Анализе

Зла моћ богатства: Беседа у 22. недељу по Педесетници

У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Данас смо чули причу о богаташу и Лазару (в.: Лк. 16: 19-31). Причу о томе како због богатства овог света човека може да остане без бесмртног наслеђа и вечног живота.

Живео је један човек, облачио се у скерлет и свилу – скупоцене тканине – и свакога дана је сјајно пировао. Свакога дана је приређивао сусрете за себе и своје пријатеље и опијао се својим богатством и влашћу, својим могућностима. А покрај његове куће је лежао убоги Лазар. То је био болестан и несрећан човек којег су сви напустили, желео је да поједе макар мрвице с трпезе овог богаташа. Међутим, нико није долазио код њега, није му пружао љубав, већ су само пси лизали његове ране и тако су му олакшавали патњу и избављали га од самоће.

И после смрти је овај сиромах однет у Аврамово наручје. И грешник – богати човек – мучећи се у паклу и видећи како сиромашни Лазар ужива у блаженству, обратио се Авраму: „Оче Авраме, пошаљи Лазара да макар прстом накваси мој језик да ми буде лакше.“ Међутим, Аврам је рекао: између нас и вас се налази толика провалија да то није могуће. Онда је богаташ почео да га моли да пошаље Лазара код његове браће – није само овај човек био богат, имао је још петорицу браће, како каже. И очигледно, и они су живели сјајно, богато су се облачили и весело су проводили живот уживајући у богатству и власти. И ево, он моли да Лазар дође код њих и да их упозори на то шта их чека ако наставе тако да живе. Међутим, добио је одговор: ако не слушају Мојсија и пророке које имају увек – кроз Божанско учење, кроз Свето Писмо, кроз мудре људе Божје – неће послушати ни мртвог човека ако васкрсне.

Тако гласи страшна прича која се тиче сваког од нас. Прича о томе како богатство лишава човека спасења и уживања у вечном животу. „Већ си добио добро у свом животу,“ – гласи одговор који добија овај богаташ. Лазар који је добио зло сад се радује, а ти патиш, гориш у паклу, мучиш се. Човек се мучи зато што га је богатство као змија везало, као жртву, лишило га је могућности да види патњу ближњег. За живота је између њега и Лазара који је лежао на двадесетак метара од одаја у којима је овај човек приређивао сјајне пирове и окупљања вероватно постојала дубока провалија да се и на другом свету, у вечном животу, претворила у паклени амбис преко којег праведници и грешници не могу да опште.

Живимо у време кад људи имају много тога сувишног, много могућности – иако се стално жалимо и ропћемо – којих просто никад није било. Људи огромну количину времена посвећују себи, телесном уживању и све могућности за то постају заиста космичке. Пре свега неколико година – пре двадесетак година – није се могло ни замислити да ће човек имати толико могућности да угађа себи. Да ће бити толико пирова за тело и мисао, могућности за путовања, за учествовање у нечему, за то да се човек свакога дана преједа, да се опија својим новцем и слободом, и кад би то видели наши преци они једноставно не би схватили шта је то и зашто нам је потребно.

А притом видимо толико бола и патње поред нас. Људима елементарно недостају средства да преживе, да одгаје своју децу и између нас израста тако страшна провалија и сви падамо у овај амбис и ништа не може да нам помогне. Све време говоримо о друштвеним несрећама, о проблемима, а проблем је један: једноставно не можемо да се ослободимо демона среброљубља који је све заслепио у овој или оној мери и који је постао тако моћан као што вероватно никад није био. Неко нам може рећи: „Увек је било тако“ – не! Није увек било тако.

Богаташ из приче се облачио у скерлет и свилу – најскупље тканине, понашао се као цар: скерлет је царска врста одеће, а свила је врло скупоцена тканина, њоме су у Египту обавијали умрле фараоне – најбогатије људе. Богаташ из приче највероватније није био просто богат човек, већ човек близак власти. И овај човек је био Јеврејин – тако кажу многи тумачи, а и садржај његовог разговора с Аврамом сведочи о томе: „Оче Авраме,“ – он назива Аврама својим оцем који му се обраћа као чеду. Односно, овај човек је био део Божјег народа, знао је и Мојсијево учење и пророке, имао је све за спасење, али га је богатство толико освојило да је његов разум лишило способности да све то схвати. Ето шта је најстрашније.

Најстрашнија ствар коју среброљубље може да учини с човеком јесте да га лиши разума. Он постаје и смешан и страшан у очима људи из околине, и ужасан у очима Божјим, али то не види и не разуме, само се хвали својим богатством, а сви унаоколо га мрзе, чак и они који се налазе поред њега, али се налазе само због неких среброљубивих помисли. А кад умре сјајно га сахране, а после тога пљују на успомену на њега и на његов гроб. И све је то заслужено, зато што је овај човек све време свог живота пљувао на Закон Божји, на спасоносне речи Цркве, осмехивао се и говорио је: „Да-да, јасно,“ – али је поступао потпуно другачије. Ево шта богатство и среброљубље чине са човеком, они полако, као отров, продиру у срце сваког човека – и тако ђаво тражи улаз да би освојио душу.

А ми треба врло пажљиво да чувамо своје срце, да пазимо на своје мисли и да размишљамо ради чега и због чега живимо. Зато имамо Мојсија и пророке, за то имамо Свето Писмо – извор Божанске, спасоносне благодати и знања, који ће нас исцелити од сваке ђавоље замисли о уништењу наше душе.

Прича о богаташу и Лазару није поучна прича само за народ Божји који је био око Христа и којем се Он пре свега обраћао у Својим проповедима, већ и за нас, хришћане 2000 година касније, којима се чини да све знамо и да исправно живимо.

Оче Авраме, пошаљи Лазара да нас увери у то да Господ постоји и да постоји праведност Божја како се између нас и наших ближњих не би отворила паклена провалија, како бисмо сви памтили речи Господа нашег Исуса Христа, како бисмо живели у љубави и сагласности и у Цркви Божјој. Амин.

Са руског Марина Тодић


ПРЕУЗЕТО СА https://srpska.pravoslavie.ru/135232.html

Подели: