Анализе

Поводом интервјуа проф. др Рајне Драгићевић у Вечерњим новостима: ТРУЋАЊЕ О ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОМ ПОВЕЗИВАЊУ СРБА ПРЕКО СВОГА УНИКАТНОГ „БОГАТСТВА ДВОАЗБУЧЈА“

  • Проф. др Рајна Драгићевић је вероватно добра професорка српског језика, али оно што је рекла у „Вечерњим новостима“ (18. октобар, рубрика Друштво) о проблему Срба са својим ћириличким писмом је „класика“ или „опште место“ српске лингвистике које је практично изван опште светске лингвистике и нема никакве користи (н)и значаја у веома важном за Србе и њихову културу, цивилизацију и идентитет – (о)чувању српског писма

ПИШЕ: Драгољуб Збиљић, професор. Оснивач прве „Ћирилице“

Таквим казивањем о проблему ћирилице ништа се не може учинити у спасавању српске ћирилице јер се у свету нико не бави чувањем свога писма како се то ради у српској држави и, посебно, лингвистици. Дакле, тиме што је говорила и како је говорила Р. Драгићевић ништа се у пракси не може корисно за ћирилицу данас код Срба учинити. Могло би се учинити нешто корисно за ћирилицу да је рекла ову непобитну истину без које данас и било када у будућности нема спаса српској азбуци: „ПОСТОЈЕ ДВА ГРОБА ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ. Професорка није рекла прави разлог зашто постоји у Србији анархија у вези са српском ћирилицом, па због тога имамо два гроба у којима се сахрањује данас српска ћирилица у Србији. За један гроб је одговорна држава која неће да усвоји Закон о сл. употреби језика и писма у складу с Чланом 10. Устава Србије. И неће да примењује тај закон. Други гроб за ћирилицу ископали су српски лингвисти који нису сачинили решење питања писма у струци (правопису) такође у складу с Чланом 10. Устава Србије, него задржавају уникатно двоазбучје из владавине комуниста у Југославији који су тако фаворизовали Србима туђе писмо и без формалне забране ћирилице као у окупацијама Срба.“

То је, дакле, једина истина коју је требало професорка да каже, а не да се држи класике из српске лингвистике сербокроатистике на основу које се могла ћирилица довести до данашњих ретких изузетака у писању језика Срба. Њено (Рајнино) указивање на тобожње српско „повезивање с латиничким цивилизацијама преко српског двоазбучја“ најобичнија је класична само српска бесмислица без које она својевремено није могла стећи докторску титулу у Србији.

Дакле, у српској лингвистици на универзитетима још ништа ново у спасавању српске савршене азбуке.

Подели: