Анализе

Живети у фејсбук свету

  • Многи на фејсбуку не користе своје фотографије. Када користимо овакве друштвене мреже, ми не представљамо себе већ своју маску. Та сигурност коју осећамо иза маске, даје нам храброст да будемо груби. Пошто наша култура све више зависи од друштвених мрежа, почињемо да дајемо нове дефиниције “нормалној комуникацији”. Навикавамо се на маску коју носимо и новостворену вештину која нас дегенерише

АУТОР: Отац Лоренс Фарли

Ми живимо у фејсбук свету – тј. у свету препознатљивом по називу ”друштвени медији”. Много речи је исписано описујући овај револуционарни, нови феномен; неки људи га хвале, а неки критикују. Али, без обзира да ли га критиковали или хвалили, он је овде да би опстао. Било то добро или не, многе наше комуникације се сада одвијају преко фејсбука, твитера, порука, имејла, и преко других врста друштвених медија. Моја намера није да осудим. Не мислим да молитва током крштења треба да буде измењена, да се од новокрштеног тражи да се одрекне ”Сатане, и свих дела његових, и свих његових анђела, гордости, и фејсбука.” Друштвени медији имају своје предности и користи. Омогућавају нам да комуницирамо са људима који су далеко, чешће него што би смо то чинили писмима. Ја имам фејсбук профил и уживам да прочитам шта људи, који су далеко од мене, имају да кажу и поделе. Али, постоје и губици у фејсбук свету, као и добици.

Један од губитака има везе са тиме шта подразумевамо под ”комуникацијом.” Да ли се неко сећа старе рекламе: ”Пружи руку, додирни некога”? Године 1979, Бел Систем (телефонска компанија) емитовала је телевизијску рекламу, приказујући људе како се поздрављају и грле, са ироничним завршним слоганом: ”Пружи руку, додирни некога – позови га.” Јасно је да оно што не можемо да учинимо путем телефона је да физички допремо до некога и додирнемо га. Израз физичког контакта, љубави и блискости која је приказана на реклами није била могућа преко телефона. То је било у реду, јер телефонски контакт пре Скајпа био је најближи контакту уживо. Али губитак физичке везе још увек је губитак.

Овај губитак се наставља – и то још даље – у фејсбук свету. Барем преко телефона можемо чути другачију боју гласа, чак и да смо слепи за говор тела. На нашем фејбуку, твитеру, имејлу и порукама, губимо чак и то. Некада (у недостатку смајлија) тешко је одредити да ли је неко ироничан или озбиљан. Ако говор тела чини највећи део човекове комуникације, онда саме речи, написане на екрану, подразумевају да се већина наше комуникације губи – а ипак, ова комуникација се све више схвата као нормална.

Такође, има и других губитака и изазова у фејсбук свету. Наравно да нисам једини који је приметио да људи често осећају слободу да кажу ствари на фејбуку или путем мејла које не би ни сањали да кажу у лице другоме. Обично присуство другог човека делује као једно ограничење у нашем понашању. Али када особа није ту, присутна у близини, већ седи далеко и удобно, не гледа другоме у лице, већ у компјутерски екран или тастатуру, човек понекад даје себи слободу да разговара са таквом особом веома непријатно и дрско.

Сваки делић нове технологије има и мрачну страну, коју проналазимо довољно брзо – откријемо нуклеарну силу и онда је користимо да правимо бомбе; откријемо начин да разменимо речи и онда вичемо једни на друге користећи ВЕЛИКА СЛОВА, КАО ОВА. Одбацили смо љубазност (или ако говоримо Јеванђељски, љубав). Чак и кад неко људски пише преко фејсбука ми задржавамо одређени степен анонимности.

Шта више, многи на фејсбуку не користе своје фотографије. Када користимо овако велику друштвену мрежу ми не представљамо себе већ своју маску. Та сигурност коју осећамо иза маске, даје нам храброст да будемо груби. Пошто наша култура све више зависи од овакве друштвене мреже, ми почињемо да дајемо нове дефиниције “нормалној комуникацији”. Навикавамо се на маску коју носимо док куцамо на тастатури и на вештину која нас дегенерише.

Истина је да аутентична и права комуникација може да се догоди само лицем у лице. То је разлог што се људи грле на аеродромима када су дуго раздвојени. Зар се они нису дописивали и видели преко фејсбука док су били одвојени? Зар се нису чули телефоном? Зар нису писали имејлове једни другима? Могу са сигурношћу да тврдим да јесу, али њихов топли загрљај открива да нема замене физичком присуству. Нама је потребно да видимо нечије лице, а не само да читамо написане речи. Заиста, реч присутност на грчком и на јеврејском је иста и за лице. Због тога све Тајне у Цркви се могу догодити само уз лично физичко присуство. Зато, нико не може да се крсти или причести онлајн. “Сајбер Тајна” је сама по себи контрадикторна. Да би се примила Света Тајна, физичко присуство је неопходно. Због тога се од времена апостола на свакој Светој Литургији размењивао целив Мира, литургијски сваке недеље Црква нас је учила да успоставимо и физички контакт целивом Мира. Литургијско саборовање буквално укључује и физички контакт.

Бог је, у ствари, поставио потребу за таквим физичким контактом и за комуникацијом дубоко у човеково срце. Иако се радујемо сусрету са другима, да погледамо једни другима у очи (које се често називају огледалом душе), живимо у свету који је лишен тога. Велику већину времена проведемо изоловани једни од других, често не знајући како нам се комшија зове. Још више, радимо у одвојеним канцеларијама, до посла се возимо сами, а одмарамо се играјући видео игрице или куцајући пред компјутерским екраном. Окупљање за породичан ручак постаје реткост, па чак и онда, неки шаљу поруке својим пријатељима током обеда. Када комуницирамо једни са другима, то је телефоном, путем порука, имејлом, преко фејсбука. Истинска и животодавна комуникација постаје све ређа и ређа – неки млади људи чак највише воле комуникацију порукама. У фејсбук свету не можемо да пружамо руку и да додирнемо некога.

Али човек се може запитати, шта има погрешно у томе? Ако људи више воле дописивање од сусрета, у чему је проблем. Само ово: постоји опасност у одбијању да живимо на начин на који смо створени да живимо. Ми смо створени да живимо комуницирајући са другима. И људско срце и душа још увек чезне за тим. Ако та потреба, да кажем ”глад”, за комуникацијом није задовољена кроз здрав људски однос, онда ће постојати потреба да се та глад утоли на мање здрав начин, баш као када је човек много гладан, он ће јести било шта. Ако људски срце одбија аутентичан однос, временом ће почети да се храни нечим другим, и постаће подложан пропаганди, лажима, култовима, и многим другим мрачним стварима.

Одбијајући аутентичне комуникације и односе са људима, приметићемо да мање можемо да се одупремо неаутентичним. Наравно, ово не значи да ће једна тинејџерка, која проведи своје време шаљући поруке пријатељима, потпасти под утицај култа за три недеље. Али значи да, ако наше друштво замени аутентично неаутентичним, настави да одбацује основну компоненту духовног живота – и ако не обнови ову основну компоненту, слом духовног здравља ће се ускоро догодити. И нема сумње да, ако почне да се догађа тај страшан слом, неко ће већ започети фејсбук страницу о томе.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак


ИЗВОР: Orthodox Church in America 

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА https://prijateljboziji.com

Подели: