Анализе

„У породичном животу није главно добијати, већ давати“

  • У интервјуу за сајт „Православна Камчатка“ председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон говорио је о томе у чему се састоји предназначење породице, о социјалном служењу и о посети Камчатки.

Поштовани владико, у име наших парохијана желели бисмо да вам се захвалимо за то што сте посетили нашу далеку Камчатку. Веома се надам да ће Ваш долазак скренути пажњу на милосрдна дела.

— Ја бих желео да вам се захвалим на томе што сте ме позвали. Ваш крај је изванредан, људи су добри. Драго ми је што сам боравио код вас, што сам се упознао с владиком Теодором, с губернатором, и још ми предстоји да се упознам с многим другим људима.

Ви сте на челу Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење. Наравно, ради се о огромним пословима који обухватају мноштво различитих праваца и који захтевају велике ресурсе, време и пажњу. Међутим, желели бисмо да се задржимо на теми породице. Ово питање је данас за многе веома актуелно. У чему се састоји предназначење породице? Зашто је Господ замислио управо такве односе између мушкарца и жене?

— Као прво, треба рећи да је рад у нашем Одељењу лакши од рада у било ком другом одељењу, зато што је сваки човек по својој природи створен као љубав. Главна проповед коју је Господ донео на земљу јесте проповед о љубави. Због тога је својство да воли уткано у сваког човека. Само га треба пробудити, треба подсетити на њега, па ће оно покретати човека и помагати му да пронађе своје место у овом служењу.

Што се тиче породице, наравно, то је веома важна тема. Видимо како се одвија трагедија у целом свету – како се уништава породица. Прво смо изгубили јединство с Богом, изгубили смо све оријентире у својој души, али се породица ипак сачувала. Сад се и она распада. Зашто је Бог човека створио оваквим? Сви ми знамо да је човек створен по лику и подобију Божјем. Човечанство се уређује управо по лику Свете Тројице. Свака људска личност је с другом личношћу повезана једном природом, као што су сједињене три ипостаси. И може се говорити о томе да је човек Светој Тројици сличан у јединству које постоји између троје људи: оца, мајке и детета.

Шта бисте посаветовали младим супружницима који тек почињу да граде своје односе? Како да створе чврст темељ на којем би се могла изградити чврста породица?

— Наравно, сваки човек би желео да га други воле, да се брину о њему, да га поштују и слушају. Али у породичном животу није главно да тебе неко воли, већ да ти волиш, да поштујеш другог, да научиш да слушаш. У породичном животу није главно добијати, већ давати. Ако се породица гради по овом принципу, она наравно, неће пропасти, већ ће напредовати у љубави. Неки људи то не знају и често мисле да се односи могу уредити на принципима паритета – да се може сачинити уговор у којем ће бити расподељене обавезе породичног живота. Неки сматрају да су могући либерални односи где је све једнако. Неки сматрају да мушкарац треба да буде главни. Међутим, породица није нека спољашња форма. Она се увек заснива на жртви. Ако бар један супружник то схвата породица може да се одржи и да опстане.

Црква разграничава улоге мужа и жене. Међутим, овакав приступ често наилази на неразумевање. Многе жене сматрају да овај облик односа смањује њихова права. А мушкарци се плаше да преузимају на себе велику одговорност. Због тога супружници покушавају да изграде равноправне односе. Да ли је могућа чврста породица с таквим „демократским приступом“?

— Данас се улоге у породици често мешају. Сад нема проблема који су некад постојали. Има других проблема. Али још једном ћу поновити да породица треба да се заснива на пожртвованости једног и другог. Другостепена ствар је ко ће прати судове, ко ће изводити дете у шетњу и ко ће ићи у продавницу. Не треба инсистирати на поштовању неких спољашњих форми. Уколико желимо да постоји поштовање треба да га заслужимо. Ако желимо да постоји љубав, сами треба да постанемо љубав.

Наравно, постоје правила која ипак треба поштовати. Глава породице обавезно треба да буде мушкарац. Мушкарци данас често деградирају и жене врло често заузимају њихово место. То није добро. Камилица не може постати различак колико год да се труди. Можемо да је обојимо другом бојом или да јој почупамо листиће, али је ипак боље да остане камилица. Шекспирове речи о томе да се снага жене састоји у њеној слабости актуелне су и дан-данас. Међутим, ни мушкарац према жени не треба да примењује грубу силу, не треба да буде диктатор, већ муж који је воли. Било би врло добро да свака православна породица пронађе помоћника. Мислим да то може бити свештеник код којег се супружници заједно исповедају – не психолог, не органи старатељства. Свештеник треба да помаже људима да се навикну једно на друго. Све породице пролазе кроз тежак период кад почињу да се упознају у породичном животу. Пре брака се други човек не може до краја упознати. Као што је певао Висоцки: „Дођеш кући, кад тамо ти седиш.“ Други човек се појављује поред тебе – и то је за цео живот, зато је то толико тешко. Осим тога, страшно је зато што су многи савремени људи врло каприциозни, претерано заштићени и неговани. Често нису спремни на подвиг, нису спремни да слушају, да се жртвују. Због тога се породице распадају.

Које бисте још узроке нестабилности бракова могли навести?

— Постоји још један врло важан узрок: блудна страст која напада врло много људи и страшно делује у свету. Чини ми се да је страшнија од дроге, пијанства и других порока. И с њом је човеку најтеже да се бори. Врло је лоше кад се породица ствара ради задовољавања сопствених телесних потреба. Овакви односи не могу бити до краја срећни, међу супружницима неће бити јединства у духу. Страсти које су повезане с телом временом пролазе. Човек не треба да тражи партнера, већ друга, сапутника, онога ко ће бити поред њега и у тешкоћама, и у болести, и у старости.

Црква је увек подстицала људе да имају много деце. Међутим, често код људи идеја о много деце изазива недоумицу. Чини им се да ће им, ако у породици има мање деце, бити лакше да посвете довољно пажње, да обезбеде деци солидно образовање, стан и тако даље. Шта бисте Ви одговорили на такво мишљење?

— Наравно, више деце је дивна радост. Тешка радост, рећи ћемо отворено. Али не ради се чак ни о томе. Црква људе не позива да чине противприродне радње. Она их позива на то да поштују Божје завете, да живе по нормама које је у људску природу уткао њен Саздатељ. Ако Бог не даје децу – шта да се ради? Овим људима не треба говорити о томе да треба да имају много деце, прекоревати их и говорити им да су несрећни. Ово је раније доживљавано управо тако, али је у наше време погрешно. Међутим, ако људи могу да рађају децу они то не треба да спречавају. Односи у које супружници ступају јесу односи после којих се на природан начин појављује нови живот.

Спречавати рађање деце значи извртање Божје замисли о свету. Данас је човек све спреман да изврне: видимо огромне промене у природи, замену реалног општења виртуелним у којем људи проводе већи део свог времена. Али ако скренемо од Божје замисли последице могу бити страшне. Ако људи нису спремни да на природан начин граде односе у браку почињу страшне последице: становништво стари, рађа се мало деце, смањује се број људи на Земљи. Смањује се број хришћана иако муслимани и даље рађају децу. Како ће се све то завршити? Постоји антиутопија „Џамија Нотр Дам“. Ужасна прича о томе како изумире хришћанска цивилизација у Европи.

Осим тога, кад се људи мешају у механизам рађања деце они повлађују развоју блудне страсти. Сва телесна задовољства треба да имају одређену меру. Деца се рађају у нормалним односима. Дакле, брачна блискост је прописана, она нема толику власт над човеком. Човек у принципу може да живи без супружничких односа и да буде срећан.

Деца супружницима увек пружају прилику да воле некога. То је могућност да се васпита нова личност, то је диван стваралачки задатак који се не може упоредити ни са једним другим. Мислим да ниједан други посао за жену не може бити важнији и занимљивији од гајења детета.

Нажалост, ако човек не зна Бога, ако нема искуство општења са Христом, не може да опстане пред саблазнима. Морално-атеистички принципи данас никога неће спасити – савладаће их хедонизам, жеља за задовољствима. Видимо као се то дешава, како се стварају нетрадиционалне породице. Недавно је римски папа позвао на то да се озаконе хомосексуални бракови. Ако се католици одричу својих принципа, шта рећи о људима који не знају ништа о Христу? Наше време је тешко и врло опасно.

Како у васпитању деце пронаћи равнотежу између строгости и љубави?

— Старац, отац Павле Тројицки којем сам поставио ово питање врло једноставно је одговорио на њега. Кад се дете понаша онако како не треба, не треба га одбацивати, држати му прилике и кажњавати га. Треба сачекати да прође ова олуја и мирно поразговарати с њим. Строгост не треба да постоји у интонацији, у наглим дејствима, у грубости. Строгост треба да постоји у поштовању утврђених правила.

Осим тога, отац у породици треба да се труди да деца поштују мајку, и мајка треба да се труди да деца поштују оца. Ако се тако односе једно према другом деца ће сигурно усвојити овакве односе.

Веома нас плаши агресивна информациона средина у којој се данас одгаја генерација која расте. Има родитеља који строго ограничавају својој деци приступ информационим ресурсима. А неки други сматрају да се деца не смеју оградити од света око себе, јер ће свеједно морати да ступају у односе с њим. Како Ви видите решење овог проблема?

— Васпитавање је уметност, а не наука. Не може се човек васпитавати налик на то како се гаји краставац у леји где је довољно поштовати извесна правила: заливати, ђубрити. Неки родитељи гаје децу у строгости и одрастају добра деца. А дешава се да мама никад не кажњава – само плаче и трпи – и одгаја изванредну децу. И обрнуто. Зато је тешко рећи шта сви треба да раде. У сваком случају су потребне неке посебне радње.

Ако је реч о бујици информација мислим да је данас врло важно да научимо да постимо, не само кад је храна у питању, већ и примање информација. Прљава бујица пуна страсти која се обрушава на човека јесте страшна и он се на њу брзо навикава. Ако родитељи сами не користе мобилне уређаје више него што треба помоћи ће и деци да то избегну. Важно је да више времена проводе са својим дететом: на пример, да играју с њима кућне игре, фудбал, одбојку, да трче с њим, да стварају за њега извесну алтернативу мобилним уређајима. Општење с човеком који се према детету односи с љубављу дете ће веома ценити и мање времена ће проводити на друштвеним мрежама. Осим тога, дете стално треба нечим да се бави.

Тешко да је могуће забранити мобилне уређаје, али треба научити децу да их правилно користе. У току неких дана се могу одузети телефони, малој деци се могу дати телефони с диркама. У сваком конкретном случају треба пронаћи неку варијанту за борбу с тим. И наравно, треба се молити Богу и молити Га за просветљење.

Синодално одељење обавља велики рад на ангажовању људи за милосрдна дела. Зашто је то толико важно? Зар није довољно просто одлазити на богослужења и помагати ближњима у случају потребе?

— Шта значи покајање? Јован Претеча је врло једноставно одговарао на ово питање. Кад је позивао на покајање и кад су људи питали шта треба да раде говорио је да онај ко има два пара одеће један треба да дâ ономе ко нема ниједан. Односно, ако осећам да сам грешан обавезно треба да поделим с другим оно што имам. Сваки човек треба да научи да служи другима: да негује болеснике, да помаже бескућницима, да буде милосрдан.

Господ је рекао речи које су записане у Делима апостолским: „Блаженије је давати него примати.“ Ако је човек то осетио, спознао је главну ствар у овом животу. Спознао је како живот може бити радостан кад је испуњен љубављу.

На крају бисмо желели да Вас замолимо да нешто пожелите нашим читаоцима.

— Чини ми се да сви врло мало размишљамо о Христу, да се мало трудимо да Га схватимо, слабо се сећамо Његових речи.

Врло мало верујемо у то да нас Он прати у свим данима нашег живота и мало животно учествујемо у црквеним тајнама. Пре свега говорим о тајни Причешћа. То је веома важно, зато што без Њега ништа не можемо да учинимо. Свест о сопственој беспомоћности и о томе да нешто не умемо није страшна, већ је чак потребна. Страшно је кад човек не тражи помоћ Онога Ко је дошао на земљу да нас спаси, Ко нас воли, Ко је умро за нас, Ко је спреман да нам помогне. Ето, то бих хтео свима нама да пожелим – да се увек сећамо Христа, да учествујемо у Његовим тајнама, да у тешкоћама не очајавамо, већ да се с вером обраћамо Богу.

Подели: