Анализе

Драгољуб Збиљић: Српски и хрватски лингвисти као антиподи

  • Српски лингвисти се данаас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму, а већина српских лингвиста не схвата важност тога језичког јединства (и) код Срба

Владислав Ђорђевић је недавно, између осталог, записао: „Српски језик јесте двоазбучан, али то не сме бити и српски народ.“

То је оно што не схвата огромна већина српских политичара и српска интелигенција. Нажалост, то још не разуме ни надмоћна већина српских лингвиста јер су ограничени појмом „богатство двоазбучја“. Они мисле да, пошто српскохрватски (како га они најрадије зову званично још мало па сто година) језик јесте двоазбучан, па и српски народ мора да има оба писма у свакодневној употреби службеног, званичног, учевног (књижевног, стандардног) језика Срба.

На пример, хрватски лингвисти су разумнији. И они знају да је тај језик двоазбучан, они чак сада тврде да је (и) ћирилица „хрватско писмо“, али никада нису насели на грешку да хрватски народ треба да буде двоазбучан у свом свакодневном службеном језику.

Показало се кроз историју лингвистике, на жалост Срба и њиховог језика, да су хрватски лингвисти разумнији у вези с решењима питања језика и писма. Хрватски лингвисти никада нису насели на промашај да негују „хрватски књижевни језик“ на оба изговора и оба писма у оквиру службеног, званичног језика. (И) они знају да нам је исти језик и двоизговоран, али не предлажу да хрватски народ буде двоизговоран у свом књижевном језику, за разлику од Срба. Дакле, на нашу жалост као Срба, морамо признати да су српски лингвисти мање разумни од хрватских. И, наравно, зато Хрвати, као народ, немају такве озбиљне грешке као што су „богатство двоизговорности и „богатсво двоазбучја“, јер они одлично разумеју да то не обогаћује народ, него га разбија. Зато су Хрвати на основу суштински српског језика створили „хрватски језик“, па на основу (и) језика објединили свој народ на једном изговору и једном писму и, на основу (и) тога, објединили хрватску државу и на оним територијама које су раније биле већински српске (на пример, део Славоније, Приморја и сл), а српска држава и Срби разјединили су се на „богатству двоизговорности“ и „богатства двоазбучја“ у учевном језику, па су смањили Србију и отима нам се данас територија Косова и Метохије, највише зато што су се Срби, за разлику од Хрвата, раздвајали на разне начине, па посебно и на основу разбијања учевног (књижевног, стандардног), у основи српског, наравно, народног језика.

Нормално је да су у народу различити говори у зависности од историјских и других околности у којима су живели делови истог народа, али у учевном језику не сме бити свих особина из језички разбијеног народа. Зато и постоје лингвисти који имају основни задатак и обавезу да на основу језика и писма учевнојезички обједињавају народ нормирајући јединствен језик за један народ.

Хрватски лингвисти су одлично схватили своју улогу у лингвистици и народу, а српски лингвисти, на велику жалост нас Срба, ту улогу још нису у већини схватили на прави начин. Зато су само Срби (и) данас још „богати“ и двоизговорно и двоазбучно у свом учевном језику.

Српски лингвисти се данас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму. А српски лингвисти се за то јединство још не залажу, у чему много касне за хрватским лингвистима који су то јединство и једност у буквару већ остварили.

Без обједињавања и српског народа на једном изговору (екавском, као погоднијем из више разлога) и једном  (ћириличком) писму у српском језику (како су то у пракси били остварили М. Крајишник и Р. Караџић док су били на власти у Републици Српској, па то лингвисти после њих поново разбили) – нема нормалног и неизбежног јединства Срба. Како би се објединили на нејединственом језику (како је то у овом часу још код Срба)?

Нема, дакле, успешног и срећног јединственог народа без јединственог (и) службеног језика на једном изговору и једном писму.

Подели: