Анализе

Древни Мушки и област Тарон (долина Муш), отаџбина јерменске слободе

  • Древно предање казује да су Јермени потомци Јафетовог сина Тогарме. Међутим, у древно доба се у јерменски народ стопио и један други древни народ о коме предање казује су то потомци другог Јафетовог сина, Месеха. То је био народ којег историја познаје под називом Мушки. Срце њихове отаџбине је била равница Тарон крај језера Ван, област која је вековима била гнездо јерменске народне борбе за слободу. Сва западна Јерменија (осим манастира Хор Вирац) је након геноцида над Јерменима остала без свог народа, па је припала Турској

ПИШЕ: Душан Ковачев

Мушки

Мушки су били древни народ Анадолије (можда фригијског порекла) који је познат из асирских и грчких, али не и хетских писаних извора. Грци су их звали Мосхои (Μόσχοι) и тврдили да су пореклом од Аларода. Јосиф Флавије их је сматрао потомцима библијског патриарха Месеха (Мосоха).

Антикавказ су сви библијски географи сматрали домовином потомака патријараха Месеха, Гога и Магога. Савремени лингвисти доводе у везу име народа Мушки с палеобалканским језиком, аргументујући овај став именицом „мушка“ (mushka=људи) која постоји у савременом албанском језику. Међутим, историчари давно пре лингивста име народа Мушки повезују с именом народа Маса-Гети.

Древни Асирци су у својим изворима разликовали источне и западне Мушке (оба дела овог народа живели су југоисточно од језера Ван и у Киликији). Нема историјских извора који су записали да је народ Мушки икад живео у јединственом савезу. Источни Мушки се у историјским изворима не помињу након XII веку пне. Западни Мушки су дуго пружали отпор Асирцима. Њих је коначно поразио асирски цар Тиглат Фалазар I, али су одржали своју народну самоуправу у асирском царству. Потом су се Мушки налазили у саставу државе Урарту. У VI-VII в. пне. помиње се да у Колхиди постоји народ „Мосхи“, о којима често извештавају јелински извори (Хекатеј Милетски, Херодот, Страбон). Неки од старих писаца наводе да су сродни Хурима (који су такође фригијског порекла). Плиније наводи Мосхе (Мосцене) у Великој Јерменији, а Јевсевије их једноставно назива „Кападокијци“. Византијски извори говоре и о Месхетима који живе близу Колхиђана и Јермена.

Данас се име древног јерменског града Муш у долини Тарон (Турска) повезује с именом несталог народа Мушки. У Грузији постоји град Мцкетос (Мцхет). Картвелинци (ქართველები /Картвелеби/, како себе називају Грузинци) мешавина су древних народа Колхи, Мушки, Тибарена, Саспера, Гугара, Диаоха и других иберских народа. Сматра се да су на особеност етничке групе грузинских Мешкета нарочито утицали Мушки. Има мишљења да су грузијски Мешкети једини директни потомци народа Мушки. Мешкетија је данас само област у Грузији и њено становништво говори посебним дијалектом грузинског језика. Средњовековни грузијски писац Шота Руставели био је Мешкет.

Ипак је најизвесније да су се историјски остаци народа Мушки давно утопили у Јермене, а нешто њих и у  Грузине. Тај процес је сасвим завршен још у античко доба.

Грузијски писац Шота Руставели у минијатури и на фресци манастира Св. Крста јерусалимског, XII в.

Стефан Византијски је забележио тврдњу Хеланика Митиленског о Мосхикама који су поштовали „Белу богињу“ у свом величанственом и богатом храму. Бела богиња „Левкотеја“ је постала врло значајна за орфичку митологију древног јелинизма, која сматра да је она била учитељица Диониса и да је он њено име променио називајући је Ино). Многи научници су склони да скоро сасвим непознати култ „Беле богиње“ надовежу на хипотетски култ „троједне богиње“ бронзаног доба“ о којем постоје само археолошка и посредна етнолошка сведочанства. Повезују тај култ и са елеусинским мистеријама, култом хипотетске „староевропске богиње“, итд.

Симбол Троједне богиње

Тарон

Област Тарон (Տարոն) или долина Муш, средишња је област историјске хришћанске Велике Јерменије (уз Сасун, Багреван и друге области северно и западно од језера Ван), под заштитом Римског, односно ромејског царства. Муш је древни и најважнији јерменски град у Таронској равници чије оснивање се губи у незнаној давнини, а познат је историји још у доба краљевине Урарту око 800. г. пне. јужно од града Муш налази се област Сасун, која је од античког до модерног доба била природна тврђава јерменских устаника у борби за слободу од поробљивача.

Име града указује на народ Мушки (сматра се да су били део Фригијаца) који је одиграо важну улогу у етногенези јерменског народа. Етимолошки се његово име повезује и са појмом магле, која се у јерменском језику назива „мшуш“. На ово указује и народно предање: Богиња љубави Аштљик (Звездана) повремено је силазила ноћу са планине Гргур да се у језеру Ван састаје са Вахагном, богом тог језера. Сазнавши да је богиња жена задивљујуће лепоте, таронски сељаци су пожелели да је виде. Један знатижељни младић је на врху оближње планине Даогонац наложио велику ватру да би светлост  открила лепоту богиње кад изађе из језерске воде. Како би сакрила своју голотињу од људи, богиња се тада огрнула густом, непрозирном маглом, која од тада влада таронском равницом, а нарочито површином језера Ван.

И у средњем веку је град Муш био центар области Тарон. Током борбе за ослобођење од Арапа, јерменска династија Багратунјана је ослобођеним делом Јерменије владала управо из града Муш у  Тарону.

У Мушу је чувени манастир Аракелоц (црква је из XIII века, а предање приписује оснивање манастира Св. Георгију просветитељу). У овом манастиру су школу учила двојица оснивача покрета за ослобођење Јерменије, федаина. Уништили су га Турци 1915. године током геноцида над Јерменима. Скоро сви Јермени Муша и Тарона су страдали од Турака, чак и они који су успели да избегну у Сасун. Малобројне избеглице из Муша у источну Јерменију сачувале су дрворезбарене двери манастира Аракелоц и Мушки омилијар (XII-XIII век).

Црква манастира Аракелоц у Мушу, крај које је некад била школа где су се образовали први федаини – борци за ослобођење Јермена. Остао је на територији Турске, на којој су Јермени брутално истребљени

Најважније духовно средиште области је био манастир посвећен Св. Јовану Крститељу, северозападно од града Муш. Манастир је био највећа јерменска светиња после Ечмиадзина. Манастир је, чини се, установио још архиепископ Зенобије Глак, мада предање оснивање приписује Св. Григорију просветитељу. У манастиру је Хоиван Мамиконијан у VII веку писао Историју Тарона коју је приписао Зенобију Глаку. Током геноцида над Јерменима, под зидинама манастира су турске убице поубијале хиљаде заробљених Јермена, међу којима је било много жена, деце и стараца. Руска царска војска је са јерменским добровољцима тек годину дана касније успела да се пробије до манастира и тада је успела да пребаци драгоцене јерменске рукописе на сигурно, у Ечмиадзин (источна Јерменија). Иако манастир турска држава није уништила, препустила га је новонасељеним Курдима, који су овај историјски споменик сасвим девастирали користећи га за своје потребе.

Манастир Свети Јован Крститељ у равници Тарон, највећа јерменска светиња после Ечмиадзина. Остао је на територији Турске, јерменско становништво око њега је истребљено, а власти су га препустиле курдским насељеницима

Облашћу Тарон је још од античког доба управљала династија Мамикојан, чији предак Мамин је одбранио од напада царства Ченк (историјској науци још није јасно да ли се радило о нападу Кинеског или Тохарског царства).  Успешно су се бранили од Парћана и потом од Персије.

Св Григорије просветитељ Јерменије, крстио је јерменског цара Св Тиридата III Великог. Како је потицао из породице царевих непријатеља, такође чланова династије Аршакида, а дошао је да цару проповеда хришћанску веру, цар Тиридат га је дванаест година држао заточеног у јами под планином Арарат, где је Св. Григорије чудесно остао жив. Према хришћанском педању, био је у одличним односима с римским царем Диоклецијаном, по чијем савету је нагнао да ожени јерменску лепотицу Св. Рипсиму која је овамо протерана јер није ни за Диоклецијана хтела да се уда. Пошто је Св. Рипсима била хришћанка заветована на девственост, одбијала је да се уда за немилосрдног незнабошца. Страдала је заједно са хришћанским девојкама и заједничком духовницом, Св. Гајаном. Једина преживела овај покољ била је Св. равноапостолна Нина, каснија просветитељка Иберије (Грузије). Након свега се цару Тиридату помутио разум и добио је наказни изглед. У невољи, сетио се Св. Григорија, нашао га живог, покајао се, прихватио хришћанство и чудесно је исцељен. Тиридат је тада сву државу превео у хришћанство са Св.  Тако је Јерменија постала прва хришћанска држава на свету. На месту заточења Св. Григорија просветитеља, почетком V века је подигнут манастир Хор Вирап.

Манастир Хор Вирап је подигнут на остацима древне јерменске престонице Артшат, на самој граници Јерменије са Турском, и једино је  што је успела да задржи јерменска држава од целе области Тарон, где су Турци истребили све јерменско. Подигнут је над тамницом у којој је цар Тигридат III заточио Св. Григорија просветитеља.

Поглед на планину Арарат преко Таронске равнице са манастира Хор Вирац. Манастир је подигнут на остацима историјске јерменске престонице Артшат, над тамницом у којој је робовао Св. Григорије, просветитељ Јерменије. Манастир је данас на самој граници Јерменије са Турском и он је једини део области Тарон коју су Јермени успели да спасу од несразмерно веће силе турских отимача

Област Тарона је пружала дуготрајан отпор Персији и у савезништву с Ромејима се коначно од Персијанаца одбранила. Пошто је све време ова област била поприште ратова хришћанског света против Персије Сасанида, била је исцрпљена дугим ратовима. Тако ослабљеној, коначно је сломио Арапски калифат у Багреванској бици 775. године. Арапима је остао непокоран Сасун, јуначко гнездо вишевековне борбе Јермена против завојевача, опевано у јерменском спеву о Давиду Сасунском.

Турским геноцидом над Јерменима у западној Јерменији је овај народ садистички и потпуно истребљен. Оно што режим „три паше“ до краја Првог светског рата није завршио, препуштено је зубу времена. Древне споменике Јерменије деценијама су по својој вољи и ради својих потреба уништавали локални становници, претежно Курди. Тако су страдала изванредна дела хришћанске јерменске архитектуре и многе хришћанске јерменске стеле од туфа (хачкари). Ипак, хачкари код Битлиса су надживели страдање Јермена.

Последњи Јерменски браниоци Тарона, на положају крај језера Ван

Подели: