Анализе

Јесен боји природу својим бојама… Фото прича Драгољуба Димитријевића

Војислав Илић – Јесен

 

Ко горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она спокојне вечери и дан,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни’.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни просусти дом ал’ и то губи се брзо,
И сан лагано пада…

Вито Николић – Друмовања

Пјевају у мени друмови снажни,

друмови добри као длан очин.

Морам данас отић некуд, да потражим

мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,

овако лијепо помућеног ума,

да тражим окука, окука, окука,

и иза сваке – само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,

без питања како, и зашто, и докле,

друмови увијек некуда воде,

а ја сам номадском глађу проклет.

У предивној циганској романси се питају: Одакле ти Боже ови друмови?
(Циганска романса; свирају и певају: група Ођила)

Одакле ти Боже ови друмови?
Видиш да су слепи, проклети?
Што их, брате луди такве измисли,
кад ни један тамо не води?

Тамо где смо зору чекали,
тамо где смо росу испили,
с’ ветровима коње јахали
и уснула поља будили.

Да ми подаш пола својих градова,
да ме поспеш кишом дуката,
да ми купиш златни чардак највећи
ја до зоре морам побећи!

Тамо, где смо чергу подигли,
тамо где смо ватре палили,
даирама звезде хватали
масечеве песме певали.

Тихо, идемо са њим,
да се Сунце не наљути,
да се Небо не пробуди,
јер су уморни,
моји кумови
то су једини,
пратиће ме кад се
Белом Зором оженим!

Хајде, запевајмо сад,
па ко хоће нек се буди,
нека читав свет полуди,
не морам се ја,
Небом кумити,
Зором женити,
више волим њу
гараву, тајно љубити!

Руке!
Руке пружи ми!
Нек’ огрну ноћ у бело,
нека моје врело тело
зором умију,
не требају ми бољи другови,
нико од нас лепши није,
нико срећнији!

Душу, душу узми ми!
Нек’ у ватри сва изгорим,
све док очи не затворим
песме певај ми!

Златне кочије,
ноћ ће довести,
са усана твојих,
ја ћу отров попити!

ИЗВОР: Otilija011

П О З Д Р А В !!
Драагооољуб

Подели: