Анализе

ВЕЛЕБИТОВО ПРЕДАВАЊЕ

Фото: Владимир Велебит

  • Слободан Јовановић: „Тито (је) био добио изречена упутства од Стаљина да се, ако је могућно, заједно с Немцима одупре искрцавању енглеско-америчких трупа на источној обали Јадрана. Као најпогоднију личност за преговоре с Немцима Тито је одредио Велебита, и он је био тај који је његове услове примирја доставио немачком команданту генералу Глајзе у Загребу.“

АУТОР: Слободан Јовановић

У априлском броју часописа International Affairs објављено је предавање којe је Титов aмбасадор у Лондону Велебит држао прошлог новембра у Chatham House. Предавања у Chatham House намењена су уском кругу Енглеза који се баве питањима спољашње политике. Пред том публиком није допуштено говорити онако као што се на једном скупу југословенских комуниста говори. То је о чему Велебит није водио рачуна. Он, истина, није зачинио своје предавање оним славопојкама Титу на које се југословенски комунисти неизбежно одазивају и скандирањем: „Тито-партија!“, али, иначе, није дао себи нимало труда да своје предавање уздигне изнад нивоа обичне комунисгичке пропаганде.

Велебит је почео тиме, да између руског и југословенског комунизма постоји једна основна разлика. Руски комунизам потпуно одбацује Западну демократију. Југословенски комунизам њу прима, али се на њој не зауставља, него иде даље. Западна демократија јесте за југословенске комунисте само прелазна фаза кроз коју ваља проћи да би се дошло до правог социјалистичког друштва.

Фото: Слободан Јовановић на југословнској новчаници од 5000 динара, 2002. г.

Слободан Јовановић: „Велебит је по свој прилици говорио онако како му је његова Влада наредила у једном тренутку кад јој је било потребно да заварава Западни свет причама о демократисању Титове Југославије. Он није крив што је његова Влада сасвим супротно говорила пред својим партијским пријатељима, које је желела уверити о чистоти и исправности свога комунизма.“

По овоме Велебитовом казивању, могло би се мислити да су титовци, по доласку на власт, прво установили демократију, па тек затим, на тој демократској основи, стали изграђивати право социјалистичко друштво. Ко год је пратио догађаје у Југославији, мора се у чуду питати, када је било то време када су титовци пролазили кроз западно-демократску фазу, и када су владали више или мање онако како се влада у Енглеској или у Француској.

Слободан Јовановић: „Радничка самоуправа јесте главна тачка у реклами коју Титова Влада сама себи прави.“. На слици: Ариф Хералић као апотеоза успешног и срећног социјалистичког радника и самоуправљача на југословенској новчаници од 1000 динара из 1955. Ова  новчаница је у СФРЈ брзо повучена из употребе услед инфлације, а Хералићев живот се претворио у низ породичних и личних трагедија, окончаних алкохолизмом и смрћу 1971. г.

По признању самих титоваца, они су се све до прекида с Москвом држали слепо совјетских образаца и просто копирали Стаљинов начин владе. После прекида с Москвом стали су ваздан причати о укидању бирократског система, али не и о укидању једнопартијске владе. Вођ Лабуриста Атли, кад се прошлог лета бавио у Југославији, није могао а да не примети да под Титовим режимом нема опозиције. Рећи, да под једним режимом нема опозиције, јесте исто толико колико и рећи да тај режим није демократски у Западном смислу. Западна демократија не значи само владу већине, него значи још и слободу опозиције.

Велебит прелази преко отсуства опозиције под Титовим режимом, као да би то била безначајна ситница. Он тврди да демократија значи само владу већине, и да је према томе и комунистички режим у Југославији демократски, јер југословенски комунисти јесу већинска странка.

У ствари, титовци су се дочепали власти у грађанском рату, уз припомоћ Црвене армије, дакле, простом силом. Да ли уз њих стоји већина народа, то је имало да се види тек на првим скупштинским изборима, под условом наравно да ти избори буду слободни. Први избори под Титовом владом извршени су 1945. Пошто је учешће праве опозиције у тим изборима било онемогућено, ни британска Влада, ни Влада Сједињених Држава није те изборе сматрала за слободне. На основу чега се онда може тврдити да су титовци једна демократска странка која влада по праву већине?

Фото: Едвард Кардељ

Слободан Јовановић: „Кардељ је у једном говору наговестио да, приликом пореске реформе која се спрема, може бити уведено `прогресивно опорезивање у предузећима`. Дакле, иста она мера која се у Западним демократијама употребљује противу богаћења капиталиста, обрће се у комунистичкој Југославији противу радника и њихових најамнина.“

Докле Велебит покушава уверити своје енглеске слушаоце да су југословенски комунисти већинска странка, дотле Тито и његови другови, кад се обраћају југословенској публици, истичу да су они мањинска странка. Ако ипак зато остају на влади, то је стога што, по Лењину кога се они и после прекида с Москвом још увек држе, само мањинска странка може руководити пролетерску револуцију. Чак и данас, после њихове десетогодишње владе у Југославији, на седамнаест милиона становника долази, према службеним подацима Титове Владе, тек око седам стотина хиљада уписаних чланова Комунистичке странке. Што је најлепше, Тито је ту недавно рекао да је, по његовом мишљењу, и то премного ако се хоће да комунисти буду једна револуционарна елита. То зацело није једно исто што и демократска већинска странка, каквом Велебит приказује југословенске комунисте.

Као у приказивању карактера Комунистичке странке, тако и у другим стварима Велебит је нетачан и непоуздан. Говорећи о непријатељској окупацији Југославије, он тврди да су борбу противу окупатора водили само радници и сељаци, докле је буржоазија, ради заштите својих финансијских интереса, прешла на страну окупатора. По Велебиту, сељаци нису мање од радника учествовали у комунистичком покрету, и зато су, после ослобођења земље, добили удела и у Титовој Влади. Овакву сарадњу са сељацима руски комунисти, каже Велебит, нису били у стању да удесе. Тешко је рећи шта је од свих ових тврђења нетачније. Сељаци су, истина, давали отпора окупатору, али сасвим је нетачно да су се сви били окупили око Титове заставе. И на пр. из Србије, где вођ отпора није био Тито, већ Дража Михаиловић, титовци су се морали повући управо због тога што су код сељака били омрзнути. Кад су доцније дошли на владу, титовцима није било нимало стало до сарадње са сељацима. Напротив, сасвим по руском обрасцу, они су покушали уништити слободни сеоски посед, и то је изазвало отпор сељака ништа мањи од оног ранијег отпора противу окупатора. Шта је требало Велебиту да овако нетачно приказује ствари? Он је хтео да пошто-пото докаже да су титовци већинска странка, па како је Југославија претежно сељачка земља, он је мислио да мора, ако није друкчије, измислити сарадњу између сељака и титоваца.

Што се тиче његовог напада на буржоазију, то је она стара песма титоваца да су се само они борили противу окупатора, докле су сви други с њиме сарађивали. Ипак, Велебит би боље радио да није потезао питање ко је имао везе с окупатором а ко није. У  Поруци, августа 1952, било је речи о књизи Die geheime Front од Walter Hagen-a, члана немачке тајне службе. Ту се каже да је у току 1943. Тито нудио Немцима примирје под овим условима: Немци неће њега нападати у једном одређеном делу западне Босне; он неће ширити устанак у другим крајевима. Ту понуду примирја Хаген објашњава тиме што је Тито био добио изречена упутства од Стаљина да се, ако је могућно, заједно с Немцима одупре искрцавању енглеско-америчких трупа на источној обали Јадрана. Као најпогоднију личност за преговоре с Немцима Тито је одредио Велебита, и он је био тај који је његове услове примирја доставио немачком команданту генералу Глајзе у Загребу. Докле не би Хагенове наводе побио, Велебит не би требао, нарочито не пред енглеском публиком, да осућује икога за везе с окупатором.

Говорећи о плодовима комунистичког режима, Велебит се највише задржава на радничкој самоуправи. То се могло знати унапред: радничка самоуправа јесте главна тачка у реклами коју Титова Влада сама себи прави. Радничка самоуправа састоји се у томе што у извесном броју привредних предузећа радници имају право да преко својих изабраних представника учествују у управи предузећа. Велебит налази да је то корисно по раднике стога што су на тај начин добили могућност да учествују и у расподели чисте добити. Али, он не каже како се расподела чисте добити врши, и колики део пада на раднике. Он прећуткује да државна власт има својом уредбом да одреди колико се из чисте добити може доделити радницима на повећавање њихове најамнице, као што прећуткује и то да предузеће има на чисту добит да плаћа порез, чију висину опет држава прописује. Прошлога месеца Кардељ је у једном говору наговестио да, приликом пореске реформе која се спрема, може бити уведено „прогресивно порезивање у предузећима“. Дакле, иста она мера која се у Западним демократијама употребљује противу богаћења капиталиста, обрће се у комунистичкој Југославији противу радника и њихових најамнина.

Узимајући све скупа, радници добијају из чисте добити само онолико колико држава буде хтела да им подели. Они су остављени држави на милост и немилост. У Западним демократијама, радници имају своје синдикате да их бране од послодаваца, и уз то као крајње средство – право штрајка. У комунистичкој Југославији право штрајка не постоји, а синдикати су изгубили сваку самосталност и претворили се у проста оруђа државне власти. Ко ће према томе да брани радништво од самовоље и експлоатације државне власти? На то питање Велебит, у својој похвали радничке самоуправе, пропустио је дати одговор. О успесима Титовог режима на економском пољу Велебит није много говорио. Радничку самоуправу могао је још како-тако приказати у лепој светлости. Али, како у лепој светлости да прикаже низак животни стандард радника? Или потпун неуспех колективизације села? Или потребу Југославије, која је раније извозила жито да сада жито увози? Или непрекидно гомилање државног дуга?

Осећајући се неугодно на економском пољу, Велебит се повукао на политичко поље. Али и ту, као и кад је говорио о радничкој самоуправи, морао је више да прећути него што је могао да каже. Он на пр. каже да при Скупштинским изборима посланичке кандидате не одређују политичке странке, него сам народ на бирачком збору непосредно. По његовом мишљељу, такав начин кандидовања јесте сасвим у духу демократије. Он је, међутим, пропустио рећи да су све странке сем Комунистичке забрањене, да у пракси Комунистичка странка, и без формалног истицања кандидатске листе, „даје разумети“ који су њени кандидати, и да готово без изузетка на збору бирача баш та лица, и никоја друга, бивају кандидована, и то једногласно. На Западу, као битно обележје демократије, сматра се слободна утакмица странака. У Југославији те утакмице нема; ту постоји само једна државно повлашћена странка, а код таквог стања ствари никакав начин кандидовања не може бити демократски, јер се ту све своди на то да ли ће та повлашћена странка више или мање отворено наметнути сваје кандидате бирачима.

У жељи да Титов режим прикаже што сличнијим Западној демократији, Велебит је тврдио да у Југославији постоји слобода штампе, слобода збора, слобода удружења. Ко може бити тако наиван да ову тврдњу узме озбиљно? Постоји слобода штампе, а нема ниједног опозиционог листа! Постоји слобода збора, а нема других зборова до оних које комунисти приређују! Постоји слобода удружења,  а осим Комунистичке странке све су друге забрањене! Велебит морао је имати мало ласкаво мишљење о интелигенцији својих слушалаца кад им је смео чак и овакве ствари тврдити…

Велебиту је било главно да увери енглеску публику да између Титовог комунизма и Западне демократије нема тако много разлике, а уколико је и има то долази отуда што је Титов комунизам још напреднији него Западна демократија. Али није протекло много времена, а Велебит је био не може бити потпуније оповргнут, и то од самих југословенских комуниста. Он је предавао у Chatham House новембра 1953., а већ јануара идуће године Ђилас је имао да одговара пред Централним комитетом Комунистичке странке за чланке у којима је захтевао онакву слободу мишљења и онакву једнакост пред законом каква постоји у Западним демократијама. Док је по Велебиту демократисање установа било већ извршено, по Ђиласу оно је имало тек да се изврши. Да је Ђилас а не Велебит био у праву, види се по томе што је Ђилас, због саме жеље за демократисањем установа, био од Централног комитета осуђен. Поводом Ђиласова случаја Тито је одлучно изјавио да он са Западним демократијама може сарађивати само на пољу спољашње, а не и на пољу унутрашње политике. Целу њихову идеологију одбацио је као реакционарну – исто онако као што ју је и Стаљин одбацивао. И нашто онда Велебитово упињање да докаже да југословенски комунисти, за разлику од руских, нису западно-демократску идеологију сасвим одбацили?

Велебит је по свој прилици говорио онако како му је његова Влада наредила у једном тренутку кад јој је било потребно да заварава Западни свет причама о демократисању Титове Југославије. Он није крив што је његова Влада сасвим супротно говорила пред својим партијским пријатељима, које је желела уверити о чистоти и исправности свога комунизма. Ово није први пут да Титова Влада има два различна гледишта: једно за страни свет, а друго за домаћу публику. До сада Титова Влада успевала је да своје гледиште за страни свет протура кроз један део стране штампе. Сада је чак и један завод за озбиљно проучавање политичких питања као Chatham House пристао да послужи Титовој Влади за њену страну пропаганду.


ИЗВОР: Порука, број 21, 16. јун 1954, стр. 7-9.

Подели: