Анализе

Сребреница и мржња према Србима „тете“ Мунире!

  • Читам чланак како је у Сребреници подигнут тзв.“Споменик мира“ а Бошњаци позвани да га бојкотују (наводно, зато што је генерал Младић ту бла, бла, бла… уствари, они би увек нашли повода јер њима управо мир и не треба) а те „Мајке Сребренице“ међу првим гласнокрештачима у тој причи
  • Па видим Мунира Субашић, председница ових „Мајки“ (читај: главна безобразница у колу гласнокрештачица) даје изјаву пред Петровдан ове године: “Ми ћемо вас прогањати.“  
  • Та прича која смрди 150 пута горе него било која покварена риба може да добије реплику: „А шта ако и ми почнемо да прогањамо вас?“
  • И док луди Срби спавају, гледају риалити и чекају да им падне с’ Неба… шта год… гласнокрештачице преко Дрине раде свој посао, на челу са тета Муниром гањачицом и побратимом јој Бакијем из Сарајева, који наставља политику свог оца злочинца а на помен „Република Српска“ добија епилептичан напад, стипендирани, наравно, од својих стипендодаваца преко воде… оне велике… И докле тако? Па док нам ваљда уши не поједу
  • Можда се тада, ето, без ушију, и запитамо да можда са нама нешто није у реду

ПИШЕ: Ивана Стојановић

Стара добра изрека (толико позната да и птице знају за њу) каже да више пута поновљена лаж постаје истина, а муслимани у Босни су на овој изреци урадили пар десетина хиљада докторских дисертација и она им је самим тим постала главна и централна тема њихове ускостручности, безобразлука и надалеко чувеног сценско-драмског комада – Сребреница. Тај сценско-драмски комад који носи име једног града – градића у Босни, тачније, Републици Српској, шупаљ к’о швајцарски сир, безобразлуком и дрскошћу што неких одређених преко Дрине, што неких одређених преко много веће воде, који су идејни творци, креатори, и ветар у леђа непосредним делатељима тог комада тј. овој првој групи, опстаје и понавља се и дрско и безобразно већ, ево, 25 година на Балканској сцени као ремек дело муслиманско-америчке продукције претендујући на једну врло морбидну функцију. Та морбидна фунција зове се највеће гробље на Балкану, јер када ви сахрањујете тамо и живе, сакривене по белом свету, онда одкопавате мртве из других крајева па их ту сахрањујете и сличне работе радите које се иначе не раде по другим гробљима, онда је вероватноћа да ћете освојити ту титулу врло велика. Е, сад, када бисте ви тај егзотични спорт и то врло чудно, чак и морбидно занимање, оставили као вашу личну ствар, нико не би имао проблем АЛИ то што ви хоћете да друге убедите да је том спорту потребно дати име ГЕНОЦИД, е то јесте проблем и то велики проблем. Српском народу итекако.

Читам чланак како је у Сребреници подигнут тзв.“Споменик мира“ а Бошњаци позвани да га бојкотују (наводно, зато што је генерал Младић ту бла, бла, бла… уствари, они би увек нашли повода јер њима управо мир и не треба) а те „Мајке Сребренице“ међу првим гласнокрештачима у тој причи. Па видим Мунира Субашић, председница ових „Мајки“ (читај: главна безобразница у колу гласнокрештачица) даје изјаву пред Петровдан ове године: “Ми ћемо вас прогањати.“  Та прича која смрди 150 пута горе него било која покварена риба може да добије реплику: „А шта ако и ми почнемо да прогањамо вас?“ Да не стижу паре одакле стижу не би ти такви били ни тако гласни ни тако храбри али, да се вратимо на реплику. Ми, на Балкану, ето имамо, две врсте злочина (и посматрања истих) који се врло, врло разликују. Дакле, овде ако брутално убијеш неко српско дете, закољеш га масакрираш и сл., што су ето били хобији Мунириних суграђана исте националности, у периоду 1992-1995. по србским селима око Братунца и Сребренице, то- није злочин, али ако муслимански терориста који је учествовао у свим тим хобијима погине у борбама, бежећи као кукавица од офанзиве регуларне српске војске, пошто је он јунак само када се силују жене, кољу деца, жене и старци, е, то јесте злочин. Дакле, реч злочин а посебно геноцид је на Балкану врло променљивог карактера, ако је жртва Србин, то се замунђава и зове можда промајом, а ако је било ко други, на какав год начин, онда је то најстрашнији геноцид и онда долази Анжелина Џоли да сними филм а „Мајке Сребренице“ ће да нас прогањају! Јашта!

А врх целе приче, његова експертска екселенција за питање геноцида на Балкану, Борис Тадић, окупља, ко зна кога окупља, да расправљају о питању Сребренице. Виђе зналца! Виђе јунака! Нисам баш у току када је постао експерт за Сребреницу али ако је стручно усавршавање радио код истих ментора Мунире Субашић онда је по свим критеријумима лудила и поремећаја личности са тенденцијом ка граничном поремећају, он стварно један…страшан експерт (по угледу на Ј.Б.Тити-рити).

Пошто наша деца имају право на истину и нормално расуђивање, а такође и да се науче да их боли брига за мишљење-немишљење (јер га они и немају) горе поменутих, а и пошто генерал Младић, Радован Караџић и сви они који страдају због истог заслужују одбрану стално и у свакој прилици од својих сународника, а да им на овом примеру одржимо час историје и лепог васпитања:

Прво, тета Мунира и остале из тог коша треба да се распитају у Босни где живи отац једног од исламских терориста који се вратио из Сирије, мислим да се Шефик зове, да их поучи како се поступа када је син терориста. Наиме, схвативши на који начин је његов син изманипулисан и одведен где је одведен, исти господин каже: „Не интересује ме. Ја га нисам послао да убија туђу децу по свету.“ А исте те тете су имале многе синове који су из исте те Сребренице годинама под руководством Насера Орића вршили брутална убијања, силовања и мучења Срба по околним селима, и углавном за српске празнике и славе, и нису се информисале шта значи ни реч злочин, ни реч геноцид, тада их није занимало а када су после ти исти синчићи терористи добили шта су заслужили (а многи су се поубијали међусобно јер су били мафијаши па су се покошкали око неког новца, бежећи пред српском војском пошто их је славни вођа напустио раније) онда им је одједном постало јасно шта то значи.

Друго, пошто оне можда нису довољно писмене, нарочито дигитално, можда је фино да их неко научи да се путем медија, ко жели, може лако информисати шта се негде десило па та њихова вриска малко делује неукусно. А поготово претња о гоњењу јер би тета Мунира најисправније поступила када би најпре погледала себе саму (треба је потсетити да кад се каже „заштићена демилитаризована зона“, онда многи синчићи до зуба наоружани који ту зону користе за одмор-после, и припрему-за, своје крваве пирове, вероватно нису лепо васпитани кад тако поступају), а онда нишан са Бањалуке или Београда преусмерила на Сарајево.

Зашто нишан окренути ка Сарајеву? Па зато што, ако међу „Мајкама“ има и оних чија су деца заиста невино настрадала (у далеко мањем броју од будалаштина с’ телевизије), треба да приупитају Сарајево а не Бањалуку или Београд:

Зашто је Насер Орић, починивши катастрофу од злочина са својим бојовницима, фурнуо, као и његова „војска“, претходно починивши још неке бруталности над српским живљем, оставивши сребреничке муслимане на милост и немилост НЕ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ, да не вршимо замену теза која је уобичајена, већ оним јадним, уцвељеним и пресвислим од бола сељацима којима је исти на очи рођене клао, силовао и мучио најдраже (за такав случај испричао ми је један наш добровољац који је тамо био и казао за тог несрећног човека који је то доживео: “Он је после тражио само прве борбене редове.“) и који у том страшном стању више можда ни разума нису имали и освета им је била једино нешто што су више у свом животу видели као смисао (ниједан злочин није за правдање па ни овај, да се разумемо, али да ипак појаснимо шта је било)? Могли су да претпоставе за 3 године да ће кад-тад до тога доћи јер нико није глуп шта се тамо дешавало, али можда нису веровали да ће их велики командант тако напустити…или велики вођа великог рата из Сарајева.

Или можда треба Муниру потсетити да погледа интервју са, сада већ упокојеним, Хакијом Мехољићем који је сведочио управо о овоме али и био довољно поштен да за евентуалне злочине окриви Сарајево и Алију (који је са Билом Кретеном, пардон, Клинтоном све то лепо и уговорио, Хакија је све то отворено признавао) а не Ратка, Радована и српски народ, а притом је он изгубио чланове породице истински за разлику од многих „мајки“ које добијају стипендију од преко воде за сценско-драмски наступ. И да га гледа док јој не постане јасно да из њених изјава човек може да закључи само једно: ко су јој стипендодавци и зашто јој српска мода одговара за извођење таквих наступа па она га сад дала по скечу, само тако. Наиме, како је у Србији тренутно тренд сукњоношења (већ дуже време) онда већ поменутој нема ко да одговори: „И ми ћемо вас прогањати. И за Братунац, и за Сребреницу, и за Сарајевске логоре смрти и за сва ваша непочинства па ћемо видети, кад кренемо да пребијамо дугове, ко ће први да се умори.“

Невероватно је како та иста страна највише вришти за Сребреницу, за тзв. опсаду Сарајева и пијацу Маркале а управо су то места око којих и у којима су вршени најгори злочини над Србима. Као да је креирано да се ту префарбају непочинства муслиманске стране управо циркузијадом и наглашавањем тзв.српских злочина. Значи – нису Срби зверски убијани по околним селима, то треба префарбати Сребреницом, нису Срби бацани у јаме Казани у Сарајеву, нису Срби из Сарајева били жртве 126 логора по Сарајеву (што су генерал Младић и Радован Караџић вероватно и предвидели када су позвали Србе да изађу из Сарајева) није постојао пакао Скендерије, Добровољачка итд, итд, не, постојао је циркус звани „опсада Сарајева“, што се опет, по мојим сазнањима може лако доказати као лаж када се довољно детаљно испитају позиције српске војске и тзв.снага армије БиХ, итд, итд. Изгледа да се рађа нова фора овог рата: тамо где сте највише зла посејали, ви тамо највише после сценско-драмских наступа и направите, да све лепо замаскирате и да се од вашег вриштања не чује наш лелек.

И док луди Срби спавају, гледају риалити и чекају да им падне с’ Неба…шта год… гласнокрештачице преко Дрине раде свој посао, на челу са тета Муниром гањачицом и побратимом јој Бакијем из Сарајева, који наставља политику свог оца злочинца а на помен „Република Српска“ добија епилептичан напад, стипендирани, наравно, од својих стипендодаваца преко воде… оне велике… И докле тако? Па док нам ваљда уши не поједу. Можда се тада, ето, без ушију, и запитамо да можда са нама нешто није у реду.

Подели: