Анализе

Скуп махом престарелих либерала који никад у животу ни покисли нису

АНАЛИЗА  «НАУЧНОГ»  НЕЗНАЊА И ФИКЦИЈЕ О БУДУЋНОСТИ  ОБРАЗОВАЊА (2)

  • На конференцији су најчешће помињане речи, слогани и теме били:  глобализација, дигитализација, информационе и комуникационе технологије, дигитална револуција, дигитална економија, економија одрживих ресурса, зелена, циркуларна и плава економија, мултикултурализам и интеркултурализам („меки“ и „тврди“), мењање свести, нови човек за нову еру, људска права, равноправност свих полова (још увек неутврђен број)…
  • Нико од професионалаца из просвете се није појавио. Формални позив да присуствују су добили чланови „Националног просветног савета“. Неколико њих (укупно их има 35) који су дошли да нешто чују, брзо је схватило о чему се на конференцији ради и побегло главом без обзира
  • Председник САНУ Владимир Костић је тако брзо читао написано излагање да сам сигуран да 90% присутних није било у стању га нормално прати и у нешто смислено повеже то што он говори. Свима је на крају лакнуло, јер су схватили да је мала штета што ништа нису запамтили, јер ни Костић сам себе озбиљно не доживљава
  • Дејан Поповић (70), професор Електротехничког факултета на конференцији је рекао и ово: «Читам и слушам вести овде у Србији и знам да ми овде имамо једну од најбољих економија у свету ових дана, тј, све што се ради и што би могло да се уради, ради се на најбољи могући начин…»
  • Наступио је и академик Небојша Лалић, један од многих из лекарске коморе угнежђених у САНУ који устанак Срба у Хрватској лета 1990. године сматра „балван револуцијом“. Он и Костић су и ‘духовно блиски’. Костић би да „уз елементе достојанства“ преда Косово и Метохију, а Лалић устанак против Туђманове усташофилне власти, у својој јавно „окаченој“ биографији, назива онако погрдно како су га хрватски „за дом спремни“ новинари називали

____________________________________________________________________

АУТОР: др Филип Раке ВУКАЈЛОВИЋ

ОСТАЛО нам је да се упознамо с још једном организацијом која је стара као и САУН и која игра значајну улогу у свим акцијама које предузимају САУН и СУК. То је Римски клуб.

Ако би се, како се то данас обично ради, упутили на Интернет на сајт Римског клуба (https://www.clubofrome.org/aboutus/) нашли би следеће речи самохвале:

Римски клуб спроводи истраживања и домаћин је дебата, конференција, предавања, састанака и догађаја на високом нивоу. Клуб такође објављује ограничени број рецензираних Извештаја Римског клуба, од којих је најпознатији ‘Границе раста’.

Мисија Римског клуба је да промовише разумевање глобалних изазова с којима се суочава човечанство и да предложи решења научном анализом, комуникацијом и пропагирањем. Препознајући међусобну повезаност данашњих глобалних изазова, наша је јасно видљива перспектива холистичка, системска и дугорочна.“

Катасонов: Мисија Римског клуба је оправдавање геноцида

Можда бих овим светским „клубашима“ веровао на реч да септембра 2018. године не прочитах текст који је, поводом педесетогодишњег јубилеја Римског клуба, написао познати руски економиста Валентин Јурјевич Катасонов.

Он је свој текст насловио: „Глобални геноцид у ‘научном’ паковању. К јубилеју Римског клуба. За ову прилику сам одабрао и превео неке од најважнијих мисли у вези с темом коју обрађујем.

Из овог превода овде цитирамо две реченице:

а) «Најновије листе садашњих и почасних чланова укључују такве особе као што су високи функционер УН Морис Стронг, бивши генерални секретар КПСС Михаил Горбачов, бивши амерички потпредседник Ал Гор, власник CNN-а Тед Тарнер, бивши генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана, бивши секретар УН-а Кофи Анан (преминуо 2018. године, примедба Ф.Р.В.), бивши амерички председник Бил Клинтон, милијардер и оснивач Мајкрософта Бил Гејтс, финансијер и шпекулант Џорџ Сорош, бивши британски премијер Тони Блер, сиви еминенција америчке спољне политике Хенри Кисинџер…“

б) «Дакле, први и главни задатак Римског клуба је „научно“ оправдање геноцида који су „господари новца“ планирали човечанству. Планови за овај геноцид се делом већ проводе.“

С испоставом ове организације у Србији САНУ и БУ се удружују и праве „светску“ конференцију о проблемима образовања! Јесу ли Бил, Тони, Џорџ, Хавиер… баш ти људи чије савете за будућност српска садашња и будућа покољења треба слушају?

Да ли су домаћи учесници већином само „корисни идиоти“, или је та већина оно што у Русији зову Сорошеви прасићи („соросята– поросята“), или нешто треће?

Званично, Четврта међународна конференција о будућности образовања ће: «испитивати ефикасне стратегије и политике потребне за убрзање промене парадигме у образовању.

Извлачиће поуке, увиде и практичне приступе из успешних иновација у образовању које се дешавају широм света.

Испитиваће начине за превазилажење дисциплинских баријера како би обезбедили интегрисано знање потребно за постигнућа у нашем све компликованијем свету.

Конференција ће истражити методе преусмеравања фокуса са предмета на студенте и са академског на контекстуално знање.

Истражиће нове технологије и педагогије које могу преусмерити нагласак с наставе на активно учење, из такмичарске у кооперативну интеракцију и с наставника на ученика у окружење за вршњачко учење.

Истражиће начине за промовисање развоја капацитета за креативно размишљање, личност и индивидуалност, што ће нову генерацију припремити за висока достигнуће у годинама које следе.»

Ова гомила празних небулоза ме је подсетила на Наполеона Бонапарту, који је у жељи да сакрије своје праве намере и пошто је изложио шта је за њега главно, тадашњој комисији за писање устава Француске из 1799. године наредио: „Пишите кратко и нејасно“. А, цитирани изводи из тандара–мандара, иди-ми–дођи-ми, млати празну сламу програма, су идеални за сакривање правих циљева због којих су нам „белосветске“ САУН-овце у „госте“ послали.

Ко су били учесници Конференције

Представници САНУ су имали 8, наставно особље БУ 6 (без економиста), економисти 10 (пет професора БУ), чланови СПРК 5 (од којих су два професора БУ) и чланови САУН 32 предавања/презентација.

Преосталих тридесетак предавања/презентација, организатори су поделили углавном својим познаницима и пријатељима из света, понеком овдашњем пријатељу и понеком из дијаспоре. Наравно да су и ту пажљиво бирали.

Међу учесницима је било и 12 директора и зам. директора, 13 председника и потпредседника, 3 главна менаџера компанија 1 декан и 1 заменик декана (укупно 30 руководилаца).    

Просек година учесника из САНУ је 68,25 (Владимир Костић – лекар, Владимир Бумбаширевић – лекар, Тибор Варади – правник, Дејан Поповић – електроинжењер, Слободан Грубачић– филолог германиста, Бранислав Јеленковић – електроинжењер, Небојша Лалић – лекар и Владица Цветковић – геолог).

Кад се све сабере и одузме, може се видети да су српски учесници (не обавезно и Срби, а било је и „случајних Срба“) на конференцији иступали 33 пута.

Будућност у предвиђањима с коца и  конопца одабраних кадрова

Пре него што пређем на разматрање излагања одређеног броја домаћих и страних учесника и укратко изложим свој поглед на ову конференцију, поменућу најчешће помињане речи, слогане и теме.

То су: глобализација, дигитализација, информационе и комуникационе технологије, дигитална револуција, дигитална економија, економија одрживих ресурса, зелена, циркуларна и плава економија, мултикултурализам и интеркултурализам („меки“ и „тврди“), мењање свести, нови човек за нову еру, људска права, равноправност свих полова (још увек неутврђен број), заштита животне средине, еколошка писменост, исцрпљивање светских ресурса, експоненцијални раст, потпуна запосленост, радити интердисциплинарно, мултидисциплинарно, нелинеарно, интернационално, „транснационално“, фер и поштено, транспарентно, човекољубно и глобално одговорно, „виши резултати с вишим принципима“.

Јасно је да овакве кључне речи и слогани повлаче за собом могућност да се говори о свему, а у исто време ни о чему и, наравно, најмање о стварним проблемима српског образовања који су проистекли из две деценије потпуно дебилних интервенција на свим нивоима образовања.

Уз учење феномена и самообучавање, а знамо колики је проценат функционално неписмених код нас, не остаје ми ништа друго него да пожелим да их каменујем.

Колико бездушни, одрођени и безосећајни треба да буду ти привилеговани, докони и асоцијални „интелигенти“ којима је данас у Србији могло пасти на памет да у тренутку, кад нам комадају државу, растурају Српску Православну Цркву и отимају њене храмове, у назови храму српске науке САНУ организују овакав бордел од конференције која наводно разматра важне светске проблеме образовања?

Гледајући овај списак „наших“, одмах пада у очи да у њему преовлађују београдски економисти, у већини припадници најцрње неолибералне економске доктрине, која се свугде у свету увелико напушта.

Да не претерујем, свако ће се уверити ако погледа и послуша „српско-римску клубашицу економистицу“ Јасну Атанасијевић, која је наступила као представник председништва СЕС-а.

Њено излагање без разумног реда и смисла, с много кревељења, махања рукама и сувишних осмеха, може се наћи на линку: https://www.youtube.com/watch?v=EZrk2CO38iQ (скрећем пажњу на то како је на младу Јасну гледао модератор секције).

Иако рекох да нећу о економистима, ипак ћу се осврнути на учешће једног економисте. То је Мирјана Ковачевић, шеф Центра за дуално образовање при Привредној комори Србије (ПКС), директор Пословне академије за дистантно образовање ЦЦИС, једном речи права дигитална „cyberlady“.

Она је на конференцију вероватно позвана не зато што је економиста, него на директну интервецију генсека САУНе Нешковића.

Којим је тачно бартер аранжманима, једино она, и то из ПКС, позвана да исприча своју сасвим тривијалну причу о дуалном образовању у Србији, на веома лошем енглеском језику, сам Бог зна.

Да то није делимична надокнада за услугу којом је Нешковић 2016. године предложен од стране ПКС, „као истакнути привредник“, у Национални савет за научно-технолошки развој, иако ниједан дан у привреди није радио?

Нико од професионалаца из просвете се није појавио. Формални позив да присуствују су добили чланови „Националног просветног савета“. Неколико њих (укупно их има 35) који су дошли да нешто чују, брзо је схватило о чему се на конференцији ради и побегло главом без обзира већ после неколико сати. Тако да они који брину о преношењу знања и образовању, пре свега педагози, психолози, а и социолози, филозофи, историчари нису овде били присутни из необјашњивих разлога…

Наступ председника Академије Костића

Доста је било замајавања ‘ситном боранијом’, време је да пређемо на капиталце – академике САНУ.

Први је наступао академик – председник Владимир С. Костић.

Костић се својим досадашњим делањем на челу САНУ савршено уклапа у шему оваквих конференција. Он воли да учено празнослови, да користи мудре необавезне речи и формулације, да се мало поигра речима, да нешто паметно цитира и да истакне своју скромност и непретенциозност.

Никако не могу да заборавим Костићев летњи интервју: Зашто су интелектуалци потребни” (Недељник, 25. јул 2019), где је његов стандардни приступ дошао до изражаја одмах на почетку: „У одлуци да се одазовем молби да на ову тему напишем ауторски текст, пристао сам из уверења да нисам у конфликту интереса: себе не сматрам ни довољно образованим, ни довољно креативним, а посебно не храбрим, да бих се доживео интелектуалцем. (истицање моје – Ф.Р.В.)

Он истиче. «Међутим, чини ми се да после 65 година живота, који дефинитивно и без моје воље није био досадан, имам довољно искуства да могу да сагледам њихов значај и шта би се догодило са менталним еколошким системом цивилизације у случају њиховог евентуалног нестанка. Јер, упркос мутацијама и прилагођавањима, интелектуалци су данас озбиљно угрожена врста.“(истицање, Ф.Р.В.)

Овог пута, прикривен седом брадом, Костић је започео на следећи начин:

„Постоји саркастична реченица да су мудри људи, људи који поседују мудрост, а ја не претендујем да сам један од њих, способни данас да препознају и предвиде самo савремени тренутак. Будућем образовању не могу да помогнем својом дискусијом, али ћу дозволити себи да гласно размишљам у општим терминима о теми која ме преокупира: о будућности универзитета како је то Лешек Колаковски учинио у свом давном есеју из 1996. године насловљеном ‘Зашто универзитет’…“ и даље иде, више од пола предавања, цитирање Колаковског и мудрих опажања других аутора.

Владимир Костић, председник САНУ себе не сматра интелектуалцем

Приметимо само очевидну противуречност. Костић каже да мудраци могу да антиципирају само садашњост и да стога он будућност образовања не може да предвиђа, односно не може да му помогне. Ипак, ради супротно (делом га оправдава то што не претендује да буде мудар), придржавајући се мисли и изрека проверених светионика мудрости, наравно на Западу, који су ламентирали о будућности универзитета у новом добу обележеном глобализацијом, мобилношћу, премрежавањем света свакојаким мрежама и поплавом доступних информација.

Главни цитати се односе на изазове које пред универзитет будућности поставља глобализација и дигитализација (информационе и комуникационе технологије).

Председник Костић је своје излагање заључио речима конзервативца да школе треба да се врате на Сократове и Платонове идеје о свестраном слободном дијалогу, наравно у сенци неизбежне „старомодне“ етике.

Баш ту му је, рече, пала на памет реченица: „Данас ми имамо превише ума, а премало карактера. Моје је мишљење да само школа, и универзитет у генеричком смислу, може постепено и чврсто усадити смисао у ову релацију. Али, не брините. То је само моје мишљење.“

Прави и непоправљиви вишеструки „ревидирац“ Владимир – Волођа С. Костић! Са својим: „Добро јутро чаршијо, на све четири стране!“ И, „Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи.“

Свака му је од ових задњих за тв-дневник, с тим што бих ја истакао и веома поздравио његову самокритику у вези са ‘премало карактера’.

Премало карактера и неетичност је данас, не само његов проблем, него и проблем његовог Председништва и велике већине у САНУ.

Успут, Костић је тако брзо читао написано излагање да сам сигуран да 90% присутних није било у стању га нормално прати и у нешто смислено повеже то што он говори. Свима је на крају лакнуло, јер су схватили да је мала штета што ништа нису запамтили, јер ни Костић сам себе озбиљно не доживљава.

Геолог Цветковић – стручњак за Сребреницу

Зачудих се кад видех да је међу стручњацима САНУ за будуће образовање и дописни академик Владица Цветковић. Сетих се да сам летос прочитао на линку: „Владица Цветковић, геолог, дописни члан САНУ и редовни професор Рударско– геолошког факултета у Београду оклеветао је српски народ да је починио геноцид у Сребреници, због чега је бурно реаговао председник СРС проф. др Војислав Шешељ.

Шта је то паметно имао дописни Владица Цветковић да поручи у вези са светском образовном будућношћу?

Одмах на почетку је Владица „ухватио бика за рогове“. За њега су главна питања ко ће да формулише, спроводи и контролише промене у образовању и у каквој околини ће се оне дешавати. Питао се и ко су прави људи за остваривање циљева који су пред њима.

Владица Цветковић

Лако ћемо за промене. Зар није важније прво формулисати циљеве? Или он очекује да му туђинци циљеве напишу па да их испуњава? Као са „сребрничким геноцидом“ којим су наши енглески вековни „пријатељи“ хтели да нас „одликују“?

Интересантно је да никоме не смета што се ова конференција одржава без јасних идеја шта је то што не ваља у образовању сада, а још мање се зна и мисли о конкретнo мерљивим резултатима који се желе постићи у будућности.

Замислите колико је тешко све то формулисати и ускладити у једној земљи, а онда помножите проблеме са 1.000 да бисте добили тежину задатка који су пред себе поставили, ови престарели, и с конца и конопца прикупљени „играчи“ за све позиције и сва времена.

Цветковић је наставио рекавши је да је конференција на којој учествује погрешна конференција. Тачно је приметио да се ту понавља много тога што се догађало, и о чему се причало, на претходним конференцијама и правилно је предвидео да ће се слично дешавати и на следећој, Петој конференцији о будућем образовању.

Ово ће му организатори сигурно уписати као фаул, јер се не сме јавно говорити да је њихов циљ баш да све то понављају и у тупе главурде локалних Абориџина усађују на свакој будућој конференцији.

И ту Владица дође до главног питања:

„Можемо ли ми одговорити на захтеве будућности, а да претходно не решимо претходна оштећења? Ја мислим да то није могуће, и наравно, ја мислим овде на земље или системе који су много ближи Србији него Немачкој или Швајцарској.“

Која су то претходна „оштећења“? „Болоња“ која нас је уназадила, или бесмислени европско-НАТО пут на коме српска лумпен-интелигенција годинама чергари?

Или Владица мисли да су Срби криви за „ратове деведесетих“ па би пошао да се извињава Хрватима зато што су Србе из Српске Крајине, док су били под заштитом Уједињених нација, под америчко– европским кишобраном и уз њихову помоћ, избацили са вековних огњишта?

Цветковићево излагање схватам као имплицитну препоруку да је хитно потребно да се исправи досадашња грешка владајућих структура које су га држале далеко од ‘високих места’ на којима се одлучује о важним државним питањима.

С моје стране, препоручујем му да се сети речи Милоша Обреновића: „Седи ди си ни за ди си ниси!

Дејан Поповић о најбољој економији на свету

Као следећег из САНУ тима, представићу вам Дејана Поповића (70), професора Електротехничког факултета, који је учествовао у Панел дискусији „Улога академске мобилности и дигиталних алата на истраживање и образовање“.

Овај, наизглед културан грађанин, већ од првог минута почиње цинично да опањкава своју земљу пред странцима.

Поповић је човек инжењер, који слаткоречиво и течно излаже своје мисли, који је видео света (рече да је 26 година провео у иностранству и да је само с две авио компаније прелетео 4 милиона километара!), који чак тврди да је срећан и да као такав хоће да буде пример другима да се може остати овде и бити срећан (погледати видео биографију Дејана Поповића, САНУ).

Тешко ће он бити узор иком, кад је у стању да тако неприкладно денунцира своју земљу на једној међународној конференцији.

Груба је неистина кад Поповић тврди: „ја читам и слушам вести овде у Србији и ја знам да ми овде имамо једну од најбољих економија у свету ових дана, тј., све што се ради и што би могло да се уради, ради се на најбољи могући начин…“

Дејан Поповић

Ја читам и слушам, такође, и никад не чух да је ико помињао да Србија има најбољу економију и да се све свугде ради на најбољи начин. У том смислу, нико никад није говорио.

И мени смета неумерено хавалисање политичара о највећем расту БДП у региону, а и „шире“. Поготово ми смета то што знам да је тај значајан раст вероватно само флуктуација проузрокована с много кредитног новца, неколико претходних срећних продаја старих предузећа и претераном грађевинском активношћу.

Чак и да је нека будалетина изјавила „да имамо најбољу економију на свету ових дана“, зар редовни члан САНУ треба ту будалаштину да понавља пред странцима?

Шта је циљ ових Поповићевих измишљотина?

Хоће ли опет у прве опозиционе редове са Србијанком Турајлић? Мало ли му је то што још увек понешто масно ‘чалабрцне’ с државних јасала и што су му омиљену сарадницу у цвету младости на чело „Фонда за науку“ поставили?

Хоће ли она, с пуном научном касом коју контролише, свој или наш свет да покреће?

Видећемо да ли важи: „Money drives the world“, или треба још понешто?

Лалић: Студента треба третирати као партнера

Академик Небојша Лалић, један од многих из лекарске коморе угнежђених у САНУ, одржао је предавање под насловом: „Побољшања педагогије у наукама о животу и медицини“.

За ово предавање, које је базирано на препорукама: The American Society for Cell Biology, Canadian Association for Medical Education и British Medical Council, осим солидног енглеског и нереалности за примену у скорој будућности у Србији већине тога што је испричано, мало би се похвалног могло рећи. Напротив, нејасно је зашто је Лалић и коме то излагао.

Најсмешније ми је било кад сам прочитао да је један од циљева за будућност да се: „студент третира као партнер“. На Медицинском факултету Универзитета у Београду? Мора да се академик Лалић шалио.

Небојша Лалић

У покушају да одгонетнем зашто је председник Костић ставио академика Лалића у тим САНУ за ову међународну конференцију, преварих се и погледах мало Лалићеву видео биографију на сајту САНУ.

Кад чух како Лалић говори о устанку Срба у Хрватској лета 1990. године као о „балван револуцији“, схватих да су они и ‘духовно блиски’. Први би да „уз елементе достојанства“ преда Косово и Метохију, а други, устанак против Туђманове усташофилне власти, у својој јавно „окаченој“ биографији, назива онако погрдно како су га хрватски „за дом спремни“ новинари називали.

Чини ми се да Костић и Лалић имају још једну сличну особину: „личе на људе који никад у животу ни покисли нису“.

Други могући разлог да се Лалић појави као предавач на међународној конференцији, коју кобајаги и САНУ организује и која у изгледу има штампање рада у међународном часопису, могао би бити то што је Лалић као декан Медицинског факултета 26. 6. 2019. године продужио Костићу још две школске године радни однос на факултету па му овај сада враћа овом сумњивом чашћу.

Али, рад је рад, а академицима никад доста радова! Поготово оних самосталних.

(Трећи наставак: Успостављање новог кастинског друштва)


ИЗВОР: http://fakti.org/sta-to-pisu/skup-mahom-prestarelih-liberala-koji-koji-nikad-u-zivotu-ni-pokisli-nisu

Подели: