Анализе

НЕ ВЕРУЈТЕ СВАКОМ ДУХУ!: Одговор г-дину Евсевију са посветом читаоцима овог сајта

„…него испитујте духове јесу ли од Бога;

јер многи су лажни пророци изишли у свијет.“

 Св. Јован Богослов

(Посланица прва: 4; 1)

       И ја кажем г-дине Евсевије: нека смо здраво! Али пре тога, дозволите само неколико примедби.

Кажете: „Пре одговора на питања: драго ми је што сте победили властите двомисли и тромисли и успели да се сложите са мном око Стаљина.” Међутим, судећи по ономе што следи иза ове констатације – ипак се нисмо сложили!

Јер ја сам рекао: „сложили смо се – надам се! – да је Твоја слика Стаљина као православног ревнитеља који је обновио „византијску“ (ја бих рекао ромејску) хармонију световне и духовне власти – чак и као шала! – саблазан par excellence.“

А Ви и даље терате шегу са мном и кажете: „Стаљинов плод је света и светородна помесна руска црква, Московска Патријаршија. Он ју је основао: очистио је од млаких архијереја (оних којима Господ говори: „избљуваћу те из уста Својих“), и од свих расколника и ревнитеља не по разуму, редуковао је до дванаесторице својих верних ученика, и поново формирао. Он ју је поставио на царски, средњи православни пут…“

Кажете: „И ту никако не успевам да деци објасним да, по Вашем савету, треба да окрену и другу страну, за поновно силовање. Нити имам силе да силоватељима – језуитима усташама, које су у моје село увели православни језуити – принесем и оно дете које се сакрило под креветом. И озбиљно се гневим када ми „браћа“ и катехете православног језуитизма објашњавају како треба да то све прихватим „кротко и смирено, без страсти, не противећи се злу у љубави Христовој“.

Зашто се гневите на мене г-дине Евсевије!? Није то мој „савет“, него реч Господа Исуса Христа! Ево поновићу: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину…“ (Матеј: 5: 39, 40)

Моје питање Вама гласило је: Да ли се слажеш да су ненасиље и дуготрпељивост камен темељац на којем је изграђено хришћанско учење?

Одговорили сте: „Не слажем се, господине катехето. Камен темељац на Коме је изграђено хришћанско учење је Сâм Христос – Камен од угла, Истина. Дуготрпљење и ненасиље су делање душе (енергија, не суб-станција/ипо-стас), којима се живо камење глача и обли, да би било погодно да се складно узида у Живи Храм, грађевину Духа Светога. А „ненасиље и дуготрпељивост“ у устима православних језуита и катехета језуитског православља су анестетик у вину (вину блуда – Откровење 17: 2) који њихове жртве треба да пију да се не би ритале у процесу силовања и квариле ужитак. А ако не верујете мени – питајте о томе другога свога пријатеља, Момчила Селића.“

Смирите се горди човече! Зар не видите да сте се окренули против Предања. Зар вама ништа не значе речи Св. Исака Сирина: „Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили… Својим трпљењем, дошли су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затворили су уста царевима. Трпљењем својим учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа.“[1]  Или речи Св. Јована Лествичника: „Први ступањ блажене трпељивости јесте у томе што се понижење подноси, макар и са горчином и болом у души. Средина је, бити у таквим околностима без туге. А крај (ако краја има), сматрати увреду за похвалу.“[2] Нека сам ја и „анестетик у вину блуда“ али шта су онда Св. Исак Сирин и Св. Јован Лествичник? И зар се не бојите речи Господа Исуса Христа: „Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.“ (Матеј: 12: 37)

Кажете: „Нелепу слику остављате када се мучите да ме опишете као јеретика-„двобошца“. Зар Ви, катехета-параклета, нисте никад прочитали Псалтир? Да јесте, знали бисте: ’Сви богови незнабожаца су бесови (демони)‘ (Псалам 95: 5). Говорио сам само о томе: јеретички богови незнабожаца латина – jesus christus и spiritus sanctus, и њихов pater, су демони.“ Да, али проблем је у томе што сте и за „нашег Бога“ и за „њихове демоне“ употребили исто име Исус Христос (Jesus Christus)!

Кажете: „Ви, благо Вама, очито нисте никад видели заклану нејач: преклану дечицу из чијих расцветалих грла бризга крв и са крвљу из очију цури живот, трудницу из чије је материце бајонетом извађено нерођено дете па затим рашчетворено над њеном још живом распореном утробом и враћено назад…“

Г-дине Евсевије! Не кудите вино које нисте пробали. Не говорите ружно о жени коју нисте имали… Покушаћу да будем језгровит, без патетике и без сентиментализма. Мени су бугарски фашисти у Дргом светском рату убили деду, тетку и петоро њене деце. Најмлађе дете, девојчица, имало је само 6 месеци, најстарије дете, синчић, имао је 12 година. Лешеве су набацали у подрум, а кућу запалили. Кад је мој стриц Славко отишао да их покупи, тетка је још давала знаке живота. Једна дојка била јој је одсечена. Целе ноћи се мучила. Два пута се будила из коме и само је питала за децу. А та деца – то су моја браћа и сестре, моја најближа родбина. Ја ближе родбине од њих немам… Па ипак, ја сам све опростио! Да ли сам погрешио?…

Не, не мислим да сам погрешио! Зато што сам изабрао да будем православни хришћанин. А тај избор обавезује ме на нешто! На пример на ово: „љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне“. (Матеј: 5: 44) Јеванђеље није роман Емила Золе, на пример, па да кажем: ово прихватам, а са овим се не слажем. Или прихваташ све, или ниси православни хришћанин! Тешко је то г-дине Евсевије, знам, али ко је рекао да је лако бити хришћанин? И ко Вас тера да будете хришћанин, ако Вам је ово бреме претешко?…

За овим настављате: „Да јесте, и да имате имало србског и православног духа, схватили бисте и сами и ја не бих морао да Вам објашњавам – колико је душа већа од тела, толико је духовни рат већи и ужаснији од плотског, а убиство духовно страшније од убиства телесног“. Схватио сам г-дине Евсевије!… После описаног догађаја мој стриц Славко маштао је о освети, али десило нешто што је и мени променило схватање о љубави и мржњи. Једнога дана бугарска казнена експедиција изненадила је и ухватила стрица Славка. Један бугарски војник рече другом да пита командира шта да раде с њим. Овај се брзо врати и рече: да се „затепа“ (убије)! Тада онај први рече: „Иди ти, ја ћу га убити“. И поведе га у поток да га убије. Али кад сиђоше у поток, Бугарин му рече: „Бегај, братко“! Убаци метак у цев и опали у ваздух. Стриц загребе уз страну. Бугарин опали и други метак у ваздух, насмеја се и махну руком стрицу. Кад се вратио из потока хтеде да узме парче платна које се сушило на жици, али баба Јованка га нападе, истрже му платно и пљуну га. Он се опет благо насмеја, окрену се и оде. И не рече ни како се зове!…

Ето, тако сам схватио: да је лако бити филозоф „до крајњих консенквеци“, али много теже да будеш Човек до крајњих консеквенци! И ко Вам онда даје за право да овако зборите са мном?…

Кажете: „Ево неких значења и дубљих слојева смисла који се крију у појму србске православне хајдучије. Ово је из необјављене полемике са „хорепископом“ владике Артемија, Максимом Новаковићем.“ Очекивао сам да ћете ми навести неколико значајних имена и – зашто да кријем? – уплашио сам се. Кад оно – гле чуда! – цитрирали сте самог себе!

Кажете: „Кад бисте били кадри да гледате нешто више од своје користи, видели бисте сами, не бих ја морао да Вам објашњавам“. Наравно да умем да гледам нешто више од своје користи, зато сам Вам цитирао апостола Павла: „Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује.“ (I Кор. 10: 23) Ни апостол Павле ни моја грешна маленкост не мислимо, наравно, на своју „личну корист“ – него на ону корист која изграђује. То је она корист о којој говори Св. Григорије Ниски: „Каква је дакле корист од винове лозе која је поникла уз велики труд, ако на њој нема плодова због којих је земљоделац и поднео свој труд?“[3] А Св. Исак Сирин каже: „Бог хоће корист за нашу душу, иако много пута ми то не разумемо и неразумно тражимо да нам испуни сваку молбу.“[4]

Кажете: „Не би Вам пало на памет да говорите о њему (то јест о Вама!) као о „острашћеном подмуклом зликовцу, дубоко неморалном пљачкашу који је пун гордости и мржње и само увећава зло“… Или бисте се бар посрамили сада, док читате ову истину.“ Опет, и опет… Не говорите истину г-дине Евсевије. Ја сам Вам сасвим добронамерно указао да сте чврстим кораком закорачили у правцу нихилизма, али никада нисам рекао да сте „острашћени подмукли зликовац, дубоко неморалан пљачкаш који је пун гордости и мржње и само увећава зло“… Само сам хтео да Вас подстакнем да се запитате: куда сте се то запутили?

        Тачно је г-дине Евсевије да је наша полемика скренула са почетне теме. Али то је зато што су се у међувремену отворила нека много важнија питања од оног на почетку. Као на пример: питање о „генеричкој језуитској провинијенцији“; о „два бога“ који се трансформишу у „Бога“ и „демона“, али под једним именом у два језичка облика: Исус Христос и Jesus Christus; о „православној хајдучији“ и њеном догматском утемељењу; о мишљењу до „крајњих логичких консеквенци“ које се „не слаже“ са темељним поставкама хришћанског учења…

Проценио сам, дакле, да су ова питања много важнија од мојег невешто урађеног „фото-робота“ православног језуите. Зато сам се фокусирао на ова питања, чак и по цену да ми се приговори како нисам разумео својег критичара и како сам покушао да избегнем дискусију о православном језуитизму. Свој чланак Православни језуит као икона звери ја нисам писао са амбицијом да то буде „Енциклопедија православног језуитизма“ ни „Лексикон православних језуита“. Ја сам, као што сам и рекао, хтео само да направим једну малу скицу тог „лика са два лица“, у нади да ће неко други, вештији и бољи од мене, допунити све празнине и недостатке које ја нисам уочио. Наравно да бих и ја желео да изоштримо лик православног језуите, али начин на који сте Ви то покушали више је замутио слику него што ју је појаснио. То су и неки читаоци приметили.

Ви сте се јавили изнебуха и онако „с неба па у ребра“ одмах се ухватили за патријарха Павла и Св. Луку Кримског. А могли сте и другачије! Могли сте, рецимо, да започнете дискусију о Иринеју Добријевићу, који је истовремено и епископ и малтешки витез; или о Иринеју Буловићу, који је истовремено и епископ и носилац папиног напрсног крста и бискупског прстена; или о Игњатију Мидићу, који је истовремено и епископ и декан и тврди да је душа пропадљива; или о Лаврентију (Шабачком), који је истовремено и епископ и ходочасник код папе; или о Пахомију (Врањанском) који је истовремено и епископ и блудник… И тако бисмо реч по реч дошли и до патријарха Павла. Али Ви сте одмах бацили две „шок бомбе“: Св. Луку Кримског и патријарха Павла!

Нисте Ви кренули у добронамерну расправу него да „рибарите људске душе“! („С оваквијем добријем јунаком, не би страха било четовати“ – то јест, имати га на истој страни, у србској православној антијезуитској герили“). Хтели сте да ме на брзину смутите и приведете Вашем стаду. Али сте погрешили. Узели сте мрежу за сомове, а ја сам „ситна риба“ и „провукао“ сам се кроз рупе у тој мрежи. Али, не очајавајте! Ова ће се полемика наставити једнога дана: ако нећете Ви, ја ћу је започети. Али тек када и Ви напишете књигу о православном језуити, онако како га видите из Ваше перспективе.

Ја сам такву књигу написао и објавио је под насловом Доба раз-ума. Ту сам, између осталог, објавио и спорни чланак, али и чланке у којима сам критиковао сусрет патријарха Кирила и папе на Куби, и то три дана после тог сусрета, нисам чекао три године. Ту сам критиковао и свештеника који је освештао ноћни клуб у Зајечару, иако сам знао да је он рођени брат епископа у чијој епархији живим. Критиковао сам и „Критски сабор“ док је још био у току и указао на окултну симболику у вези са њим. Говорио сам и о окултној симболици у нашој барокној иконографији, о брисању памћења и хедонизму као корупцији православног живота.

Сада сте Ви на потезу. Али док чекамо Вашу књигу, дозволите само још пар ситница.                

Пошто сам, колико ми моје крхко знање и Божја милост допушта, изложио свој став о тзв. „генеричкој језуитској провинијенцији“, сада хоћу да, пре свега читаоцима овог сајта, кажем још нешто. Хоћу најпре да покажем да су лажне тврдње о наводном „хрватском пореклу“ патријарха Павла и о тобожњем „двомишљењу“ Св. Луке Кримског (Војно-Јасенецки Валентин Феликсович).

Увече, истог дана када сам уреднику овог сајта послао свој рукопис Мали катихизис за душе отроване нихилизмом појавио се на друштвеним мрежама сажетак једног опсежног истраживања о пореклу патријарха Павла. (www.srbin.info: Откриће порекла патријарха Павла). Агностици и атеисти би рекли: то је случајност! Ми православни верници, међутим, знамо да то није случајност! Свемогући Бог, који зна све о нама, све наше мисли и скривене жеље, пројављује своју милост, славу и силу кроз то што се несмотрено назива случајност.

Случајности су мало чудо које Бог изводи с времена на време да ободри свакога који се узда у Њега, а не у себе и своје умне моћи. Бог пружа помоћ сваком праведном делу и неће напустити никога на путу праведности. („Господ ће се бити за вас, а ви ћете мучати.“ – II књ. Мој. 14: 14)

Дакле, у поменутом истраживању о пореклу патријарха Павла каже се између осталог: „непобитно је утврђено да је почивши патријарх српски господин Павле носио девојачко презиме (Стојчевић) његове мајке Ане.“ А затим се додаје: „Патријарх Павле је као крсну славу редовно славио Лазареву суботу, што је још један прилог у доказ да је по оцу био из породице Окрајнов (породица његове мајке, Стојчевићи, славе Св. Јована)“. У чланку Православни језуит Радета Јанковића, невешт фото-робот иконе звери аутор износи следећу тврдњу: „Патријарх Павле је велики већ самим тиме што је будући рођен од мајке Хрватице постао Србин (имајући на уму дефиницију Јована Златоуста: ’Што роди исавријанка, бива исавријанац‘)“.

Ову тврдњу аутор је изнео у ироничном тону, хотећи тиме да покаже да се и покојни патријарх Павле може препознати као православни језуит „по рођењу“ у „невештој икони Звери“, сачињеној руком Радета Јанковића. Притом, аутор није навео извор податка да је патријарх Павле „рођен од мајке Хрватице постао Србин“ – на шта је иначе обавезан сваки иоле озбиљан човек који држи до својег интелектуалног дигнитета – што мене наводи на сумњу и „двомисао“: или је ово нека општепозната чињеница за коју ја због своје глупости нисам знао; или је то чињеница до које је аутор дошао из неких ексклузивних извора, само њему доступних („поверљивих“ или „добро обавештених“, како се то обично каже)? Али и тада, потребна је макар упутница. Тога, међутим, нема.

А ево шта имам: аутор износи једну непроверену тврдњу и тражи од вас да му верујете на реч! А ја вам кажем: не верујте никоме на реч, него проверавајте сваку тврдњу, јер су многи лажни пророци изишли у свет!

Судећи по свему што сада знамо: Ана Стојчевић, мајка патријарха Павла, није била Хрватица. На то, пре свега, упућује чињеница да је њена породица имала своју крсну славу, Светог Јована. Која хрватска породица има крсну славу, а да није србска?… А онда и презиме!

У корену презимена Стојчевић је име Стојче (као Трајче, Манче, Димче и сл.) а то је име специфично за простор Старе Србије (Македонија, Косово, Понишавље итд.). То тврди и Јован Јањић, аутор књиге о патријарху Павлу (Будимо људи), док Душан Кашић заступа мишљење да породица Стојчевић води порекло из Подриња (Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији).

Било како било, јасно је да је аутор чланка Православни језуит Радета Јанковића, невешт фото-робот иконе звери засновао своју казуистику на неистинитој чињеници!

        У вези са Светим Луком Кримским аутор чланка Православни језуит Радета Јанковића, невешт фото-робот иконе звери каже: Свети Лука Кримски на пример, који је био лауреат почасне Стаљинове награде првог степена, у својој апологији пред Стаљином, представницима његове власти рекао је: „Чисте идеје комунизма и социјализма, блиске Јеванђељском учењу, мени су увек биле сродне и драге; али методе револуционарног делања ја, као хришћанин, никад нисам делио, и револуција ме је ужаснула управо суровошћу тих метода. Ипак, ја сам се одавно помирио са њом, и мени су веома драга њена колосална постигнућа; то се нарочито односи на огромни напредак науке и здравствене заштите, на мирољубиву спољну политику Совјетске власти и на моћ Црвене Армије, заштитнице мира. Међу свим системима државног уређења ја Совјетски поредак сматрам, без сваке сумње, најсавршенијим и најправеднијим“.

       Да би доказао моје „двомишљење“ аутор се овде послужио триковима из тзв. еристичке дијалектике Артура Шопенхауера. Конкретно, ради се о тзв. „5. трику“ који гласи: „За доказивање нашег тврђења могу се употребити лажна претходна тврђења, уколико, наиме, противник не би признао она која су истинита, зато што не увиђа њихову истинитост, или зато што види да би теза одмах могла одатле да следи. Онда треба узети тврђења која су, али ad hominem истинита, и аргументовати из противниковог начина мишљења ex concessis.[5] Ево како се то ради.

Узмете најпре комад истине и баците пред читаоца: Свети Лука Кримски „је био лауреат почасне Стаљинове награде првог степена“. Притом водите рачуна да читалац не сазна: због чега је Свети Лука Кримски био награђен?… Затим, по својем укусу, додате мало љуте инфамије, типа: у својој апологији пред Стаљином, представницима његове власти рекао је“. Тако сте добили „тврђења која су по себи погрешна“, али су „ad hominem истинита“. Сада из противниковог мишљења ex concessis, уз помоћ добро умешеног цитата, наводите читаоца на закључак: Свети Лука Кримски награђен је зато што је хвалио комунистичку власт и „њена колосална достигнућа“. Ерго, Свети Лука Кримски био је „православни језуит“, а „иконописац“ је невешти дилетант који, поврх свега, избегава да призна ову „очигледност“.

А ево о чему се заправо ради. Прво: Свети Лука Кримски заиста је награђен Стаљиновом наградом, али не због „апологије“ комунизма и његових „колосалних достигнућа“ него за књигу Огледи из гнојне хирургије. Из те књиге учили су руски војни лекари, чиме је спасено неколико стотина хиљада руских рањеника у Другом светском рату! Друго: изјаву коју цитира аутор чланка Православни језуит Радета Јанковића, невешт фото-робот иконе звери, Свети Лука Кримски није дао „пред Стаљином“ него пред иследником НКВД-а после хапшења и четвртог прогонства у Сибир. Било је то 29. марта 1939. године.

       Тада је мучен тзв. „конвејером“. Конвејер је метод мучења неспавањем, који је НКВД редовно примењивао према најтврђим противницима совјетског режима. Поступак је следећи. Осумњиченом су ускраћени храна, вода и сан! Иследници се смењују, а осумњичени је принуђен да седи дан и ноћ на тврдој столици у укоченом положају. Да не би заспао, у очи му је стално упрта бљештава светлост… Последице овог поступка су потпуно утрнуће тела, губитак оријентације и способности за нормално расуђивање! Свети Лука Кримски издржао је 12 дана и ноћи!…

Треће: цитат који наводи аутор чланка Православни језуит Радета Јанковића, невешт фото-робот иконе звери није коректно пренет. Наиме, аутор је цензурисао Светог Луку Кримског избацивши из његове изјаве последњу реченицу која гласи: „Облике државног устројства САД, Француске, Енглеске и Швајцарске сматрам највише задовољавајућим буржоаским системима. Признати себе за револуционара могу само у мери у којој то проистиче из чињенице Јеванђељских заповести; активним, пак, контрареволуционарем никад нисам био.“[6]

Када се овај пасус доведе у везу са горе цитираним пасусом следи да је Свети Лука Кримски својем иследнику рекао нешто сасвим друго: „Комунистички облик државног уређења сматрам идеалним као што сматрам задовољавајућим и устројство у буржоаским земљама, само у мери у којој су принципи тог устројства сагласни са Јеванђељским заповестима. Револуционарни терор и насиље не одобравам. Гнушам се над суровошћу ваших метода. Остајем привржен Јеванђељској истини и чекам живот будућег века“.

               Браћо и сестре!

 Будите опрезни! Не верујте

никоме „на часну реч“!

Проверавајте све што видите и прочитате.

Јер су многи лажни пророци изишли у свет. „Од нас

изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас ,

остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас.“

(Јован, посланица I: 2: 19)

[1] Св. Исак Сирин: Подвиг (аскеза) у нашем животу – Гласник Епархије тимочке, 1998, стр. 45-46.

[2] Св. Јован Лествичник: Лествица – Епархија рашко-призренска, стр. 112.

[3] Св. Григорије Ниски: О врлини – Епархија далматинска, Шибеник, 2008, стр. 65.

[4] Св. Исак Сирин: Подвиг (аскеза) у нашем животу – Гласник Епархије тимочке, 1998, стр. 59.

[5] A. Шопенхауер: Еристичка дијалектика – Светови, Нови Сад, 1997, стр. 18.

[6] Цитат је преузет из књиге В. Лисичина, светитељевог унука. (Д. Буковички)

Раде Јанковић

Подели: