Анализе

Култура смрти

  • Транзиција у којој живимо је од социјализма ка колонијализму. Србија, као и друге земље (полу)периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија

ПИШЕ: Слободан Антонић

Транзиција у којој живимо није од социјализма ка капитализму, већ од социјализма ка колонијализму. Србија, као и друге земље (полу)периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија ТНКК чије је средиште (метропола) у централним друштвима светског капиталистичког система – САД и ЕУ („Империји”). У друштвеном погледу, за већину грађана Србије овај тип транзиције значи трансформацију у део спољнег пролетаријата „Империје”, заправо у помоћну радну снагу усмерену на мануелне и услужне послове.

Када је пак реч о култури, у постојећем светском капиталистичком систему ТНКК обезбеђује културну хегемонију у два правца. Један правац је „висока култура” која на глобалном плану хомогенизује различите фракције ТНКК – корпоративну, етатистичку, технократску, идеократску или конзумеристичку. Други правац је „масовна култура”, која обезбеђује идеолошку доминацију над културом (вредностима) унутрашњег и спољнег пролетаријата.

Започећу од карактеристика „масовне културе”, као нижег облика културе. Основни циљ светске капиталистичке империје је, сведено речено, да се људски односи меркантилизују, то јест претворе у тржишне, а да се људи и ствари комодификују, то јест претворе у робу. Не само да све треба да буде на продају, већ и људи у својим поступцима треба да се руководе првенствено новцем, као вредносним мерилом свега. Тако су стицање новца, али и, истовремено, његово брзо трошење, постављени за средишњу друштвену и личну вредност.

Основна друштвена, као и културна последица оваквог система вредности – у чијем средишту се, симболички, налази култ финансијског Мамона – јесте да тиме практично нестаје јавна врлина из друштва. Јер, врлина је спремност на жртву због неког другог или нечег изван себе. А материјализам, хедонизам и егоизам – то мамонитско тројство модерног неолибералног капитализма, не траже жртву такве врсте. Они нам баш кажу – „буди што год хоћеш и ради што год хоћеш – ако при томе трошиш или зарађујеш паре”.

Такав произвођач-и-потрошач је идеални „нови човек” данашњег система који, управо преко индустрије масовне културе, обезбеђује да „проли” прихвате одговарајући животни образац. Од човека се тражи да пре подне буде дисциплинован, послушно-роботизовани произвођач, док, напротив, поподне и увече, он треба да буде распусни, лакомисленохистерични потрошач. Тај културни образац „новог човека“ је дакле двострук, са противуречним састојницама, али које су баш због своје супротности комплементарне, па зато и функционалне: „нови човек” до 17 часова треба да мисли само како да, по правилима система, заради што више новаца (значи, прво газди, па себи), а од 17 часова само да мисли како свој новац што пре и „што забавније” да потроши.

Тако се „нови човек”, кроз систем едукације и социјализације, истовремено подучава да буде „одговоран радник” – не само дисциплинован извршилац наређења већ и неко ко је поунутрио све заповести „продуктивне економије”: од оне „чувај газдину имовину као зеницу ока свога”, до оне „ради савесно и приљежно, и не питај за награду, она ће доћи”. Са друге пак стране, тај исти „нови човек” се подучава да његова „слобода” наступа тек онда када изађе са посла, те да се та „слобода” првенствено оваплоћује у „забави”. А „забава” је, како нас учи масовна култура – која је, разуме се, сва производ корпорација – тачно супротна у односу на посао. Док на послу треба да смо одговорни према газдиној имовини и интересима, „забава” значи неодговорност према свом новцу, свом здрављу и својим дугорочним интересима. Док на послу треба да смо озбиљни, самоконтролисани и рационални, у „забави” треба да смо инфантилни, распусни и ирационални.

Главна забава је, наравно, „шопинг”, та мамонитска „молитва” која се свечано обавља у својеврсним храмовима – „шопинг моловима”. Али, и све друге „забаве” – од спорта до секса – треба да буду спојене са трошењем новца, што бржим, то пожељнијим. Спорт се данас до краја изградио као индустрија спектакла, која омогућава „пролима” да троше новац на улазнице, клађење и спортске ТВ канале (за оне који га гледају), или пак за опрему и суплементе (за оне који га упражњавају). Исто је и у индустрији секса. Она нас снабдева не само порнографском литературом и порнографским ТВ каналима, већ и одговарајућим „промискуитетним ситуацијама” које плаћамо, рецимо, куповином улазница за ноћне клубове, куповином „опуштајућих” пића (па и дрога), или пак куповином одговарајуће (сексуализоване) одеће.

Коначно, ако пажљивије погледамо, видећемо да на модерном тржишту највећи део робе заправо чине којештарије, које може да купи првенствено неко ко је инфантилан, лакомислен или пак хистеричан. Отуда је инфантилизација и еуфоризација „прола” један од циљева данашње „индустрије масовне културе”. Оличење тога можда је она реклама за пиво која каже: „Направи тоталну будалу од себе!”[1] И то можда и јесте кључни мото масовне културе намењене „пролима” – направити од припадника нижих класа идиоте, поносне на свој инфантилитет, на сопствену глупост, на то што им се живот састоји од рада да би се „лудо” забављали, и од „забаве” како би сутрадан што мирније и послушније радили.

***

Из овог општег прегледа културне политике „за масу”, могу се извући и основне одлике доминантне масовне културе неолибералног капитализма. Прва суштинска одлика је култура заборава. Заборав се односи на све оно трауматично, фрустрирајуће или непријатно што се „пролима” дешава у економском и политичком систему – немоћ, понижење, експлоатација, рутински и механички рад („аргатовање”), нехумани услови становања, одсуство контроле над материјалном егзистенцијом и политичким одлучивањем… Управо то је оно што у „забави” треба заборавити. Отуда је прва функција забаве социјална наркоза, па је тако циљ индустрије забаве масовна продукција хипнотичких (наркотизујућих) представа. Стога се фракција ТНКК, ангажована на таквим пословима и може назвати хипнократијом.

Но да би се до заборава дошло, најпре се грађани (становници) неке земље морају претворити у гомилу. А то је, онда, и други стални, стратешки циљ масовне културе. Гомилу одликује смањење рационалности, инфантилно мишљење, „умањени осећај за одговорност, нижи ниво умне енергије и већа осетљивост на нелогичне утицаје”, као и „распаљена анимална страна људске природе”.[2] Тај мањак разума у гомили, даје вишак примитивних емоција и најнижих страсти. Главни произвођачи гомиле данас су, наравно, масовни медији, првенствено телевизија, али и штампа (таблоиди), радио („лаки” програми), интернет (често пројектован да подстиче анонимност и све врсте порнографије – тј. прљавог писања). Тако се добија историјски млађа (тј. модерна) рођака гомиле – маса. У гомили је сада лакше извршити следећи корак „забавизације” масовне културе – ликвидацију греха и стида (а тиме и традиционалног морала). Јер, да би „забава” била „луда”, треба образовати што пространије поље аморалности. Већ помињано мамонитско тројство модерног неолибеалног капитализма – материјализам, хедонизам и егоизам, непрестано се производи путем вероватно главне модерне форме културне социјализације „прола” – преко реклама. Таласи реклама, који нас хипнопедијски запљускују свакодневно из наших ТВ апарата, основа су културе егоистичке аморалности. Послушајте само главне лозинке ТВ реклама – „следи своје инстинкте”[3], „брини о себи”[4], „ти то заслужујеш”, „нека сва чула уживају”, „зграби и крени” (grab and go; Coca-Cola), „зграби Snickers и иди даље”… Рекламе нам једноставно утувљују у главу да треба да мислимо првенствено на себе (у потрошњи, као централном пољу живота, али онда и на другим пољима), да импулсивно грабимо оно што нам се усхте, да не размишљамо о другима, али ни о својим дугорочним интересима (јер онда не бисмо пили нездрава пића и јели нездраву храну). Рекламе нас, такође, уче да више ништа није срамно, да је, рецимо, јавно подригивање јако забавно[5], да нема провода без сандука пива[6], да је лагање најближих сасвим у реду[7], да је крађа (од човека у невољи) тако кул[8], да је гајба пива важнија од пријатеља[9] итд.

Но за успостављање пуне дејствености онога што је Тома Карлајл (Thomas Carlyle, 1795-1881) назвао „философијом свиње” (pig philosophy)[10], потребно је још нешто осим горе описане свакодневне „маркетиншке моралке”. Потребно је да ТВ серије, таблоиди, филмови и интернет садржаји непрестано „пролима” намећу два главна културна фетиша савременог капитализма. Први је секс, други је насиље. Најпре, као што је Хаксли (Aldous Huxley) одавно приметио у предговору за Врли нови свет, „у мери у којој политичка и економска слобода нестаје, долази до надомештајућег пораста сексуалних слобода”[11]. Пошто им систем „намештених карата” ускраћује друге битне слободе, пошто их лишава других топоса моћи (доминације), „проли” се усмеравају да своје природне (нагонске, људске) потребе за слободом или за моћи задовољавају у сексу. Што мање слободе и моћи у стварној производњи живота, то више виртуелне слободе и моћи у сексу (који је, за већину „прола”, и сам више представа него стварност, више виртуелан него прави). Тако порнографија (разблудност, промисукитет) постаје један од облика социјалне контроле „прола”[12].

Слично је и са насиљем. Бес који произилази из фрустрације због друштвеног положаја, односно из немогућности задовољавања вештачки (маркетиншки) увећаних потрошачких аспирација, из групног (класног, националног) безнађа (hopelessness), из искварености кључних установа система које онда „закуцавају” судбину појединаца за ниже пречаге светске социјалне хијерахије, из страшне обезљубљености (lovelessness) коју производи аморалност, егоизам и владајућа култура цинизма, похлепе и заборава, тај, дакле, бес мора бити испражњен на, за систем, безопасан начин. Управо је спектакл насиља, бола и смрти то ефикасно средство пражњења нагомиланог беса и фрустрације. Као што је већ давно уочено[13], оно што су гладијаторске игре биле за римску светину, то су за данашње „проле” све оне бројне смрти, злочинства и мучења што их свакодневно гледају на ТВ екранима (од „форензичких” серија, до емисија вести).

Нормализација патолошког, кроз све подробније приказе крви, бола и свирепости (јер су, временом, потребни све јачи надражаји да би се постигао исти степен садомазохистичког уживања[14], доводи до претварања читавог модерног света у глобални патополис – град болести[15], место моралне и људске изопаченопсти, Содома и Гомора. Зато је последњи корак тог „светскоисторијског рада” масовне културе – култура смрти (Culture of Death).[16] Нормализација патолошког, у свом историјском току, мора се завршити претварањем патополиса у некрополис – претварањем града болести, у град смрти[17]. Јер, ако сте уживање прогласили главном вредношћу након 17 часова (пре 17.00 је то, наравно, новац), онда све остало, укључив и сам људски живот, мора бити потчињено тој вредности. Тако се онда, рецимо, ни сексуално уживање не може и не сме ничим угрозити – па чак ни „колатералном штетом” каква је зачето дете. Отуда наша култура смрти изводи ону срамну „моралну гимнастику”: зачетом детету одузима се статус човека, те му се додељује статус „фетуса”, тј. нежељене израслине (попут какве жлезде). А ту „израслину”, наравно, треба „оперисати”. Тако култура која, иначе, спремно негује презентистички расизам – уверење да су наши преци били не само мање интелигентни, већ и мање морални од нас („дивљаци”), може у исто време да осуђује чедоморство у архајским друштвима (чињено услед демографског притиска), а да сама практикује „утробно чедоморство” – приказујући га, притом, и као врхунац „еманципације жена” („женско људско право”, „право да се немају нежељена деца”). Тако смо добили обрисе масовне, „забавизоване” културе савременог капитализма – културу заборава, потрошачког „ослобођења” од греха и стида, фетишизма секса и насиља, као и нормализације („релаксације”) патологије и аморалности.

***

И у високој култури нестале су раније границе стида, пристојности, па и моралности, све под оправдањем да је реч о „уметничком изражавању” и „уметничким слободама”. Критичарска одбрана таквих дела обично наглашава њихов „изазивачки” аспекат, односно настојање да се „шокира малограђанска публика”. Али то „шокирање” публике, ако мало дубље размотримо ствари, заправо изражава насиље – над публиком, или уметника над самим собом, свеједно. Тако је у модерној ликовној (визуелној) уметности сваки чин или предмет који долази од особе са друштвеном етикетом „уметник” проглашено уметношћу – укључив и такве бизарности попут шкољке од писоара[18], уметников ненамештен кревет[19], уметников измет[20], ђубре[21], мастурбирање[22], изговарање имена кухињског посуђа[23], потапање Распећа у мокраћу[24], расеклине на сликарском платну[25], итд. Посебно су на цени натуралистички акти (само)насиља – попут (само)убадања прстију ножем[26], (само)урезивања крваве обрнуте звезде на стомак[27], (само)закуцавања ексерима и цртање жилетом по кожи[28], (само)копање очију и кастрација[29], самоукрашавање лица црвима[30], забадање трња у подлактицу и резање шаке жилетом[31], разарање ткива метком[32], касапљење животиње преко голог људског тела[33], садо-мазо порнографија[34], машине за растезање (мучење) извођача[35], итд.

У оба случаја, и када је реч о шокирању „традиционалистичке” („конзервативне”) публике, и када је реч о приказу (само)повређивања, можемо слободно рећи да је посреди извесна уметничка (културна) легитимизација насиља. Насиље над нечијим уверењима или системом вредности може бити једнако понижавајуће и повређујуће као и насиље над нечијим телом или личним интегритетом[36]. Отуда је „естетика шокирања”, у свом дубљем друштвеном смислу, заправо једна од демонстрација практично социјално неограничене (некажњиве) воље истинских господара друштва (ТНКК, „Империје”). То је само уметничка (културна) апотеоза једне пребогате и обесне моћи да се – без икаквих граница, без икаквих скрупула – уради било шта. У овом случају, да се изврши једна посебна, и збиља оригинална, врста насиља – да се ништа, ђубре и зло прогласе уметничким делом.

Управо то господарење над вредностима, над самом дефиницијом вредности, може се узети као још један дистинктивни знак модерног социјалног моћника. Иако се по правилу оправдавају да својим, „уметнички испосредованим” насиљем заправо протестују против присуства насиља у модерном свету, „модерни” („авангардни”) уметници, у суштини, само несвесно, а каткад и свесно, изражавају обесну моћ глобалне елите – али и подземни рад њене нечисте савести због посебно патолошког и неморалног типа друштвене доминације (које сам горе описао).

Кажем „тоталитарна демонстрација” зато што таква врста уметности – како музичке, тако и визуелне – не дозвољава егзистенцију другачијег. Она, наиме, проглашава кичем свако ново уметничко дело створено по нормама вечне („класичне”, „традиционалне”) уметности. Ширећи тако „страх од кича” као кључну компоненту дистинктивног укуса „модерности”, она лепи етикету „анахроног” или „кичастог” на свако уметничко дело које поседује, рецимо, хармонију (у музици) или фигуралност (у сликарству).

Стога, након готово столећа такве „политичке коректности“ у високој уметности, музичко и ликовно наслеђе идеократске фракције ТНКК показује да се у светском току историје глобалног капитализма изгледа паралелно одвијају два процеса развоја – на једној страни је развој (материјалне) цивилизације, а на другој развитак (духовног) варварства, деградације и примитивизма. То је управо добра слика целе ТНКК, али и целог модерног капиталистичког система који почива на насиљу, лажи, похлепи, заглупљивању и развраћању.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ („Пинк транзиција у Србији“, стр. 29-36 и 40-45), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

Подели: