Анализе

ПОЗДРАВНА РЕЧ РАДЕТУ ЈАНКОВИЋУ

Братски смо се усагласили да је најбоље да не настављамо полемику, али морам да овде неформално одговорим на неколико Ваших нових питања, поенти и неоснованих оптужби. Молим Вас да приметите да Вам нећу поставити ни једно питање, да не дајем повод да продужавамо полемику – и то не зато јер ми нисте одговорили ни на једно из досадашње расправе, него да бисмо заиста окончали дискусију која би овако могла да се без плода наставља до у недоглед.

1.

Када сам закључио да смо се о Стаљину сложили (Ваша формулација), нисам „терао шегу“ с Вама, него сам само поставио историјске чињенице у перспективу – у односу на официјелни наратив ревнитеља и катехета „канонског православља“.

2.

Или нисте разумели реч Господњу коју ми цитирате (Матеј 5:39-40), или мене, а можда ни једно ни друго. Господ није рекао да окрећемо други образ брата свога за други ударац, или свога детета за друго силовање, него властити. Ја сам о томе говорио. У сваком случају злоупотребили сте Реч Божју.

О Темељу хришћанског учења смо се објаснили, надам се (у одговору Петру М, на сајту Словенско друштво http://sloven.org.rs/srb/?p=19703 , то сте видели).

Саучествујем са Вама у болу за Вашом од бугарских зликоваца закланом родбином, Царство им Небеско и слава и милост. Ви нисте погрешили што сте кољачима опростили. Али када бих им ја опраштао за то, грешио бих – јер ја на то немам права.

Питате ко ми даје за право да „овако зборим“ с Вама? Ви сте ми сами дали то право – оптуживши ме да је моја духовна хајдучија против језуитског духовног Покоља неоправдана и неморална.

6.

Питали сте ме о користи од ретроактивне имплементације апостолских правила на злочин у том духовном рату, који тече. Сигуран сам да знате, као правник, да ратни злочини не застаревају. Не знам да ли схватате да немате право да их амнестирате, а да је, опструкција суђења о њима, између осталог и Ваша, ако не криминална онда врло неетична.

7.

Податак да је мајка патријарха Павла била Хрватица, до пре неки дан, био је општепозната чињеница (common knowledge). Док се није десило Ваше чудо – са истраживањем које је започело у сред наше полемике, неколико дана после објављивања мога текста. Доказе о тој чињеници, и о томе како функционише Министарство истине у преформатирању историје и свести пука, можете видети у малом документу са „скриншотовима“ које сам скупио онога дана кад сте објавили овај свој текст (на овом линку: https://drive.google.com/file/d/1j8aaHc3bRyHt0oA6W6XmQUkLdPh5P4ud/view?usp=sharing ). Руска википедија је, наиме, у реалном времену, док сам скупљао линкове, променила податак о народности мајке Ане који је тамо стајао више од деценије – можете видети два скриншота са руске филијале википедије (која се не може уређивати од стране корисника) начињена у размаку од 10 минута. И неправилни податак је отишао у „рупу за памћење“. „Диктограф“ врлог новог света о којем сте писали, машина за рециклирање историје, на делу.

Међутим, ако погледамо пажљивије, видећемо да смо из чудесног истраживања сазнали неке друге, можда непријатније, чињенице. Које не пишу у „званичној биографији“ (нпр. животопису Јована Јањића коју је сам патријарх благословио). Из истраживања сазнајемо да, из неких разлога, „порекло патријарха Павла до данас није било предмет већег интересовања“. Да се светом српском патријарху дуже од столећа није знало како му се звао и презивао отац (и ту аналогија са Јосипом Брозом опет провирује у кадар). Да се није знала права народност мајке (то јест да се намерно крила, односно намерно фалсификовала – можда у циљу промоције светородних српскохрватских вредности и свештених традиција братства и јединства?). Да је патријарх Павле био ванбрачно дете. Да га породица његовог покојног оца, деда Никола Окрајнов и баба Драгиња, нису признали за својег унука (јер иако је живео у њиховој кући, код тетке, није понео њихово презиме – можемо само нагађати да ли је то било јер их је било срамота због ванбрачне свезе, или због нечег другог). Видимо да је патријарх у време кад се школовао у Тузли са стрицем живео „на периферији Тузле“ (како сведочи непоуздано сећање патријарха), а да је та периферија била у ствари у Кладњу, неких педесетак километара јужно (с Кладњем цела Тузла једну козу музла; а мали Паја подвижник је сваки дан пешачио 100км до школе и назад). И видимо да смо сада „недвосмислено“ сазнали да породица мајке Ане „слави Светог Јована“, иако не знамо ни која је то породица, ни где је живела, ни одакле потиче (мајка се преудала у село Капелну где су живели извесни Стојчевићи који славе Светог Јована, али нема података где је она живела пре невенчаног брака са патријарховим оцем – можда је Стојчевић презиме мајке после њене поновне удаје а девојачко сасвим друго?; помиње се и да је Патријарх имао некакву родбину у Белишћу где је повремено и боравио, али се баш ништа не зна о њима; врло интересантно је и да нико од биографа и радозналих медија који су направили десетине интервјуа са патријарховом родбином са очеве стране, никад није направио ни један једини интервју са родбином са мајчине стране, патријарховим (полу)сестрама и њиховим потомцима, који су такође живели и живе међу нама, и нико о њима не зна скоро ништа…). Нама који смо помало скептични према контроверзним и високо варијабилним информацијама које нам се сервирају из Министарства истине (а објављују као сензације и „чуда Божја“ у „Куриру“, „Алоу“ и „Информеру“, скупа са чудотворним иконама Светог Патријарха Павла, да „ободре“ Србе који се у Бога уздају) остаје сенка сумње.

А независно од овога, погрешан је Ваш закључак у „посвети читаоцима“ да ја заснивам „своју казуистику на неистинитој чињеници“. Јер ја сам своју тврдњу засновао на чињеници да се свети патријарх Павле, „до смрти веран учењу Цркве и Светом Предању“, молио са римским католицима на њиховим мисама. А то је документована чињеница. И да стога нови Срби, а нарочито скептици екуменизма, немају разлога за бригу – и они слободно могу да се моле скупа са католицима, и да рачунају да су тиме остали верни Светом Предању православне Цркве, и да знају да могу да постану свети. „Као богови“ речју. Наравно, најпре треба да постану људи („будимо људи, иако смо Срби“), угледајући се на свете људе који су ходили међу нама и молећи се са својом браћом католицима (који су одавно не само људи, него и прави еуропејци) заједничком богу („под једним именом у два облика“).

Као што сам рекао: Свети Лука Кримски је своју изјаву о томе да су њему „веома драга колосална постигнућа револуције и да је међу свим системима државног уређења Совјетски поредак без сваке сумње најсавршенији и најправеднији“ дао пред совјетском власти – а совјетска власт је Стаљин, ту конкретно представљен у својим НКВД официрима (или је то истина, или Стаљин није крив за злочине НКВД-а). И после тога је постао лауреат почасне Стаљинове награде (премије) првог степена. Податак да је Маршал награду образложио професионалним заслугама у достигнућима совјетске хирургије нисам сматрао релевантним. Нарочито у светлости чињенице да други стручно заслужни професори доктори епископи, који за разлику од Светог Луке нису сматрали СССР најсавршенијим поретком, добијали Стаљинову премију из Нагана (“Не для меня 200 000 рублей, а для меня…“ https://youtu.be/A7p98wUd0uI ). Као нпр. проф. др Максим Жижиљенко, први катакомбни епископ „истински православне цркве“, који је анатемисао „Сергија и сергијанце и све који су са њима“. Али, као што рекох, не треба да имате никакве двомисли, ни Ви, ни Владимир Димитријевић који је уредио књигу житија („Светитељи руских катакомби“), ни ваши читаоци – ви мудри православци који сте „опрезни и не верујете сваком духу, и проверавате све што видите и прочитате“. Др Максим јесте до недавно био анатемисани безблагодатни расколник, од оних који „од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас остали би с нама“, али од марта ове године он је званично постао канонизовани светитељ МП и Ваш – па славите га! То јест – нисте „нокаутирали себе и истовремено остали на ногама“, ваше је само да анатемишете и славите како вам се каже, а Министарство истине ће се већ постарати да нова верзија историје свима буде и схватљива и прихватљива. „Диктограф ће сам избрисати све оно што подсећа да између расколника и нас никада није било ‘братске љубави’“ – како сами лепо рекосте.

Неправедно ме оптужујете да сам, злонамеран, кренуо да „рибарим људске душе“. Ја нисам толико богословски неписмен да не знам принцип: „Овако вели Господ Господ: Ево ме на те пастире, и искаћу стадо Своје из њихових руку, и нећу им дати више да пасу стадо, и неће више пастири пасти сами себе, него ћу отети овце своје из уста њихових“ (Језекиљ 34:10). Само Господ може отети овце из чељусти вука. А ја сам, као што рекох у другом коментару, само принео две лепте моје удовице-душе на жртвеник Истине народа мог. И кога бих могао да купим са две паре, осим Бога.

10.

Иначе, у својој књизи Доба раз-ума заиста сте добро искритиковали барокну псеудоправославну иконографију са њеном окултном симболиком, хедонизам као корупцију православног живота, мењање свести и сопства брисањем памћења итд. Али у својој непотпуној критици те пузеће „псеудоморфозе“, и половичној и двосмисленој критици православног језуитизма, сами себи селективно обрисавши део памћења, учинили сте управо оно чега сте се бојали – забашурили сте више него што сте открили. Забашурили сте главу змијину, показујући само на њен реп.

А што се тиче књиге на писање које ме позивате, да бих се уопште квалификовао за разговор са Вама и да ме удостојите одговора на моја питања. Ако ми Ви нађете издавача, радо ћу је написати и објавити. Овако сам не могу – нико ме не би објавио, а да сам књигу штампам и издајем био би „кихотизам“ (а ја кихот нисам). Али могао бих да напишем есеј, реда величине Вашег, па ако ми љубазношћу уредника неког од пар сајтова који објављују моја писанија то буде објављено, сматрајте да сам испунио Ваш услов. Здравствујте!

Евсевије

Подели: