, нарочито оних који падоше за слободу свог народа и стварање Републике Српске као гаранта те слободе, а изван гробаља неговати окупациону хрватску латиницу.

Прво би о ћирилици као српском знаку и светињи требало говорити на РТВРС председник Р.Српске, председник Владе и члан Председништва Р. Српске у БиХ. А први потез власти требало би бити службено обавештење свим просветним установама у Српској да српска младост мора учити да је српско писмо само ћирилица. Такође, предузети мере да се у наведеном смислу из уџбеника за учитеље мора избацити одредница о равноправности ћирилице и латинице.

Дубоко верујем да смо на истој страни и да ћемо заједно радити за добро ћирилице и српског народа, уместо да Владу прозивамо због издаје српске светиње.

Ви политичари треба да имате иза себе свој српски народ да би се могли одупрети западном круњењу Републике Српске. Потражите од њега подршку и имаћете је, али му претходно треба рећи да је ћирилица његова темељна вредност и заштитница.

Срдачно  Вас поздрављам  и желим да  останете упамћени  и по томе што сте променили курс државе Републике Српске према ћирилици.

Немања Видић,

О Св. Архангелу, лета господњег 2020.

Подели: