Анализе

ПРОБЛЕМЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ ТРПИ НАРОД, АЛИ СУ ИХ СТВОРИЛИ СРПСКА ВЛАСТ И ЛИНГВИСТИ

Поводом 20-годишњег уставног рата „Ћирилице“ за српску ћирилицу

  • У лингвистици се зна: народ ствара (народни) језик, али се њиме не бави научно и нормативно ради успостављања учевног (књижевног, службеног) језика јединственог народа, него се тиме, пре свих других, професионално и плаћено баве лингвисти и власт која је за све, па и за језик и писмо, организационо одговорна јер је изабрана од народа који и лингвисте и власт плаћа да раде у корист и за срећу целога свог народа

 ПИШЕ: Драгољуб Збиљић

У свом тексу “Српски и хрватски лингвисти као антиподи” (хтели су и смели да објаве до сада, само СКЦ „Ћирилица“ и Балканска геополитика – блог Зорана Милошевића) предочили смо одговор на питање зашто су посебно код нас Срба српски језик и писмо у великом проблему.

За тај велики проблем највећи кривци су они који се тиме баве професионално, за новац, за плату, за углед и признања. А то су свакако, пре свега, српски лингвисти. У тексту је јасно предочено зашто само ми (Срби) имамо проблеме те врсте у толикој мери.

Наши лингвисти не раде као што раде у језику и писму сви други лингвисти. Једино су наши лингвисти увели у Правопису српскога језика Матице српске своме писму туђе писмо, параписмо (хрватску лаатиницу) као алтернативно писмо своме народном ћириличком писму. Хрватски лингвисти то нису хтели да ураде у Правопису хрватскога језика, него су, као сви други лингвисти у Европи и свету, увели своје, једно писмо (латиничко) за писање свог језика, чиме су се ускладили са својом уставном обавезом и општом праксом у Европи и свету. Наши (српски) лингвисти су урадили супротно, чиме су себе схватили и исказали као оне за које не важи уставна одредба у Члану 10. Устаав Србије па су увели друго, туђе писмо које Устав ниједне земље у Европи и свету не дозвољава и нема других лингвиста чији је правопис противан Уставу у решењу питања писма.

Зато се борба српских лингвиста данас за ћирилицу у српском језику  показује као потпуно лажна, јер у пракси не показују да су стварно за ћирилицу на једини нормалан, уставан начин, примењен у целој Европи. Начин какав се примењује код свих других лингвиста.

Зато данас Хрвати, чак и да немају уставно и законско решење питања свога језика и писма, не би имали никаквих великих проблема ни у језику ни у писму, јер њихова деца и народ имају у језичкој науци и правопису школско практично решено питање језика и писма тако да не могу имати никаквих ни тешкоћа ни дилема како ће звати свој језик, каква му је норма (наравно, јединствена и у изговору и у писму) и којим се писмом пише. То је зато што хрватским лингвистима није пала на памет уникатна обмана звана код Срба „богатство двоазбучја“, јер два писма у једном језику је не само лингвистичка бесмислица, него је и болест ума јер је двописмо, практично, шизофренично решење питања писма у Срба (В. Ђорђевић).

Сасвим је друге врсте последица да се у Хрватској традиционално дуго не показује брига о српском народу и његовом писму, али како очекивати ту бригу код Хрвата када у Србији ни српски лингвисти ни власт не показују никакву стварну бригу за српско писмо које је у Србији данас заступљено са свега десетак процената у општој јавности.

То се никада до сада није нигде другде догодило у свету да нечији лингвисти и власт дозволе понижење свога писма и свога народа противно и уставу и општој пракси у свету. То се предуго дозвољава у целој Европи и свету само у Србији, пропустима и српских власти, али, пре свега, пропустима српских језичких плаћених стручњака за нормирање јединственог учевног језика Срба и у изговору и у писму. Само српски лингвисти, пре свега, али и власт, раде тако (наопако) према свом језику и писму у службеној, званичној употреби. Нигде се другде у Европи и свету тако не односе ни лингвисти ни власт према матичном језику и писму. Само у Србији. А онда и лингвисти и власт само вербално (празно), тобож, дају лажну вербалну подршку српском језику и писму. Једно причају, а сасвим друго, наопако, раде.

Нажалост, српски народ – као ни било који други народ – не може сам добити рат за свој јединствен, обједињујући за цео народ, учевни (књижевни, службени) језик и своје (матично, народно) писмо које ће га обједињавати ма где делови тога народа живели. Зато једино ми Срби имамо делове свога народа који су у језику ближи неком другом (новоименованом или старом?) народу него целини свога народа у Матици Срба (Србији). Зато се и догодило да су се Хрвати (на пример, али и Бошњаци и Црногорци) боље објединили на српском вуковском језику, него што су се на том истом језику објединили у изговору и писму сами Срби чији је то матични језик.

Проблеми српског учевног, књижевног, службеног језика, дакле, пре свега су у српској лингвистици, па онда и у политици. Може се рећи и обрнуто: у власти и лингвистици, али не у самом народу, јер народ не ствара учевни језик и не бира писмо појединачно, него свуда то имају задатак да чине плаћени лингвисти и власт који из народног језика створе – успоставе нормирани учевни, књижевни службени језик чији је главни задатак да обједињава свој народ у целини.

Да смо у праву, показује и чињеница да ни један једини познатији лингвиста у Србији не реагује на наше научностручне анализе и предлоге и неће да пишу о томе. А неће зато што не могу ништа да кажу насупрот овоме, а у пракси неће да примене наше предлоге, то јест, оно што примењују у пракси сви други лингвисти у Европи и свету. Зато се тако дуго и продужавају српски проблеми у учевном, стандардном језику и, нарочито, у нестајању (замењивању) српског писма у српском језику, а српски лингвисти никако неће да признају да је проблем међу њима, а не у српском народу, али да тај проблем мора да трпи, у томе потпуно недужан, српски народ.

Подели: