Анализе

Православље и «актуелно» хришћанство: у чему је разлика?

«Јерарх» тзв. Православне цркве Украјине упоредио је православље са сектом и супротставио га «хришћанству». Фото: СПЖ

  • «Епископ» Адриан Кулик рекао је да је православље блиско секташтву, због тога тзв. Православна црква Украјине (ПЦУ) треба да тежи хришћанству. Шта се крије иза ових речи?

ПИШЕ: Андреј Власов

«Јерах» ПЦУ, Адриан Кулик у интервјуу «Емигрантском радију» 14. септембра 2020. године изјавио је да православље има секташки карактер и изразио жељу да «украјинско православље» буде ближе «стварном» хришћанству и да не буде изоловано од других хришћанских конфесија. Речи овог «јерарха» наравно, могу бити одбачене. Али заправо је А. Кулик покренуо веома важан проблем који се може формулисати на следећи начин: у чему се Црква разликује од секте? У историји је било случајева када је Цркву представљало само неколико јерарха, док је секту представљало на десетине, ако не и стотине.

 «Грчко православље је цивилизованије (од руског – ур.). Али да будем искрен, ипак бих волео да видим украјинско православље ближе хришћанству. Зато што се православље доживљава као секта, или нешто одвојено од других покрета», рекао је Кулик. Он додаје: «Ипак, према плану хришћанства, морамо се ујединити око Христа. Стога, чак и ако морамо да се повезујемо са римокатолицима или другим хришћанским конфесијама, увек морамо остати хришћани. А руско православље је овакво: ти си православац, а сви други су јеретици, отпадници. Они ће пропасти, а ми смо јединствени, ми смо изабрани, ми ћемо се спасити.»

 У другом делу цитата Кулик говори конкретно о Руској цркви. Међутим, није тешко закључити да он упоређује сво православље са сектом. Генерално, «јерарх» преплиће (највероватније несвесно), два различита проблема. Први – то је разлика између Цркве и секте, и други – разлика између Цркве и онога што није Црква. На крају крајева, римокатоличанство, па чак и донекле лутеранство, не могу се назвати сектама, али истовремено не припадају Цркви.

Разлика између Цркве и секте

 «Филозофска енциклопедија», објављена давне 1967. године, даје следећу дефиницију секташтва: «Секташтво (грчко σεχταρισμение доктрина, смер, школа), верско сектанство је скуп верских организација и група које карактерише одређено непријатељство према неистомишљеницима, склоност фанатизму и догматизам, које се на основу антицрквеног или социјалног протеста изолује од било које светске религије и доминантних цркава и према њима су расположени непријатељством или са противљењем.»

Упркос чињеници да је ова дефиниција стара већ више од пола века, сектолози је и даље користе. Већ из тога постаје јасно да је А. Кулик погрешио: «руско» православље не може бити секта, макар само зато што оно само представља једну од «светских религија и владајућих цркава».

Секташтво карактеришу две особине: слепа послушност вођи и свест о сопственој изузетности.

На челу било које секте је сада или у прошлости био неки вођа, оснивач, гуру, чијој се власти следбеници секте слепо покоравају. Речи вође се прихватају као истина, без питања, ма колико апсурдне биле.

Психолог Маргарет Тејлер Сингер, иначе веома позната у САД, а која већ дуже време истражује секте и деструктивне култове, даје следећу дефиницију: «Култни односи су односи између људима у процесу којих једна особа намерно наводи другу ка потпуној или готово потпуној зависности од ње, у готово свим сферама живота, те у овој особи генерише веру у свој посебан таленат, дар или способност.» Адепт секте не може размишљати о наредбама гуруа, не може анализирати његове идеје, може им се само потчињавати. Упркос чињеници да вође секти могу да разговарају са својим адептима о Богу, «бог» на земљи за адепта је гуру. Ову везу најбоље илуструје изјава оснивача Кришнаизма, Бхактиведанта Свами Прабхупада: «Ако имате проблема са Богом, само гуру вам може помоћи. Ако имате проблема са својим гуруом, нико вам не може помоћи.»

Православље такође има духовнике и вође. Али суштинска разлика између духовног вођства у Цркви и секти је у томе што је у Цркви послушност исповеднику, ректору заједнице или епископу условљена мером у којој је сам духовник или вођа у послушности Јеванђељу, Светом Предању, доктринарним истинама и моралним нормама. Чим духовник или вођа почне да одступа од црквеног учења, падне у јерес или учи нешто друго осим онога што учи Свето писмо, послушност њему постаје немогућа.

Важан је и циљ свих духовних напора верника и свих упутстава његовог духовника. У Цркви је овај циљ сједињење човека са Богом. У сектама циљеви могу бити веома различити: од постизања психолошког комфора до баналног обогаћивања вођа секте. Ако у Цркви духовник води човека себи, а не Богу, онда Црква позива вернике да се држе подаље од таквог духовника и уклања га са дужности.

Друга карактеристика секти је свест о њиховој ексклузивности. Канадски сектолози Мајк Кропвелд и Мари-Андре Пелан у својој књизи «Феномен секти» дају следећу дефиницију секташког мишљења: «Ово је начин концептуализације стварности и друштва тако што их деле у два монолитна блока (добро – зло, спасено – проклето, бело – црно)»…   Заиста, да би одржали своје следбенике у послушности, вође секти им усађују идеју да су само они спасени, а ово спасење им даје припадност секти и потчињавање њеним вођама.

У Цркви је све суштински другачије. Припадност Цркви је неопходан, али никако довољан услов за спасење душе. Ако неко формално припада Цркви и чак има и свештенички чин, али истовремено његов живот не одговара јеванђелским заповестима, онда ће припадање Цркви послужити за још већу осуду такве особе. «А онај слуга који зна вољу господара свог, и није се приправио, нити учинио по вољи његовој, биће врло бијен; А који не зна па заслужи бој, биће мало бијен. Коме је год много дано много ће се искати од њега; а коме предаше највише највише ће искати од њега.»(Лука 12: 47-48).

Секташ може бити уверен да ће бити спасен или да је посебан, док човек Цркве истовремено има у срцу наду да ће га Христос спасти и истовремено страх од губитка овог спасења. С једне стране, у Символу вере признајемо: «Чекам васкрсења мртвих. И живот будућег века», а с друге се сећамо речи апостола Петра: «Ког не видевши љубите и ког сад не гледајући но верујући га радујете се радошћу неисказаном и прослављеном.» (1. Петрова 5, 8).

Човек Цркве не може да дели људе на спасене и изгубљене, јер зна колико брзо се може прећи из једног у друго стање. Апостол Павле не говори о спасенима и изгубљенима, већ о онима који се спасавају и онима који пропадају: «Јер је реч крстова лудост онима који гину; а нама је који се спасавамо сила Божија.» (1. Кор. 1, 18). Људи Цркве се препознају као они који су на путу спасења, али не и спасени, а из овога следи да не могу бити узвишени над било ким, сматрати се изузетним или осуђивати друге. Разборити разбојник се покајао и спасио се у последњем тренутку свог живота. Исто се може догодити сваком грешнику. Генерално, Свето писмо нам говори да ми треба да се трудимо за спасење своје душе: «градите спасење своје са страхом и дрхтањем…» (Фил. 2, 12), и није одлучило о питању да ли ће неко други бити спасен или не…

Разлика између Цркве и онога што није Црква

Све наведено не значи да православци признају могућност спасења ван Цркве. И Свето Писмо и Свето Предање говоре нам да је спасење могуће само у Цркви. Од многих цитата који подржавају ову тезу, навешћемо само неколико:

«Идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, саблазни, јереси, зависти, убиства, пијанства, ждерања, и остала оваква за која вам напред казујем као што и казах напред, да они који тако чине неће наследити царство Божије.» (Гал. 5, 20-21).

 «Не ласкајте себи, браћо моја! Трули домови неће наследити Царство Божије. Али ако су они који то чине у односу на тело подложни смрти, није ли то много више – ако неко квари веру Божију злим учењем, за које је Исус Христос разапет? Такав човек као лош ући ће у неугасиви огањ, као и онај који га буде слушао.» (свештеномучник Игњатије Богоносац).

 «Јерес је отуђење од Бога. Јеретик је изопштен од живог и истинитог Бога и учествује у ђаволу и његовим анђелима. Онај ко је одсечен од Христа више нема Бога кога би могао да моли за своје грехе и у сваком погледу је изгубљен.»(Авва Агатон).

 «Нама је познато да је спасење могуће само у Једној Цркви и да нико изван Саборне Цркве и вере не може имати удела у Христу нити бити спасен … јересима ми не дозвољавамо да имају наду у спасење, држимо их потпуно ван ове наде, јер они немају ни најмање општење са Христом.» (свети Јован Златоусти).

Православни богослови идентификују неколико спољних знакова по којима се може разликовати Црква од њених имитација.

  • Прво, то је неизмењено хришћанско учење, које су апостоли проповедали.
  • Друго, то је благодат Божија, која се преноси континуираним апостолским наследством. Или другим речима, Дух Свети, који је сишао на апостоле на дан Педесетнице, а преноси се хиротонијом од апостола до епископа и свештеника.
  • Треће, то је континуирано историјско постојање Цркве од апостола до наших времена.

Важно је схватити да се Црква увек трудила да одржи Христово учење нетакнуто и да се није плашила да одсече од себе лажна учења, без обзира колико људи било зането тим лажним учењима и на чијој су страни у том тренутку биле световне власти.

Сви Васељенски сабори бранили су истину без обзира на било какве политичке или друге околности. Прича о светом Максиму Исповеднику током монофилетских спорова средином 7. века веома је индикативна у овом погледу. Тада су православну веру у суштини бранила само три човека: јерусалимски патријарх Софроније, папа Мартин и грчки монах Максим Исповедник. Сви остали јерарси су се сложили или су били спремни да се сложе са јереси. Упркос чињеници да је Источна римска империја, (Византија) у то време била озбиљно угрожена, како од Персије и од недавно појављених муслиманских Арапа, при чему је царству био потребан верски мир попут ваздуха, монах Максим је одбијао сваку прилику за компромис и одустајање од истине.

Занимљиво је да је у то време монах Максим био оптужен управо за оно за шта А. Кулик сада оптужује православље (чак иако је оно «руско») – за секташко размишљање. Кад су га Максимови тужиоци на суђењу питали да ли се заиста сматра јединим који се спасава, а сви остали не, одговорио је: «Не дај Боже да било кога осуђујем да ћу бити спасен сам, али док год будем могао, радије ћу умрети него страховати да сам на било који начин одступио од вере у Бога.»

На питање шта би урадио ако би се сви причестили код константинопољског патријарха, који је тада био заражен монофилитском јересју, монах Максим је рекао: «Ако цела васељена почне да општи са патријархом, нећу се причестити с њим. Дух Свети је анатемисао апостоле чак и анђеле, који су уводили нешто ново и страно у проповеди.» А када је од њега затражено да призна монофилетизам и на тај начин омогући уједињење Источне и Западне римске империје, рекао је: «Не размишљам о јединству или одвајању Римљана и Грка, већ о томе да не одступим од праве вере.» После тешких мучења монах Максим Исповедник умире 662. године, а 680. – 681. године одржао се Шести васељенски сабор, који је монофилетизам осудио као јерес.

***

Као што видимо, Света црква је увек бранила истину, чак и ако је била у мањини, а то никако није било израз секташког мишљења, за шта А. Кулик оптужује православље.  Такође треба обратити пажњу на контекст у коме су изнете Куликове оптужбе. «Епископ» тзв. ПЦУ упоређује православље са сектом након помена «цивилизованог» грчког православља, то јест, још увек говори о целој православној цркви. Али Кулик прецизира своје тврдње у односу на Руску православну цркву. Поновимо још једном његове речи: «Стога, чак и ако морамо да комуницирамо са римокатолицима или другим хришћанским сектама, увек морамо увек остати хришћани. А руско православље је овакво: ти си православац, а сви други су јеретици, отпадници.»

Другим речима, «руско» православље је препрека комуникацији са «римокатолицима и другим хришћанским сектама». То омета могуће уједињење православних са Латинима, о чему говоре и папа Франциско и константинопољски патријарх Вартоломеј. Па, у овом случају се може констатовати да «руско» православље делује на потпуно исти начин као што је Црква Христова деловала са јересима у свим временима свог историјског постојања.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/74620-pravoslavije-i-nastojashheje-khristianstvo-v-chem-raznica

Подели: