Анализе

Јесења јутра у српском селу: поглед кроз фотоапарат Драгољуба Димитријевића

У позну јесен (Војислав Илић)

Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља до…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Фркће окисо коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом-
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Јесење шетње (Милутин Бојић)

1.

Све страсније волим позну јесен, што се,
Сва мокра и сива, као авет грчи
И залеђен видик сужава и мрчи
И грешнике шиба, што милости просе.

Волим дивље патке, што врх вода криче,
И покисле вране и магле мочари,
О, бескрајно волим те суморне чари,
Кад видици сиви на гробнице личе.

И корачам гордо по надама палим,
Раздраган што живот око мене труне,
Тамне очи сунца и пролећа пуне,
А ја ни што желим, нити за чим жалим.

2.

Блиста задње лишће као златна мрежа
На јесењој земљи и кô да мирише
На сунчану јару које нема више
И цеди из земље кап отрова свежа,

А ледена магла побожно разуме
Тај поносни одмор после страсних днева,
Задњу раскош снаге која догорева,
Ту последњу песму старе, горде шуме —

И густим јој велом обавија гране.
Тако ћутке трне, без туђега плача,
Једна зрела песма од јаука јача,
Мре, ником не речен, бол на младе дане.

Волим ту свечаност сутонске осаме,
Кад осећам себе, што у срцу спава;
Тад у мени тисућ туга васкрсава
И низ успомена умире сред таме,
Као мирис жене која ишчезава.

(1913)

Јесења песма (Душан Васиљев)

Јесен је послала своје Кише

да јаве да је на путу,

и да ће данас-сутра стићи;

и Ветра, свога коначара,

да јој смести сребрно Иње…

И све, што је живо, љуби се и прашта,

јер зна да мрети мора.

Сунце уморно целива Земљу

пре него што је остави трудну,

и тврдо верује у „довиђења“.

(И ветар жељно мрси јој власи

и мисли да се ожени њоме.)

И милиони неверних Људи

без звона, и песме, као смрт бледи,

проносе црне литије

око јесењег гробља.

Дрва их сузним оком гледају:

сваки је жути листак

по једна крупна суза.

И Небо сетно, безнадно маше,

и сели се у Недоглед…

У моме срцу Људи и Ствари

и Времена, што вечно теку,

пробуде нешто… песмицу неку…

И та је песма осмех и плач,

песма Живота и поклич Смрти,

оне што изнад главе нам леће,

и нема: хоће! и нема: неће!…

Поздрав и химна вечној јесени…

Подели: